Jedne noći je konačno prišao

Nakon što je doživeo nesreću, prvo su meni telefonirali.

„Da li vam je Boris Kostreš neki rod?“, pitao je glas iz slušalice.

„D-da…“, promucao sam.

Istina je da nismo bili u srodstvu, bar ne krvnom. Prvi put sam ga video pre dvadeset pet godina u školskom dvorištu. Malo mu je trebalo da počne da me naziva pederom i da mi se podsmeva pred drugom decom. Ali kad u blizini nije bilo nikog, seo bi pored, tako da su nam se ramena dodirivala.

Pošto smo malo odrasli, počeo je da se šunja oko moje kuće. Isprva sam video senku. Za vitkom prilikom se obično vukao dugačak rep – pri vrhu se širio, kao zastava. Bio sam ubeđen da se radi o nekoj životinji. Meseci su prolazili, figura se približavala. Sve je više ličila na čoveka.

Jedne noći – bilo je leto – je konačno prišao. Nisam se iznenadio. Uskočio je kroz prozor s velikom lakoćom. Kao gimnastičar, ili mačka. Odmah je svukao majicu. Fine, plave dlačice na stomaku su se kostrešile i presijavale na slabom svetlu. Poželeo sam da zagnjurim lice u njih. Onda je svukao ostatak odeće i legao u krevet. Posmatrao sam ga sve dok nije svanulo. Posle je ustao i izašao na isti način kao što je i ušao.

To se ponavljalo skoro svake večeri. Kad me prvi put dodirnuo, osetio sam bol. Ipak nisam ustuknuo. Još imam ožiljak na tom mestu, ili mi se bar tako čini. Nije to bio isti onaj Boris iz škole, iz očiju mu je sevalo nešto drugo, životinjsko. Neupućen u svet oko sebe, mislio sam da je to želja, ili ako baš hoćete – ljubav. Kasnije sam mu se pridružio u krevetu.

Svako jutro sam sklanjao pokrivač u nadi da ću tamo zateći nešto natprirodno. Sanjao sam kako potpuno nag stoji nasred bašte, repa podvijenog tako da mu prolazi između nogu i proteže se preko stomaka i grudi, sve do brade. Kao kip s velikim plavim loknama i repinom umesto krila. U stvarnosti je ipak bio potpuno običan i to me strašno mučilo – čvrsto sam verovao da bih bolje razumeo šta misli kad bi stvarno imao tu izraslinu u dnu leđa. Mahanje repom je poput priznanja.

Kad mi je majka umrla, došao je među poslednjima. Izašli smo u dvorište. Osećao sam nepodnošljiv strah, a njegova blizina je povoljno uticala na mene. To sam mu naposletku i rekao.

„Hoćeš kod mene?“

„Može“, odgovorio sam, pokušavajući da prste što duže zadržim na njegovim dok mi je dodavao džoint.

Nikad se više nisam vratio kući. Verujem da je ocu laknulo. Posle godinu dana preselili smo se u veći grad. Pronašli smo zgodan stan na periferiji. Svi ostali u zgradi su bili prazni, pa nam je vlasnik dao veliki popust na kiriju. Obojica smo radili i nekako smo sastavljali kraj s krajem. Boris je kasnije našao bolji posao, mada mi nikad nije rekao o čemu se radi. Činilo se da će sve biti u redu.

Kad me prvi put udario, zario mi je pesnicu tako duboko u stomak, da sam ostao bez daha. Činilo mi se da mu velika žila na čelu upumpava krv u beonjače – crvenele su se poput otvorene rane. Zgrabio sam ga za ruku.

„Ne dodiruj me,“ vrisnuo je i gurnuo me tako snažno da sam pao preko staklenog stočića.

Ostao sam na podu.

„Ustani“ vikao je.

Opkoračio me je i uhvatio za ramena. Prodrmao me i ponovo bacio na pod. Onda me opet udario. Izgubio sam svest.

Kad sam otvorio oči, čitav prostor je zauzimalo četvrtasto lice medicinske sestre od nekih četrdesetak godina. Podsećala me na majku, iako se osmehivala.

„E, mašala. Živ si. Imaš sreće što te drugar našao na vreme“, rekla je.

Kad se odmakla od kreveta, ugledao sam Borisa. Sačekao je da izađe iz sobe, a onda mi je rekao da ima dobre vesti.

„Ali prvo,“ nastavio je, „Ako te neko nešto pita, napali su te neki huligani“.

Sklopio sam oči.

„Koje vesti?“, promrmljao sam.

„A da“, rekao je i malo se odmakao, „Ovo će te sigurno obradovati – nedostajao si mi više nego što sam mislio da je moguće“.

Iako mu to nikada nisam rekao, osećao sam veliku radost tada.

Batine su se narednih godina ponavljale s vremena na vreme, ali nikada kao prvi put. Zbog toga nisam mislio da mi je život u opasnosti. Istina, nekoliko puta sam pokušao da odem, ali sam se od svih ostalih udaljio, pa sam osećao veliku usamljenost. Osim toga, sa platom koju sam dobijao nisam mogao da sastavim ni pola meseca.

„Boris je u bolnici Sveti Andrija. Kad dođete, tražite sestru Lidiju. Pustiću vas u sobu“, prenuo me glas iz slušalice.

„Hvala“, rekao sam.

„Recite mi samo šta vam je Boris?“.

„Brat“, lupio sam prvo što mi je palo na pamet.

Navukao sam crne pantalone i tamnosivu rolku, obuo cipele i stao ispred ogledala. Bio sam zadovoljan svojim izgledom. Izašao sam, prijao mi je svež vazduh.

Kad sam stigao u bolnicu u hodnicima nije bilo nikog, pa sam pomislio da sanjam.

„Koga tražite?“ začulo se iz kancelarije pored koje sam u tom trenutku prolazio.

„Lidiju“, odgovorio sam, „Sestru Lidiju“.

„Ime pacijenta?“.

„Boris Kostreš“, rekao sam.

Uvela me je u sobu sa šest kreveta, od kojih su dva bila zauzeta.

„Imate stolicu tamo u ćošku“, pokazala je na komad bolničkog nameštaja.

Seo sam tik pored kreveta u kojem je ležao i gledao kako diše. Često sam ga zamišljao mrtvog i sad sam zbog toga osećao krivicu. Grudi su mu se ravnomerno podizale i spuštale. Koščati prsti su mlitavo ležali na stomaku.

„Ne brinite“, rekla je sestra, „On je dobro. Ovaj drugi je gore prošao“.

„Drugi vozač?“, pitao sam.

„Ne, taj je pobegao. Mladić koji je bio s njim u kolima“, pokazala je na krevet pored, „Možda ga poznajete? Nema dokumenta“.

„N-ne“, promucao sam.

Kad je izašla, prišao sam mestu na kojem je ležao neznanac. Iako u tom trenutku nisam znao zašto to radim, primakao sam mu se i zaronio nos u njegovu kosu. Mirisala je na borovu smolu i lagodan život. Potom sam se, kao po nekom automatizmu, vratio do Borisovog kreveta. Privukao sam stolicu, seo i položio mu glavu na stomak, tako da mi se nos našao među njegovim prstima. Isti miris.

Zavrtelo mi se u glavi. Pridigao sam se. Pogled mi se zaustavio na ogledalu koje se iz nekog razloga nalazilo na ormariću pored kreveta. Rolkragna se oklembesila oko vrata, tako da sam ličio na umornu kornjaču. Činilo mi se da nikad više neću ustati ako padnem na leđa.

Izašao sam da potražim čašu vode i da se umijem. Kad sam se vratio u sobu, Boris je bio budan. Sedeo je pored mladićevog kreveta, okrenut leđima. Držao ga je za ruku, a celo telo mu je bilo mekano, bezopasno. Ispružio sam prste desne šake i kratko ih posmatrao. Onda sam se nakašljao.

Trgao se. Ustao je i došao do mene. Svetloplava pidžama mu se pripijala uz telo, kao da je šivena po meri. Posmatrao me nekako drugačije, kao da je prošlo stotinu godina. Onda sam ga ugledao – dugačak, beli rep sezao mu je do iznad glave. Nije se micao, kao da ne razume čemu repovi služe. Ispružio sam ruku da ga dotaknem. Boris me uhvatio za ručni zglob. Zažmurio sam i čvrsto stisnuo zube, spreman da istrpim udarac. Ništa.

Kad sam otvorio oči, repa više nije bilo. Dva velika, plava oka, s blistavo-belim beonjačama, već su mi govorila ono što ću za koji trenutak čuti.

„Gotovo je“, prošaputao je.