Judita Šalgo u zlom i potkupljivom svetu

 Judita Šalgo (1941 - 1996)

Iz našeg malog zvezdanog jata nestala je Judita Šalgo. Nije bilo milosti ni na nebu, niti na zemlji. Jezik kojim govorimo izgovorio je završetak njene ovozemaljske sudbine. Niko od nas ne zna da objasni pa ni da shvati ono što nam se u našim životima pokazuje kao konačno, nepovratno, na šta mi nikako i nikada nećemo moći da utičemo. Ljudski svet, koji nam je rođenjem zadat, jedan je jedini i u njemu Judita Šalgo bila je jedna i jedina. Ali ja ne verujem da je to što živimo i što smo živeli konačno, da je naše postojanje samo put u ništa. Čovekovo postojanje ne može se završiti u ničemu. Ono jeste svima nama tajna, ali će svakome od nas morati biti otkrivena. To što nas je stvorilo ne može se završiti uništenjem. Jednom stvoreno mora biti zauvek stvoreno. Da li postoji život - zapitala se Judita Šalgo i nešto ili neko, isuviše brzo i nemilosrdno, odgovorio je na to pitanje. Ipak, pitanje i dalje stoji pred svima nama.

Deco moja, braćo moja - rekla je moja mati i nestala sa ovog sveta. Ja mislim da je moja mati, zaista, bila moja sestra. Ono što nas rađa besmrtno je. Ono i jeste isto što i mi. Judita je moja sestra i ja tugujem za njom. Svet u kojem smo živeli, vreme koje nam je bilo dato - prohujali su. Istorija tog vremena, istorija naših života, još nije napisana. Ali, uzmite njene knjige, čitajte ih, kao što sam ih ja nebrojeno puta čitao, videćete da je ona istinski živela, da se njeno biće borilo sa sopstvenim postojanjem. Dodirujući sopstveno, materijalno postojanje, ona je iznad svega postojala u jeziku. U onome što ljudi danas zovu - književnost.

Srpski jezik ne pamti u svojoj istoriji tačniju jezičku svest o onome što se izgovara. Učeći književnosti druge, s najvećim uzbuđenjem čitao sam svako njeno delo. Bio sam učenik. Gledao sam to krhko stvorenje i čudio se hrabrosti s kojom se ona upuštala u najstrašnije okršaje s vladajućim jezičkim dogmama našeg vremena. U čitavom njenom delu nema sentimentalnosti, srpski jezik ne plače nad ljudskom sudbinom, on je po prvi put tačan i nemilosrdan, ali - koliko osećajnosti, koliko istine, koliko prevratničkih, jeretičkih zamisli o izmeni slike sveta.                                                                           

Jezička svest Judite Šalgo nije izmenila svet ljudi, ali je stvorila jedan novi, do danas nepoznati svet u književnosti. O tome možemo svedočiti samo nas nekolicina, njenih savremenika sa ovog suženog prostora, ostatka nekadašnje naše domovine. Mi patimo što sa nama nije ona kojoj smo se divili, koju smo voleli i poštovali, koja nas je učila mudrosti stišavanja naše, ponekad silovite, želje za izmenom ogavnih životnih okolnosti u kojima smo bili zatečeni.

Ona je bila ta koja je, sedamdesetih godina, u vreme naleta duhovne pobune avangardnih umetnika, izdržala bezbrojne udarce nama namenjene - bez roptanja. Mi smo mislili da možemo promeniti svet ljudi a ona je, izgleda, znala da je moguće promeniti samo svet umetnosti.

Bili smo u manjini. Živeli smo među ljudima koji nisu hteli da misle svoju sopstvenu sudbinu. To se ne sme prećutati. Kao i ona, svi smo mi bili zaokupljeni i zarobljeni sopstvenom svešću o postojanju u ljudskom svetu koji je bio nemilosrdan, grabežljiv, zao i potkupljiv. Ja se pitam da li smo platili i suviše veliku cenu za našu, ondašnju, svesno izabranu slobodu da govorimo ono što mislimo, što osećamo, pitam se da li je Judita Šalgo ponela i suviše veliki teret odgovornosti za sve nas.  

I ovog časa ja sam svestan da živimo među istim onim ljudima koji nas nisu razumeli, koji nas ne shvataju ni sada. Judita bi tu istinu prećutala, ali svakim svojim novim delom, pesmom, pričom ili zapisom ona bi, kao i uvek, odgovorila na pitanja sopstvenog vremena, svima onima koji svoje ljudsko postojanje žive kao laž i licemerje. Ipak, o kako često, ni ona nije umela da prećuti. Zbog te svoje iskrenosti bila je kažnjavana. Svaku kaznu stoički je izdržala. Novi Sad to nikada ne bi smeo da zaboravi. U njemu je živela jedna velika žena, jedna od najvećih koju je, ikada, imao. Ona nije bila sama.

Kada sam se suočio sa vešću da više nije među nama, uzeo sam njenu poslednju knjigu, čitao je, pokušavao da shvatim da je više nema. Prisetio sam se, tada, koliko sam se plašio za nju kada sam čuo kako je teško bolesna. Znao sam da se u našim, ljudskim životima, mnogo toga događa što mi ne možemo izmeniti. Koga zvati u pomoć. Kome reći da takvo biće ne sme nestati. Bespomoćan, sam sa jedinim jezikom koji znam, ponavljao sam: Zašto je otišlo to malo, nežno, pegavo srce ovog sveta?

Da li postoji život ako smo suočeni sa nestankom onih koje volimo. Ja ne poznajem svet koji će postojati posle nas. Mi smo samo sada, naš svet je samo onaj koji vidimo. Naše postojanje je samo ono koje živimo. Voleo bih da me Judita Šalgo ne zaboravi. Da od nje naučim ono što je ona znala. Ali plašim se da se to ne može naučiti. Da mi svet neće otkriti tajnu postojanja. Plašim se za ovaj svet u kojem više nema Judite Šalgo.

1996.

Judita Šalgo, devojčica postupaka

O knjizi priča pisanih po tuđim naslovima

Zadavanje naslova za pesmu, priču ili esej stara je zabava u književnim krugovima, ali je među pripadnicima književne avangarde 70-ih godina bila omiljena (mi smo se zabavljali još i mnogim drugim, neobičnim poslovima: pisanjem Rata i mira Lava Nikolajeviča Tolstoja na obimu poštanske dopisnice, prepravljanjem poznatih remek-dela i sličnim). Posebno je u tome bio preduzimljiv Vojislav Despotov (Program Nove grupe novih istraživanja) a Balint Sombati, jednom prilikom, zadao je nekoliko naslova na mađarskom jeziku (Borben Vladović, iz Zagreba, napisao je tada pesmu o zabranjenom kartanju - Kartyazni tilos!).  
Dok su te igre trajale bilo je veselo, tek kasnije su nastajale teškoće (u tumačenjima).

Da bih se nekako otarasio opsesivne teme tajne postojanja, postojanja života, a znajući da se ona javlja i nestaje u mediju jezika, upustio sam se u potragu za tajnom. Činilo mi se nerazumno da čitavo čovečanstvo previđa značaj pitanja: da li život, uopšte, postoji? Da li se može dokazati postojanje života? Čovečanstvo živi na način deteta, izgubljeno u postojanju, nesvesno življenja, jednako kao da i ne postoji.
Pitanje: da li postoji život? - za mene je bilo odgovor na čitav moj prethodni beslovesni život u književnosti i telesnom osećanju postojanja. Kada sam postao svestan tog pitanja, učinilo mi se da izazivam čitav svet. A izazvao sam u sebi haos svakodnevnog osećanja apsurda egzistencije, tako da mi je vest o tome kako Judita Šalgo traži od svojih prijatelja naslove po kojima će napisati priču bila spasonosna.
Zadao sam joj naslov Da li postoji život i ona je otišla da tu priču napiše.

Visoko sam ocenio njenu pesničku knjigu 67 minuta, naglas (1980) i verovao da će se ona, suočena sa pitanjem o postojanju, boriti umesto mene sa apsurdima. Ona će, nekako, biti ja, preuzeće sve rizike, biće moj pisac, moja senka. I ona je zaista bila isto što i ja. Shvatio sam da čovekovo ja uvek jeste mi.
U svakom slučaju, zavrzlame oko postojanja bile su iscrpljujuće.

Judita Šalgo kao da je, napisavši priču po mom naslovu, rekla: ja ću te izlečiti od traganja za tajnom postojanja. Za početak, dobio sam sopstvenu priču i ona je potom postala naslovodavna priča njene knjige priča po tuđim naslovima (Da li postoji život, 1995).

Udobno smešten u priči pod sopstvenim naslovom ja sam se, istovremeno, našao i u svim ostalim pričama. Naivno sam mislio da moj (genijalni?) naslov iscrpljuje sve ostale, pa bih tome shodno morao da pročitam samo svoju priču, makar i hiljadu puta. Ali, vidi vraga, nisam želeo da patim. Biti u svojoj priči i ne može biti drugo do patnja. Morao sam da pročitam i ostale priče, a njihove jezičke mreže behu beskonačne.
Judita Šalgo je poput Šeherezade, izložena pretnji pitanja da li postoji život, prionula na pripovedanje. Opasnost je došla iz jezika i samo se u njemu mogla otkloniti. Da ne bi i sama potonula u haos apsurdnog pitanja o postojanju, ona je to pitanje učinila odloživim, zamenjivim.

Napisala je ona i priče Tungsram po Vojislavu Despotovu, Biću Trojanski konj po Simhi Kabiljo, Irina ili Marina ili o biografiji po Miroslavu Mandiću i ja sam mislio da su one samo zamena, odlaganje mog pitanja. Ali, o čuda, i dalje sam kao ljudsko biće bio izložen tegobama postojanja, iako sam kao književni junak ispunio svoju sudbinu.

Čas junak sopstvenog života, čas junak nečije knjige, u kojoj stvarnosti čovek zaista prebiva? Gde smo mi, da li smo uopšte u nečemu, osim u toj iluziji da jesmo?
O tome je pisala Judita Šalgo.

Ja sam, znači, pod pretpostavkom da sam živ kao junak priče, ostao kao telo u postojanju. U knjigu nisam ušao, nisam se sakrio niti spasao, pa iz pretpostavke da život postoji (rođene u jeziku) govorim o pretpostavkama života unutar jedne knjige.
Judita Šalgo je zadivljujući majstor postupaka. Njene priče, onome ko ume da vidi, govore gestovima znanja strukture jezičkog književnog dela, znanja metafizike, ali i iskustva telesnosti, iskustva umetničkog govora, filozofije, religije, mitologije, ljudske psihologije. Ona piše onim što je već pisano i mi to moramo da čitamo na način onog što je već čitano.

Pisati čitanjem i čitati pisanjem (videti viđenim) i to pokazati kao nepoznato mogla je među nama jedino Judita Šalgo. Prizori u njenim pričama su mladi, star je naš pogled koji se na njih spušta.
Čitajući te priče (sve je u ovom našem svetu simboliko i višeznačno) naišao sam u novinama na priču Džona Barta Ad infinitum - kratka priča (prevela Vesna Dragojlov). Majstor pripovedač pokazuje kako se loša vest može odlagati (ad infinitum - u beskraj). Tada nisam znao da će nas Judita Šalgo napustiti iste godine (1996) u kojoj je na Tribini mladih u Novom Sadu promovisana njena knjiga o postojanju života.
Ali, odlaganje je moguće samo u priči, to i Džon Bart kaže:

Priča našeg života nije naš život; samo je priča.

A mi smo se, ipak, pitali: zašto svoj život tražimo u pričama? Zato što nas je Judita Šalgo dobro poznavala, pa je polazeći od naizgled beznačajnih detalja proširivala, sužavala, prekidala, zamenjivala činjenice naših života, igrala unutar vremena i prostora, unutar "stvarnog" i "nestvarnog" i njenim pričama kao da nije bilo kraja.
Ona je u istoj knjizi ulovila i samu sebe, govoreći o izvesnoj ženi koja ne priznaje poraze, pa će taj citat, na kraju ovog zapisa o nastajanju jedne knjige, zagrliti Juditu Šalgo, slavno ime umetnosti sedamdesetih godina XX veka:

Ona je, naime, umela da menja prošle događaje, pa i one nepromenljive činjenice kao što su rezultati završenih utakmica, ishodi filmskih zapleta i ratnih okršaja. Tako, nije morala da gleda filmove sa tužnim završetkom, niti izveštaje o porazu svojih izabranika.

Možda se u takvom umeću krije tajna postojanja.
I život i književnost, pokazalo se, toliko su danas prožeti da se više ne može samo živeti ili samo pisati, postojanje čoveka je i u jednom i u drugom, kao što nije niti u jednom niti u drugom.
       
1996/2004.       

*Tekstovi objavljeni u knjizi “Vreme fantoma: o piscima i knjigama”, Novi Sad; Kulturni centar, 2005 (Petrovaradin, Futura)