Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg (5)
hrana

Fali još samo rakija, pa da ovo bude omot ploče grupe Jugosloveni

Photo: Kulen Pleša

Jugoslovenska tragedija: Bez kupusa kiseloga, belog luka, slaninice

JUGOSLOVENI - Došlo mi je da se napijem (Komuna)

Mentalno-muzička istorija pokojne SFRJ prepuna je strašnih primera neizlečivih bolesti u svom finalnom stadijumu uoči tragičnog završetka; grupa Jugosloveni, recimo, sa svega tri objavljena albuma (Došlo mi je da se napijem - 1986; Vruće i osvežavajuće  - 1987; Krici i šaputanja -1988) uspela je da ostvari ono što ni Galiji svih ovih vekova nije pošlo za rukom - da, bez konkurencije, ubedljivo, niko kao Jugosloveni, bravo majstori, ostanu upamćeni kao Najgori Bend Socijalističke Federativne Kraljevine Srba, Hrvata, Slovenaca, Bošnjaka, Crnogoraca, Makedonaca, uopšte svih naroda & narodnosti od 1918. do danas.

U čemu je tajna njihovog uspeha? Jugosloveni su, za početak, sebi nadenuli ime kakvo nigde i nikad nijedan bend u svetu nije smislio: da li ste, uostalom, ikad čuli za grupe koje se zovu Rusi, Amerikanci, Finci, Italijani, Hrvati ili Slovenci? S takvom unitarnom šifrom, Jugosloveni su sebi odmah obezbedili prolaz u onim medijima koji su se ložili na jednu državu, jedan narod i jednog vođu; povrh svega, njihov najveći hit zvao se - pogodite! - Jugosloveni i posedovao takvu količinu patriotskog derta koji bi i sad impresionirao Jugoslovensku levicu ("Ko to voli da popije/ ko ne može bez rakije/ Jugosloveni/ Ko ne može bez kafane/ ko je u njoj čim osvane/Jugosloveni/ ...Ko ne moze bez pasulja/ i bez ljute šljivovice/ bez kupusa kiseloga/ belog luka, slaninice/Jugosloveni... Ko je krvlju steko sve/ '48. reko ne/ politiku svoju tera/ bez Rusa i Amera/ Jugosloveni"). Kad smo već kod tekstova – Jugosloveni (grupa, ne narod) su baš kao svi Jugosloveni (narod, ne grupa) opsednuti rakijom, kafanom, večito ostavljeni, tužni, s časom u ruci i suzom u oku, alkoholno sentimentalni i povremeno u mačo-raspoloženju.

Na ovoj kolekciji najvećih hitova (!) nalazi se 12 pesama koje treba slušati sledećim redom jer ćete jedino tako otkriti doslednu filozofsku šemu tekstopisca Zorana Paunovića: prvo ide pesma Došlo mi je da se napijem, iza nje, bend prelazi s reči na delo - Pijem, onda dobijamo epilog - Sad me stvarno za sve boli dupe, što je novo psihološko stanje opisano naslovima Žvaka za ludaka i Šubi dubi. A uzrok svemu tome je trilogija tragičnog ljubavnog povoda: A ja ću tebe voleti do smrti, A ti se ne vraćaš i Nama nije suđeno. Što se muzike tiče, Jugosloveni (grupa, ne narod) su uspeli u onom što se činilo nemoguće: kao beogradski bend, pokupili su ono najgore od bosanskog kvazirock sevdaha, spojili Merlin i Bijelo dugme, s naglaskom na Merlin koje su uvek smatrali za svoje najveće intelektualne idole, sve posolili kafanskim patosom Bore Đorđevića - i doživeli da im iz čista mira Komuna objavi Greatest Hits album koji izmiče svakom racionalnom objašnjenju.

Ali kako Jugosloveni (narod, ne grupa) ne mogu bez kafane, Jugosloveni (grupa, ne narod) još imaju šansu da svoju karijeru nastave u nekoj od periferijskih birtija u kojima bi se priče o pasulju, ljutoj šljivovici i slaninici savršeno uklopile u politiku bez Amera, ali s Rusima i Kinezima kojima ne umemo da kažemo "ne".

Došlo mi je da se napijem jeste album čiji naslov precizno sumira osećanje ovog recenzenta nakon višesatnog druženja s Jugoslovenima (narodom i grupom). Iz takve alkoholne vizure, jedino što preostaje jeste kolektivno samoubistvo (i naroda, i grupe).

* Tekst objavljen januara 1998. u magazinu XZ

Oceni 5