Josipa Lisac rasplesala Beograd

Nakon nešto više od dve godine pauze, Josipa Lisac je u subotu 14. maja održala koncert pred beogradskom publikom. Februara 2020. u Sava centru rastali smo se i ne sluteći šta nas sve čeka (između ostalog, i sjajan virtuelni koncert), da bismo se u subotu okupili u nadi ili pak uverenju da je najgore prošlo. Makar je tako bilo te večeri u Domu sindikata.

 Josipa se prisetila svog prvog gostovanja u toj dvorani, kao i poslednjeg 1989, kada takođe niko nije znao šta će sve uslediti... Do ove 2022. kao da smo svi proživeli nekoliko života a ne decenija od tad... Ni Dom sindikata se više ne zove tako, a odnedavno nije ni Kombank, već MTS dvorana. Josipine pesme su, kao što smo već navikli, u novim aranžmanima i uvek pogodne za improvizaciju pratećeg benda koji čine vrhunski muzičari – Toni Starešinić na klavijaturama, zaslužan za dašak novog i nešto drugačijeg zvuka, Davor Črnigoj na bas gitari, Borna Šercar na bubnjevima, te Elvis Penava na gitari, čije nas solo deonice začas rasplešu i na trenutak pruže i pravi rok ugođaj.

Počevši „Što me čini sretnom“ i  „Boginjom“, nastavljajući dobro poznatim hitovima poput „Dok razmišljam o nama“ i „O jednoj mladosti“, „Sreća“, preko odličnih novijih „Daleko“ i „Tebi putujem“, Josipa i bend su do kraja uspeli da nam prirede pravu pravcatu žurku svirajući energične „Hir, hir, hir“, „Danas sam luda“, te „Ležaj od suza“ i „Ispočetka“, tradicionalno za kraj.

Uz „Danas sam luda“ idealno se uklopilo i ono već čuveno Konstraktino „I šta ćemo sad“. Naša predstavnica očekivano je bila jedna od glavnih tema, budući da se koncert odvijao kad i finalno veče Evrovizije. Josipa je Konstraktu pomenula gotovo pa odmah na početku, poželevši joj uspeh i obavestivši nas da je cela Hrvatska potpuno luda za njom i „In corpore sano“. Doduše, dalo se primetiti da ni publika u Domu sindikata ne zaostaje, budući da je želja za neprekidnim tapšanjem bila jača od svega, skoro pa kompulzivna. Naravno, za to je u tom trenutku bila zaslužna prvenstveno Josipa, no publika kao da se malo oslobodila, s obzirom na to da je nekad uglavnom sedela u miru i slušala. Bili smo na ivici stolica, a moguće i živaca, možda u želji da još jednom potvrdimo da muzika zaista ruši barijere i da ima nade za našu scenu, da smo sve to mi i da nema potrebe da se delimo.

Josipa nas je počastila i svojim standardno duhovitim mini-monolozima između pesama, promišljanjima na temu prirode i društva, alergija i virusa, očuvanja zdravog tela i duha, te šalama na račun članova benda i tonaca koji to uglavnom dobro podnose.

Bila su to, zaista, divna, dinamična i emotivna dva sata koja nam obećavaju još takvih susreta. Kao da više nema pauza i zastoja. Naprotiv, tek smo počeli.