Jevrejska pitanja

Kaže ovako naratorka Grinbergove priče „Vaše i naše dobro”, Poljakinja, nastavnica istorije, inače:

„Čula sam kako citirate taj grafit na zidu. Ali šta to treba da znači? Da su Poljaci krivi za to što svih ovih godina nije prefarban? Ili su krivi što uopšte pišu takve stvari? Zaiste ste mi dragi, dolazim na vaše književne večeri, ali mislim da ste malo preterali. Čemu toliki jed? Napisali su, pa šta? Ako vam smeta, zasučite rukave, pa sami prekrečite. Čim stoji i dalje, znači da vam ne smeta. Normalni ljudi to odavno više ne primećuju.”

Kaže jedan novinar, pre desetak godina, zemlja je Srbija, ne Poljska, a ja ću parafrazirati, kako u Srbiji nije bilo rasizma jer nije bilo crnaca. Dosta grinbergovski je to zaključio, a sve povodom nekakve fudbalske utakmice u Čačku gde su lokalni navijači dočekali vlastitog igrača poreklom iz neke od afričkih zemalja obučeni u džakove i kapuljače u kakve su se uvlačili pripadnici koloritne američke organizacije Kju-kluks- klan. Prestravljen dočekom, dečko je valjda uspeo da izbegne iz nesrećnog Čačka pre no što je tamo stigao, svim tamošnjim normalnim ljudima uprkos. Onima koji ništa ne primećuju. Ili se prave da ne primećuju.

A kad smo kod grafita, evo ovih dana u prestonom srpskom gradu jednog koji je izazvao pažnju javnosti, normalne kao i one druge. Nije baš grafit u pitanju, više mural. A s njega nas sve pozdravlja dobri, stari general, pravosnažno osuđen za najteži ratni zločin učinjen u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Onog kog se poljski Jevreji nimalo rado ne sećaju, dok ga normalni Poljaci ne primećuju, kaže Grinberg. Kao što normalni Smederevci ne primećuju ime Dimitrija Ljotića na fasadama njihovog rodnog grada. Da im je smetalo, prekrečili bi. Nema tu šta.

Grinbergova knjiga priča Rusvaj upravo je to – poziv na krečenje. Opšte i temeljno krečenje, jedan iznad svega higijenski čin. Ona je poslanica manje ovima koji se pokazuju kao nenormalni, sitničavi, pa svašta primećuju (a sam Grinberg je jedan od njih), a više kojekakvim, svakako normalnim nastavnicama poljske istorije, koje naprosto moraju da dignu glas protiv ludila preterivanja kad god naiđu na njega. Napisali, pa šta? Šta? Evo šta:

„Gde su Jevreji iz davnih leta,

Kroz dimnjak otišli s ovog sveta.”

Ništa. Baš ništa.

Grinbergovi Jevreji, a to su poljski Jevreji, veoma često kasno saznaju da su to što jesu, njima se to ne govori kako im se životi ne bi pretvorili u komplikaciju veću od one koju ljudski životi inače predstavljaju. Ako ne budu Jevreji u današnjoj, ali i davnašnjoj Poljskoj, bolje za njih. Nekako normalnije će se osećati. Jer, biti Jevrejin u Poljskoj nije drugo do anomalija, jedno malecko zastranjenje, devijacija. Jedno preterivanje, kako ona dama lepo reče. Pa se dešava čak i autohtonim Poljacima, poput braće iz „Slamke spasa”, da se s mukom božjom oslobađaju izmišljenog jevrejstva, onog koje im sredina pripisuje. Kao trgovcima, pre svega. Bogatim trgovcima. Šta bi drugo i mogli da budu, ako je već tako? Ili slučaj dobre poljske supruge iz „Prve posete” koja će muža prihvatiti tek kad se pokaže da je njegovo jevrejstvo pomalo i unosno, finansijski isplativo.

I u svim ovim zapisima Grinberg je brz, strahovito brz, on je autentični short story virtuoz koji igra na skučenom, svedenom prostoru, i sve postiže. Jasan, koncizan, usmeren, često naklonjen završnom efektu koji priču uklanja od anegdote i daje joj viškove smisla od kojih prava književnost živi. I nikada patetičan, nikada melodramatičan, u neprestanoj zoni ironije koja funkcioniše na dva, suprotstavljena načina: pokazuje koliko ono naizgled probavljivo nije takvo, pa nas zatim čuva od neprobavljivosti kao takve.

A neprobavljivo je ključna reč za razumevanje Grinbergove poetike, ako se zadržimo na njenoj tematskoj osnovi. Malograđanština, rasizam, antisemitizam, licemerje, poricanje istorijskih istina, prećutkivanje, podmuklo i pritajeno saučesništvo, manjak hrišćanske etike u zemlji koja pledira na vlastitu izraženu katoličku samosvest, falsifikovanje i krivotvorenje.

Otud je Grinberg nasušan koliko i njegovi slavniji evropski i svetski prethodnici – Svift, Bernhard, takvi preterivači. Njegova knjiga bi mogla da bude izvrsna školska lektira, pored svega onog što jeste. Jer ona, na prvu, kao da govori o njima, ali tada ne bismo mi govorili o njoj. Književnost postaje to što jeste kad progovori o nama. Svima nama. I našim grafitima. I našim muralima. I našim kapuljačama. I našim logorima. I našim nacizmima. Svima nama koji nismo ni za šta od svega toga krivi, pa zato ne krečimo. Takvi kakvi smo, nismo drugo od Grinbergovih Poljaka. Onih koji bi više primećivali da su ga više čitali.

Rusvaj, šta ćete.