Sklon sam da Brodskog nazovem metafizičkim pesnikom. Prvenstveno u smislu karakteristike engleskih pesnika sedamnaestog veka. Oni su se uključili u naučni prevrat, postavili prema „novoj filozofiji koja u sve sumnja“, kako je napisao Džon Don, prethodeći Dekartu. Odgovori na pitanja o poretku svemira, ljudskoj duši, smislu života i smrti, prestali su da budu očigledni, trebalo ih je ponovo tražiti u novokreiranom haosu koji je šokirao svojom raznorodnošću i bogatstvom, pozivajući jezik na skokove između pojmova i slika uzetih iz različitih oblasti saznanja. Taj jezik je već mnogo šta pozajmljivao od empirijskih nauka, otud između ostalog vratolomna smelost poređenja i metafora u ljubavnoj i religioznoj poeziji. Činjenica da je možda u našem veku ta smelost odgovarajuće ocenjena, a imena „metafizičkih pesnika“ su postala poznatija, ukazuje na izvesnu srodnost sa nama. Posle perioda optimističkog racionalizma nepomireni pesnik je i dalje u poteri za odgovorom kao Brodski, i mora da se meri s jezikom koji je narastao zbog razvoja nauka, s jezikom fizike, psihologije, biologije (Česlav Miloš)
Nije da ludim, već sam umoran u leto.
Tek što u komodu za košuljom posegneš, a dan prošao.
Uskoro će, šta li, zima doći i odneti sve to –
gradove, ljude, al pre svega zelenilo.
Počeću obučen da spavam ili da čitam gde god mi ćefne
knjigu neku tuđu, ali ostaci godine, zasad,
na označenom mestu prelaze asfalt.
Sloboda –
to je kad zaboravljaš srednje ime tirana,
a slina u ustima od alve iz Širaza slađa je,
pa čak i ako ti je mozak uvrnut, kao rog ovna,
iz plavog oka ništa ti ne kaplje
*Prevela Violeta Bjelogrlić, objavljeno na portalu Hyperborea
Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Nije da ludim, već sam umoran u leto.
