Josif Brodski: Ponovo je u bezdan upala stolica

Sklon sam da Brodskog nazovem metafizičkim pesnikom. Prvenstveno u smislu karakteristike engleskih pesnika sedamnaestog veka. Oni su se uključili u naučni prevrat, postavili prema „novoj filozofiji koja u sve sumnja“, kako je napisao Džon Don, prethodeći Dekartu. Odgovori na pitanja o poretku svemira, ljudskoj duši, smislu života i smrti, prestali su da budu očigledni, trebalo ih je ponovo tražiti u novokreiranom haosu koji je šokirao svojom raznorodnošću i bogatstvom, pozivajući jezik na skokove između pojmova i slika uzetih iz različitih oblasti saznanja. Taj jezik je već mnogo šta pozajmljivao od empirijskih nauka, otud između ostalog vratolomna smelost poređenja i metafora u ljubavnoj i religioznoj poeziji. Činjenica da je možda u našem veku ta smelost odgovarajuće ocenjena, a imena „metafizičkih pesnika“ su postala poznatija, ukazuje na izvesnu srodnost sa nama. Posle perioda optimističkog racionalizma nepomireni pesnik je i dalje u poteri za odgovorom kao Brodski, i mora da se meri s jezikom koji je narastao zbog razvoja nauka, s jezikom fizike, psihologije, biologije (Česlav Miloš