Muke s Jugoslovenima: Živeti u zemlji koje nema
Jnost 03 S

Uživati u pjesmi: Drug Tito okružen suradnicima sluša hitove Ive Robića, 1969. godine

Photo: Muzej Istorije Jugoslavije/ XXZ

Jugonostalgija – istorija bolesti

Jugoslovenska Itaka

- Druže Tito, vrati nam se!

- Ni mrtav.

Povratak kući jedna je od velikih tema svetske književnosti. Malo-malo, pa se neko vrati. Ponekad se vraćaju heroji, ponekad bludni sinovi, ponekad čitave nacije, a ponekad i domaće životinje. Od Mojsija, preko Odiseja, do Lesija – svi se vraćaju. Samo Jugosloveni ne.

Jugoslovenski Odisej nema gde: prosci su njegovu zemlju odavno prepisali na svoje ime, Penelopa sad živi s Antinojem, a Telemah je emigrirao. Čak su i bogovi digli ruke od te priče. A on, Odisej, i dalje sedi u svom staničnom bifeu, pije špricere i čeka da mu plafon padne na glavu.

Ponekad, posle sedme ili osme ture, učini mu se da je povratak ipak moguć, da će se prosci napokon najesti, napiti i zaspati mrtvim snom, i da će ga Penelopa, ponovo mlada i lepa, nežno uzeti pod ruku i povesti kući. Rečju – učini mu se da će sve nekako doći na svoje mesto.

Ali, neće. Prvo, proscima se uopšte ne spava. Drugo, Penelopa ima svoje planove, i treće – i najvažnije – Itaka više nije tamo gde je bila. Otišla je do đavola, i tek treba da se rodi neki novi Leopold Bloom, Filip Latinovicz ili Roberto Salinas da je ponovo pronađe.

Od toga ko će je pronaći zavisi i kakva će biti.

Ili, što bi rekao Homer: kakav Odisej, takva i Itaka.

Mesto i način tvorbe

Jugonostalgija je elegična uspomena na život u bivšoj Jugoslaviji. Tako kažu oni kojima su i vozovi i vlakovi pobegli ispred nosa i sad ne znaju šta će. Za one druge, preduzimljivije, koji su se na vreme ubacili u ekspresne kompozicije svojih nacionalnih istorija, jugonostalgija je nešto sasvim drugo: to je neprijatno podsećanje na život koji su ranije vodili, kojeg su se odrekli, ali kojeg se i dalje stide. Za treće, koji misle da su pametniji od onih prvih i bolji od ovih drugih, jugonostalgija je skup manifestacija jedne kulture koja je preživela društvo u kojem je nastala.

Kako zasmejati druga Tita: Nela Eržišnik, komičarka

A postoji i jedna nova, na svu sreću, sve brojnija škola mišljenja po kojoj je jugonostalgija samo još jedan od načina da te matorci dave i smaraju. I to nemilosrdno.

Uglavnom, svako priča svoju priču, pa jugonostalgija označava niz različitih, međusobno nepovezanih i često suprotstavljenih pojmova. Takve se reči u leksikologiji nazivaju homonimima. Etimološki, pak, „jugonostalgija“ je reč nastala spajanjem dva neologizma: „Jugoslavija“ i „nostalgija“.

Jugoslaviju su izmislili Trumbić i Supilo, uz malu pomoć prijatelja iz Antante. Od tada je proteklo mnogo vode, pa danas „Jugoslavija“ na svakom od jezika koji su bili u upotrebi na njenoj teritoriji znači nešto drugo. Izuzetak su samo hrvatski i srpski, u kojima „Jugoslavija“ znači isto: „Velika Srbija“. Jer im tako odgovara. S druge strane, reči „Vatikan“ i „Kominterna“ u hrvatskom jeziku su postali antonimi, a u srpskom, naprotiv, sinonimi, dok su složenice „jugokomunista“ i „srbočetnik“ u hrvatskom sinonimi, a u srpskom, opet, antonimi. Ko razume, shvatiće. Za to se, inače, na bosanskom kaže „jebem vas mahnite“.

Prvi rock ples: S maturantske zabave u Ljubljani početkom šezdesetih

Što se pak nostalgije tiče, nju je u XVII veku pronašao dr Andreas Reich. On je pod tim imenom opisao jedan specifičan medicinski sindrom, posebnu vrstu psihičke patnje prouzrokovane nemogućnošću pacijenta da se vrati tamo odakle je došao (“nostos“ = povratak u zavičaj, „algos“ = bol). Reich nije bio samo teoretičar, već i praktičan čovek, zaslužan za uvođenje novih, revolucionarnih metoda u lečenju ove bolesti putem vezivanja, šamaranja i polivanja pacijenata ledenem vodom. Ovo je naišlo na široko odobravanje stručne javnosti tog doba.

Naši to i danas cene.

Mal du siècle

Elegancija šezdesetih: Elvira VoćaPrema Medicinskoj enciklopediji JLZ, jugonostalgija je „zarazna bolest, koja se za razliku od drugih infektivnih oboljenja ne prenosi ljudskim kontaktom već, naprotiv, nedostatkom istog. Pogađa isključivo populaciju srednjih godina. Do kontaminacije najčešće dolazi putem kazetofona, gramofona i magnetofona, odnosno nečeg što odatle dopire, a što pojedini autori nekritički podvode pod kategoriju ‘muzika’. U početnom stadiju bolest prvo zahvaća usne kanale, a zatim i centar za ravnotežu i orijentaciju u vremenu i prostoru. Klinička slika podsjeća na kravlje ludilo, ali osim što posrću i ne znaju kud udaraju, jugonostalgičari još i kenjkaju. Ovo čine diskretno, ali tako da svi vide. Period inkubacije je dug, al kad te lupi, onda te lupilo…“

Tako kaže nauka, a iz života znamo da je prvi simptom jugonostalgije osećaj da ti nisu sve koze na broju. To je uzrokovano insuficijencijom jednog enzima, u narodu poznatog pod nazivom „mladost“. Što samo po sebi i nije neki problem, jer ona, kako kaže Proust, brzo prolazi. Ali zato kontakt s eks-ju muzikom dovodi do ozbiljnih komplikacija. Od toga ne samo da venu uši i atrofira mozak, već otkazuju i svi odbrambeni mehanizmi koje je organizam godinama strpljivo gradio i usavršavao.

Raspad imunološkog sistema najbolje se može pratiti na middle-class-middle-age žurkama, kad gurnu CD iz osamdesetih. Tad puknu čak i bivše ribe koje su prezirale sve osim Talking Headsa i, eventualno, Davida Bowiea, pa krenu u singalong s Novim fosilima, a dojučerašnji Claptoni, J. J. Caleovi i McLaughlini dohvate svoje stare air-gitare pa raspale po Divljim jagodama (“Moto-ri, moto-ri, mo-to-ri…“). A zabeleženi su i slučajevi da odvrnu Harisa, pa im svima ruke same krenu gore…

Rečju, klinička slika je prilično gadna. Ali, dobra vest je da se jugonostalgija lako leči. Najbolji rezultati postižu se suočavanjem s nekim pravim životnim problemom.

Ako ga nema, pomaže i rakija. Ili, još bolje, viski.

Weltschmerz i privatno preduzetništvo

Jugonostalgija se manifestuje na razne načine. Pored muzike, tu su i filmovi, privesci za ključeve i knjige. Tiraži svega toga rastu, a rizik da te komšija pljune na stepeništu zato što se time baviš sve je manji. Za razliku od ranijih godina, zbog jugonostalgije čak ni u Hrvatskoj više niko neće izgubiti prijatelje ili posao.

Doduše, u poslednje vreme malo je teže iskamčiti neku kintu od stranih NGO-a, jer su ovi sa Balkana prešli na Kavkaz, ali to se kompenzuje povećanom tražnjom na domaćem tržištu, a pretekne nešto i za izvoz. Patent za jugonostalgiju smo uvalili i Istočnim Nemcima, pa je i oni sad liferuju pod nazivom „Ostalgie“. I dobro im ide.

Biti u društvu druga Tita i drugarice Jovanke: Mija Aleksić i Olivera Marković, očigledno srećni

Jugonostalgija postaje ozbiljan biznis, i njome se danas ne bave samo bezemljaši i proleteri intelektualnog rada, već i sitni sopstvenici. Od Tito-bara u Skoplju do istoimene rupčage u Ljubljani, jugonostalgiju je prigrlio mnogi ugostiteljski radnik širom bivše SFRJ. Čak ni Titovom unuku srce nije izdržalo, pa je u Beogradu otvorio restoran u kojem služi specijalitete od divljači (“Deda je, znate, voleo lov…“). Tu možete naručiti paprikaš od vepra i, dok čekate, uživati u pogledu na valjda jedinu preostalu Titovu bistu koju Srbi nisu odvalili i pretopili u nekog svog sveca ili generala.

Ipak, zbog toga što dolaze iz zemlje koje više nema, Jugosloveni najviše vole da se okupljaju na mestima kojih takođe nema. Na internetu postoje stotine sajtova posvećenih drugu Titu, Tajči i košarkaškoj reprezentaciji Jugoslavije. Takve stranice, do juče crvena marama za nacionalističke voline i magnet za ustaško-četnički spam i psovke, danas malo koga još živciraju. Naprotiv, pošten svet im se veseli i raduje, jer tu može do mile volje da krade tuđe tekstove, muziku i spotove.

Srećna omladina: Zabava za Dan mladosti u beogradskom Domu omladine

Jugonostalgičari su aktivni i u pravom svetu. Jedan je otvorio čitav theme park, slobodnu teritoriju Palić kod Subotice. Drugi je – gle čuda, Crnogorac – otvorio diplomatsko predstavništvo, a sebe proglasio za generalnog konzula SFRJ. A neki Slovenci su izazvali međunarodni incident kad su na brdu iznad Gorizie od kamenja složili divovski Titov autograf.

Ima i onih koji redovno odlaze u Beograd na godišnjicu Titove smrti i u Kumrovec na Dan mladosti. Takvi se drže ko japanski vojnici u prašumama Filipina.

Oni što im još nisu javili da je rat izgubljen.

Pet Shop Boys

So what is your nationality?

I am a drunkard. (Humphrey Bogart, „Casablanca“) 

„Ne možeš pojesti zastavu“, pisao je Fridrih Engels u Poreklu porodice, privatne svojine i države. Zato i najveće patrijote s guštom protrljaju ruke kad im stolovi zaškripe pod sarmama, pašticadom i tufahijama dojučerašnjih neprijatelja. Nema majci tog hrvatskog sina koji će se i dalje, u ime viših ciljeva odricati užičke šljivovice, niti srpske kćeri koja će odbiti Kraš bajadere, pogotovo ako ih dobije na poklon od, recimo, Gorana Višnjića.

TV ikone nekadašnje SFRJ: Vlado Štefančić i Dunja Rajter, voditelji

Nekada su, u vreme srpskog embarga na slovenačku robu, Beograđani pisali anonimne dostave policiji i SPC protiv komšija za koje se sumnjalo da krišom, iza spuštenih zavesa, jedu Thomy majonez. Od tada se sve promenilo, pa sad možeš usred belog dana da uđeš u beogradski Mercator, kupiš teglu od kilo i po i pojedeš je na licu mesta, a da ti ni dlaka ne zafali s glave.

Kad su i Srbi naprasno postali nostalgični, šta tek reći o Jugoslovenima? Treba to videti kad se sjuri na odmor, pa udari po kafanama (jer im je jeftino), kako su samo glasni i zahtevni! I kako samo muštraju kelnere…

Posle, u povratku, prte na Zapad čitave table slanine i kese kajmaka u svojim Louis Vuitton torbama kupljenim na nekom balkanskom buvljaku. Autor je živ svedok da je jedan zemljak ukrcao u voz za Minhen plastičnu vreću s kiselim kupusom veličine osrednjeg kredenca. Naravno, to što neki vuku Sauerkraut u Bavarsku nema toliko veze s nostalgijom, koliko sa stanjem malog mozga i emigrantske svesti i, u izvesnoj meri, uticajem sredine. To jest, švapskim običajem šparanja.

Doduše, na Zapadu je ponekad zaista teško doći do zdrave, domaće hrane. Recimo, do volova i prasića. U većini normalnih zemalja prodaja celih životinja je ili zakonom zabranjena ili je društveno neprihvatljiva. U supermarketu ćete dobiti već pripremljene i spakovane odreske, ali nikako čitavu životinju s glavom, licem i očima. Ali, nužda je majka invencije, pa se jedan jugonostalgičar u Bernu za 29. novembar snašao tako što je nabavio jagnje u lokalnom pet shopu. A za 1. maj je išao u drugi, da ne bude sumnjivo.

Slovenačka zabava: Orkestar pod upravom Bojana Adamiča prati Marjanu Deržaj

Pored holesterolske, postoji i maliganska jugonostalgija. Ona najviše pogađa braću Slovence. Kao što su nekad putovali vozovima bratstva-jedinstva da u Srbiji evociraju uspomene iz NOB-a, šljokaju i eventualno nešto odvoje, Slovenci isto to rade i danas, samo ništa ne evociraju. Umesto toga čekaju Novu godinu u Beogradu, kao da ništa nije bilo.

Za sada ovi novi vozovi funkcionišu samo u jednom pravcu – iz Slovenije u Srbiju. Slovencima ne treba viza, a i manje su fascinirani granicama od Srba. Takođe, za razliku od Srba – koji još uvek vade fleke od rakije potamanjene na ispraćajima u vojsku od Gazimestana naovamo – Slovenci ne piju više. A ni manje.

Seljaci svih zemalja, ujedinite se!

“Plitka bara, a voda duboka” (Bajo i orkestar Mirka Kodića)

Nakon što se nažderu i obloču, jugonostalgičari prelaze na kulturu i umetnost. To još jednom dokazuje da su klasici marksizma bili u pravu kad su tvrdili da bez materijalne osnove nema društvene nadgradnje.

Veliki je broj kulturnih manifestacija inspirisanih zajedničkim nasleđem bivših jugoslovenskih republika. Najveća takva manifestacija održava se u selu Guča, Republika Srbija. To je slet svih seljaka bivše Jugoslavije, koji se po stepenu ruralnog egzibicionizma može meriti samo s Nashvilleom, USA, samo što oni tamo nisu seljaci nego farmeri.

U Guči na svakog domaćeg seljaka dolazi po još jedan iz inostranstva, a među njima je – opet – najviše Slovenaca. Ne mrzi ih da potegnu preko dve granice da bi gazili po blatu, slušali srpske Cigane kako jebu majku trubama i korgovima, i gledali maloletne Srpkinje koje po stolovima i plafonima izvode tradicionalne srpske plesove. Anadolski čoček, na primer.

Zbog toga se obrazovani Srbi stide, i ubeđuju Slovence da to nije Srbija i da su ovi sve samo sanjali. Zajedno s mudijadom, takmičenjem za najbolji roštilj od belih bubrega, brizli i drugih delova endokrinog sistema.

Ex Yu heroj: Džoni ŠtulićPostoji još nešto što liči na jugonostalgiju, ali nije. Reč je o „turbofolku“, koji po mišljenju Slovenaca, koji stvari posmatraju sa svojih alpskih visina dok beru gljive i runoliste, predstavlja sirov, primitivan i zbog toga autentičan proizvod jugoslovenske muzičke kulture.

Turbofolk, naprotiv, ne da nema blage veze s jugoslovenskom pop-kulturom, već joj je upravo on, kao udarna pesnica estetike nacional-populizma, sasuo zube u grlo. Rokeri, šminkeri i ostali neplivači ubrzo su se podavili u bujici nacionalističke histerije, a isplivalo je samo ono što u poplavi inače uvek ispliva prvo. Talas turbofolka prekrio je sve pred sobom i, za razliku od novog vala, nikad se nije povukao. Sile prirode slepe su za etničke podele, pa su u potopu seljačije zajedno sa Srbima stradale i njihove komšije. Hrvati, na primer. Kao što danas u Srbiji retko ko još sluša Azru, ali neki skupljaju postere Alke Vuice, tako i u Hrvatskoj više niko ne sluša Disciplinu, ali se zato mnogi intenzivno zanimaju za lik, delo i dosje izvesne Ražnatović Svetlane zvane Ceca iz sela Žitorađe, sa stalnim prebivalištem u Beogradu.

Nije smešno, jer ova i danas na koncertima nakupi po sto hiljada gama, bogougodnih premijera i turbo-akademika, a to već ima potencijal kritične mase i može opet da eksplodira.

U svakom slučaju, zanimanje za Cecu krunski je dokaz da se Srbi, Hrvati i ostali koji to vole, međusobno mnogo bolje kuže nego što to na prvi pogled izgleda, i što bi oni sami bili spremni da priznaju.

Karakter kao sudbina

Pun mi je više k. i Hrvata i Srba i, naročito, Jugoslovena. (Fritz pl. Poljicki,  Epistolæ  Obscurorum Virorum)

Niko tako iskreno ne mrzi Jugoslaviju kao njeni najbolji sinovi. To je zato što niko nije veći Srbin, Hrvat ili Slovenac od velikih Jugoslovena – dojučerašnjih oficira JNA, službenika SMIP-a i radnika Savezne službe državne bezbednosti.

Što se obične boranije tiče, ona misli da je ranije ipak bilo i dobrih stvari – Švabica na Jadranu i ćevapa u Sarajevu, i to bez balvana i snajpera. Običan svet priznaje da se u Jugi živelo sasvim OK, a možda i bolje nego što smo bili zaslužili. Ali, niko više ni mrtav neće priznati da je bio aktivista mesne zajednice, delegat radničkog saveta ili, ne daj bože, član Saveza komunista Jugoslavije.

Mir i spokojstvo uz novogodišnji ples: Bračni par Broz, Jovanka i JosipNaravno, niko normalan ne oseća čežnju za Pozdercima, Kreigherima i Stambolićima, iako – u poređenju s bulumentom koja ih je nasledila – ovi deluju kao savet mudrih geronta s atinske Agore. Ili, kako je rekao jedan Krležin učenik: „bivša Jugoslavija ima više veze s budućom Evropom, nego što ova tragikomična nakupina nacionalnih državica ima veze sa suvremenim svijetom“.

Iako su se na svaki način ograđivale od Jugoslavije, državice nisu bile nimalo gadljive da se sagnu i pokupe s poda šta im treba. Slovenci su, recimo, zadržali sve jugoslovenske političare koji su se zatekli u Ljubljani u trenutku kad je Sejdo Bajramović pustio vodu – od predsednika SFRJ Janeza Drnovšeka (jer govori više jezika) preko šefa Partije Milana Kučana (deluje uredno), do rezervnog vojnog starešine Janeza Janše (visok).

Makedonci su videli da je to dobro, pa su izvukli iz naftalina bivšeg predsednika SIV-a Kiru Gligorova. Koristili su ga toliko dugo da je ovaj ušao u Guinnessovu knjigu rekorda kao najstariji predsednik jedne države na svetu. I Hrvati su raubovali generala JNA Franju Tuđmana, i to do daske, dok čovek na kraju nije umro.

Slično su i Srbi budžili predsednika CK SKS Slobodana Miloševića pre nego što su ga strpali u fioku i zamenili Vojislavom Koštunicom, a Crnogorci su od SSOJ-a nasledili malog Mila i sad su mirni za narednih sto godina. Samo da ih niko ne pita za cigarete. Što se Bosanaca tiče, njih ništa neće ni pitati, kao što ni dosad nije.

Nikome od njih, međutim, nije lako. Jer za male države – kao i za male ljude – nema veće nesreće nego da imaju velikog oca.

Die Hard (With Vengeance)

I collected the instruments of life around me that I might infuse a spark of being into the lifeless thing that lay at my feet. (Mary Shelley, Frankenstein)

U Odisejevo vreme spomenici mrtvim herojima imali su neki ukočen, krut i ozbiljan izraz lica, a statue živih ljudi – osmeh na licu. To se u istoriji umetnosti zove „arhajski osmeh“, a Jugosloveni ga i danas koriste kad ih neko pita „odakle si“.

Kao pod konac: Ovako se 1961. slušao koncert Nikice Kalogjere i Đorđa Marjanovića u Mariboru

Jugosloveni o svojoj zemlji govore u prezentu, kao da je još živa, i prema njoj gaje prisnu, prijateljsku ironiju. Za razliku od njih, jugonostalgičari o svojoj prošlosti govore u aoristu i pluskvamperfektu i prema njoj su mrtvi ozbiljni kao Semir Osmanagić prema bosanskim piramidama.

Razlika između Jugoslovena i jugonostalgičara nije samo stilska već i sadržajna: jugoslovenstvo je politički, a jugonostalgija emotivni odnos prema prošlosti. Taj višak emocija kritikovao je Miroslav Krleža u eseju „Jugonostalgija i jugoslavenstvo“: „Mozgovi koji djeluju isključivo senzitivno, to što se zove osjećajno, zapravo sentimentalno, bilo bi najidealnije kad bi mogli biti odstranjeni ili udaljeni od bilo kakva pokušaja koji se bavi socijalnom reparaturom“.

Čak i profesionalni jugonostalgičari, oni što od stranaca primaju grantove, insistiraju na tome da njihov posao nema nikakve veze s bivšom državom. Njih zanimaju samo lepe i otmene stvari, zajednički umetnički prostor, cross-culture saradnja i presovano cveće u starim albumima. Da li je odricanje od angažmana uslov da dobiješ kintu od stranaca, ili je samo reč o provincijskom dendizmu, tek, jugonostalgičari pate od već hroničnog deficita bilo kakvog političkog stava.

Ali oni imaju jednu nemerljivu prednost u odnosu na Jugoslovene: oni postoje. To što se ovi drugi i dalje predstavljaju tako kako se predstavljaju, nikome, osim njima samima, ne znači ništa, jer ih ionako niko ne priznaje. Ali, svima jednako nam biva, pa i jedni i drugi, na različite načine, ali podjednako uspešno, i dalje nabijaju visok pritisak državnim činovnicima, fudbalskim navijačima i rukovodiocima verskih zajednica širom bivše Jugoslavije.

Zbog čačkanja po prošlosti i kuckanja oko onoga što Agatha Christie zove „skeleton in the closet“, bivši zemljaci ih optužuju za političku nekrofiliju i morbidne pokušaje oživljavanja jugoslovenskog mrtvaca. Da bi to sprečio, svojevremeno je jedan profesor Beogradskog univerziteta s vencem belog luka oko vrata i glogovim kocem u ručerdama lično zapucao na Titov grob. Ali nije pomoglo. Uprkos kiši srebrnih metaka ispaljenih sa sremskih njiva, Trebevića i krstarica u Jadranu, Jugosloveni su i dalje tu. Samo su malo nesigurni na nogama. Odatle i sličnost s onim zombijima iz Living Dead II.

Niko naravno nije glup, i svi znaju da je prošlost nemoguće oživeti, a mrtvace – teško, osim ako baš nisi osnivač neke religije. Jugosloveni su pak ateisti i njihovi pokušaji re-kreacije prošlosti nisu toliko ambiciozni kao što se složnoj braći čini, i najčešće se svode na ono što joj samo ime kaže – na rekreaciju, nešto što se radi u dokolici, iz hobija, umesto sakupljanja starih dopisnica ili crtanja porodičnog stabla.

Ali, pokušaji recikliranja prošlosti, iako politički naivni i etički diskutabilni, ipak imaju estetsko opravdanje. Kao što Frankenštajn traga za poetskom „iskrom bića“ na seoskom groblju sa satarom u jednoj, i testerom u drugoj ruci, tako i Jugosloveni uporno kopaju po ruševinama svoje zemlje, i to golim rukama. Tu i tamo pokupe po neki očuvani crep ili ciglu i sakriju ih ispod kaputa, za kasnije. Čini im se da bi tu ciglu mogli opet nekome da prodaju.

* Dejan Novačić rođen je 1961. Diplomirao je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Radio je kao novinar u dnevnim listovima (Oslobođenje, Borba) i pisao za nedeljnike (Start, Mladina, Evropljanin). Sarađivao na Leksikonu Yu-mitologije. Autor knjiga “SFRJ za ponavljače” i “Emigrantski kuvar”. Od 1991. živi u Dablinu.

Oceni 5