Josif Brodski: Severnom kraju

Sakrij, sjeverni kraju.
I što dublje. Sred gora.
Nek suze sakrivaju
kapci, ko smolu kora.
Ostavi samo zjenu
ko četinarski pram,
i dane što dolaze nam.
Na zemlju baci sjenu.

Ne uzbuđuj se zaman.
Postaću tetrijeb: taman
biće mi krila sa kalendarskim,
ko perjem, stranicama.
Il ću se ko lisica
skriti od ljudskih lica
od psećeg hora i od
dvocijevkinih očnica.

Skrij, usta neka ćute!
Nek oči mi, hitnute
ispred, ne sretnu ništa
osim močvare žute.
Sred krstionice njene
skrij od bestidne zjene
trag, ako ostavljam trag,
u zoru sred bare snene.

Nije moj red da šutim.
Al čas je otkliknuti
svakom ko neće prekor
oblaku da uputi
zbog ruja, tiske. Sad i
tren je kroz mrak se vući
poj nijem ponavljajući
stabala palisádi.

Nekako, ovog trena,
šúmi iz svog sudbena
udesa nad mojom glavom:
na te je osuđena –
no te vode, što bije
potokom, da što prije
zahvatim i razumijem:
da život tek remi je.

Ne panjkaj, ne protivslovi,
ne proriči bura novih.
Možeš li, osvrni se –
odlaze putem ovim:
kroz rulju svak se provrze,
rijeka i polja se drže,
potom kroz šume i brda,
sve brže. I sve brže.

1964

*Preveo Marko Vešović