Prespansko jezero: putovanje na kraj balkanskog zaleđa
Prespa 01 S

Photo: UNDP

Jedna voda, a tri naroda

Od Vizantije, preko Otomanskog carstva, do bogumila u srednjem veku, Prespansko jezero prošlo je kroz brojne periode, te su oblast oblikovale mnoge ruke.

Granice između Grčke, Albanije i Makedonije sreću se na sred vodene površine koja predstavlja Prespansko jezero. Komad plavičaste vode u obliku polumeseca odsečen je od ostatka Balkanskog poluostrva kamenitim vrhovima i borovim šumama, te u okolini nema puteva koji povezuju zemlje na čijim se granicama nalazi. Oni koji požele da pređu iz jedne zemlje u drugu ubrzo će shvatiti da jezero ne nudi tu mogućnost, a u okolini živi nekoliko hiljada meštana, koji u zavisnosti od obale na kojoj se nalaze, te zemlji kojoj pripadaju, govore različitim dijalektima, koji su obogaćeni terminima iz grčkog, te turskog jezika. Prvi put su podeljeni 1913. godine kada su određene granice između država, a tri decenije kasnije su potpuno odvojeni, a u trenutku kada su te iste granice zatvorene.

Stigao sam u Stenje, selo na makedonskoj obali Prespanskog jezera, i ubrzo pronašao hotel Riba. Došao sam iz Skopja, te sam želeo da nastavim do Atine. Recepcionerka hotela, Mircea, nosila je crnu košulju i ružičastu mašnu, i piljila je u mene praznim pogledom:

„Grčka?“, upitala me u nekom trenutku.

„Grčka,“ odgovorio sam i pokazao na drugu obalu jezera, „Tamo.“

Mircea se namrštila i pozvala dvojicu svojih kolega koji su nosili iste uniforme. Utišali su muziku koja se čula u lobiju hotela, mahnuli mi da dođem, te prisustvujem telefonskom pozivu poznatom lokalnom kamiondžiji, te lokalnoj taxi službi. Iz fioke su izvadili izbledelu mapu jezera, te prstima počeli da prevlače po delovima gde se nalazila obala, pokušavajući da mi objasne kako da stignem tamo kuda sam pošao.

„Žao mi je.“ Rekla je Mircea konačno, „Ne može se do Grčke odavde.“

Sledećih pet dana bio sam jedini gost hotela čije su sve sobe bile iste, te čuvale trofeje somova iznad starih TV prijemnika. Lutao sam Stenjem, provlačio se između kuća od blata, te slušao svađe petlova i poludivljih mačaka. Posetio sam i gradilište iz kojeg je trebalo da iznikne neka pravoslavna crkva, koju je finansirao lokalni političar koji nije bio naročito popularan u selu, te fabriku odeće u kojoj je radila većina žena iz sela, a koja se podizala iznad kuća kao kakav eho iz doba feudalizma. Muškarci bi lovili ribu nekoliko sati svakog jutra, a onda bi se okupili u lokalnoj kafani i pijuckali pivo po čitav dan.

Prespa je tokom istorije oduvek bila zaleđe, te je u vreme Aleksandra Velikog predstavljala najzapadniji deo Makedonskog carstva, koje se u nekom trenutku prostiralo na istok sve do reke Ind. U vreme Otomanskog carstva spadala je u neregistrovane delove zemlje, budući da je bila previše strma i opasna za sakupljače poreza. Sa proterivanjem Turaka početkom XX veka došle su i granice između Grčke, Albanije i kraljevine Jugoslavije, a sa njima i birokratija koja je donekle poboljšala život meštana, ali i dovela do istorijske amnezije koja i danas izaziva krajnje čudne situacije u ovom kraju. Da bi ubedile meštane iz okoline jezera Prespa da se izjasne kao Grci, Albanci ili Jugosloveni, tri zemlje su insistirale na tome da se svaka potpuno razlikuje od druge dve, te da svaka ima drugačiju istoriju, te identitet. Tako su promenjena do tada poznata imena sela, te su vernici iz različitih delova upućivani na patrijaršije kojima pripadaju po novim zakonima. Ništa od toga nije bilo zapisano, pa se brzo i zaboravilo, tako da i danas zbunjuje zbog nedosledne primene imena lokacija.

Meštani koje sam upoznavao jedva da su nešto znali o stanovnicima sa neke druge obale, a jedva da sam upoznao nekoga ko je ikada izašao iz svoje zemlje. Tako se to jedno jezero pretvorilo u tri ostrva. Najzanimljivije je što se ni jedno selo u okolini jezera, bez obzira na kojoj se obali nalazilo, nije mnogo razlikovalo od drugih, te su svi bili podjednako siromašni, a uređenja zemalja kojima zvanično pripadaju nisu mnogo uticala na njih.

Bez obzira na odvojenost, čini se kao da su zajedno gradili mitologiju čitavog tog kraja. Jednog jutra me je makedonski ribar po imenu Aleks doveo u hotel koji se jednom zvao „Jugoslavija“, te bio popularno letovalište. Sredinom devedesetih godina prošlog veka promenio je ime u „Evropa“, ali ga je uskoro progutao požar, te i danas na tom mestu stoje ruševine. Aleksov stari crveni Yugo nema registarske tablice – „Platio sam ga 100 evra, registracija košta 250, tako da nema registracije,“ objasnio mi je. Proveo je nekoliko godina u Nemačkoj, ali se vratio u Makedoniju kada je proglasila nezavisnost, i od tada žali zbog te odluke. „A valjda će Evropska unija da donese neki red,“ rekao mi je. „I odmah uzimam vizu i odlazim.“ Ušli smo u lobi nekadašnjeg hotela Jugoslavija – Evropa, a svuda se nalazilo polomljeno staklo i prazne konzerve piva Skopsko. „Ko je Jugoslavija?“, bilo je ispisano crvenim sprejom na zidu prostora koji je nekada predstavljao plesnu dvoranu. Nekoliko disko kugli još uvek je visilo sa plafona, te su se njihale na jezerskom povetarcu.

Iz Makedonije, oštećeni put vodio je na jug, preko planina. Nije bilo lako pronaći lokalnog vozača koji bi me odvezao do granice sa Albanijom, pa sam stopirao. Albanija je postala poznata po betonskim bunkerima za vreme Envera Hodže, pa je sedamdesetih godina skoro svaka porodica imala jedan, a iz kojeg je trebalo da se brani tokom invazije koja se u okolini jezera Prespa očekivala iz neke jugoslovenske podmornice. Jedan albanski ribar pristao je da me iz sela Globoceni odvede do ostrva Golem Grad, koje je poznato i kao Zmijsko ostrvo. Iako u svom nazivu ima i reč „grad“ ostrvo je nenaseljeno, a na visoravni se nalaze ostaci vizantijske kapele Svetog Petra, iz koje se pruža pogled na sva tri dela prespanskog kraja.

Pre nego što je pripala Otomanskom carstvu, Prespa je bila vizantijska, a kratko je pripadala i bogumilima – srednjovekovnoj jeretičkoj struji čije postojanje jedni osporavaju, dok je drugi vide kao pokušaj reforme vizantijskog hrišćanstva, budući da su bogumili odbacivali zvaničnu crkvu, te njenu ikonografiju. Neki sa bogumilima povezuju  i bugarskog cara Samuila (958-1014), te tvrde da je bogumilski glavni grad bio baš na jednoj od obala jezera Prespa, a prema jednoj legendi i sam Samuilo je sahranjen baš na ostrvu Golem Grad, a pošto je prisustvovao događaju tokom kojeg su vizantijski vojnici pripadnicima njegove vojske (oko 10.000 duša) iskopali oči i ostavili ih da umiru u najgorim mukama. Freske iz kapele Svetog Petra ni same nemaju oči. „Turci?“, upitao sam svog vodiča, a on je samo slegnuo ramenima. „Bogumili?“, pitao sam dalje, ali ni to nije znao. „Slepi – udisanje praha od očiju svetaca vraćalo im je vid.. ili bar tako kažu,“ rekao mi je posle nekoliko trenutaka. Napustili smo Golem Grad posle kratke, neuspešne potrage za Samuilovim grobom.

Konačno sam krenuo ka Grčkoj, prolazeći ponovo kroz Makedoniju, te grad Bitolj, koji se nalazio u blizini granice. Kada sam došao na grčku obalu jezera Prespa, a pošto sam šest sati putovao kroz napuštena sela, mogao sam da vidim hotel Riba kako stoji u daljini, kao da mi se podsmeva. Meštani sela Psarades pokazivali su mi na obližnje uzvišenje, tvrdeći da je tamo još uvek pećina sa medicinskom opremom u kojoj su lečeni partizani tokom Grčkog građanskog rata. Učinilo mi se da ono što su u Makedonskom delu bili čudni turisti iz hotela Jugoslavija-Evropa, koji su posle postali nacionalisti, pa sad vladaju u Skopju, u grčkom to bili komunistički mučenici iz medicinskih pećina koji se nikada nisu vratili iz rata.

Prespansko jezero i okolna sela polako uništavaju oni koji ne vide ništa vredno u istoriji ovog kraja, te klima, budući da se svake godine topi sve manje snega, te je nivo vode sve niži – za poslednjih dvadeset godina spustio se čak pet metara. I ribe je sve manje, što utiče i na populaciju ptica. Meštani krivicu svaljuju na one iz „drugog sela“, pa su Grci krivi zbog divljih deponija, Albanci zato što su lovili ribu uz pomoć dinamita, a Makedonci zato što su jezero pretvorili u septičku jamu. Krenuo sam ka Atini sa osećajem da će nacionalizam harati ovim krajem i u decenijama koje tek dolaze.

Izvor: Calvert Journal

Preveo Milan Živanović

Oceni 5