Jedna mučenica

U metežu bočica, tkanina skupocenih,
Haljina mirisnih i krasnih,
Kraj vaza od mramora, kraj slika, pored snenih
Lampi, divana sladostrasnih,

U sobi zagušljivoj, čiji je vazduh mlaki
Kao u stakleniku koban,
Gde buketi izdišu poslednji dah svoj laki
Iz svoga staklenoga groba,

Jedan leš, obezglavljen, po jastuku podatnom
Još toplu struju krvi lije,
Nalik na neki potok crveni, što ga platno
Ko sasušena njiva pije.

Sliči na avet bledu što rađa se iz mraka
Prikivajući pogled nama,
A glava, pod teretom tamnih joj uvojaka
I s dragocenim minđušama,

Na noćnom stolu leži, bez misli, nalik žutom
Cvetu, a pogled joj napregnuti
Još izvire joj, mutan i beo kao suton,
Iz očiju izokrenutih.

Na krevetu, otkrivši bez stida svu nagotu,
Sve draži, mračnu zamku kobi,
Truplo neusiljeno pokazuje lepotu,
Dar što od prirode ga dobi;

Ružičarsta čarapa na nozi ostala je
Kao neka bleda uspomena,
I kao dijamantsko oko, skrivenim sjajem,
Blista se podvezica njena.

Taj neobični kutak, pun samotničkih snova,
Taj lik s portreta, sav u vlasti
Plamne čežnje, s očima prepunim izazova,
Sve govori o mračnoj strasti,

O grešnome užitku i čudnoj svečanosti
Gde adski poljupci se piju,
Kojima se vesele zli anđeli, ti gosti
Što se u zavesama kriju;

Pa ipak, iz otmene vitkosti ove žene,
Iz mršavih ramena njenih,
Iz čilog stasa, kao u zmije razljućene,
Iz kukova joj naglašenih,

Vidi se da je mlada! – Na dušu utučenu,
Na čula, klonula od čame,
Da li su se stuštile, kao k nemoćnom plenu,
Želje što k bespućima mame?

Da li je osvetljivcu, kom tvoja ljubav živa
Dovoljna nikad nije bila,
Ta tvoja put podatna, beživotna i siva,
Beskrajnu želju ispunila?

Odgovori, lešino bludna! – Kad te za kose
On diže rukom koja drhti,
Reci mi, glavo grozna, da l’usta dotako se
Lednih, za oproštaj u smrti?

Daleko od tih rulja gde vrve laž i spletka,
Spavaj u miru, biće čudno,
I znatiželjnom suncu nek bude zagonetka
Tvoj grob, kog traži uzaludno;

Dok muž tvoj luta svetom, tvoj lik ga ne napušta;
Besmrtan, bdi on pored njega;
I, kao i ti njemu, biće ti vernost sušta,
Dok grobni dah ne dotakne ga!