Junaci našeg doba

Kao što je malo ko odrastao a da nije preležao ovčje boginje, tako gotovo ne postoji tinejdžer koji se izvukao iz magarećih godina, a da ga bar povremeno nisu raskidale sudbinske misli tipa - koja je moja misija na planeti, kako da učinim nešto značajno i svima pokažem koliko vredim ili hoću li imati dovoljno snage da ostvarim cilj koji sam sebi zacrtao. Imperativ da svoju nabujalu energiju usmeri ka ostvarenju nečeg velikog  obično je u bliskoj vezi s potrebom identifikacije s nekom ličnošću koja je svojim delom ostavila trajan pečat na generacije i ušla u školske udžbenike.

Iako se većina njih ipak zadovolji ovozemaljskim dometima, nalazeći podsticaje u časnim i požrtvovanim osobama iz neposrednog okruženja, vaspitni značaj onih velikih uzora ostaje nesporan, svedočeći i o njihovom odnosu prema sistemu vrednosti koji ovi promovišu svojim delom. Evergrinom među osobinama za ugled ponajčešće se smatraju – junaštvo i žrtvovanje za veliki patriotski cilj, poštenje koje odoleva i najvećim iskušenjima, ljubav koja pobeđuje sve prepreke, dobročinstvo bez granica, misionarska posvećenost nauci u službi humanih ciljeva i tome slično.       

Svako vreme ima svoje junake - najotrcanija je ali i najtačnija izreka o njima. No, s koliko god pijeteta čuvali uspomenu na ljudsku i moralnu veličinu nekih od njih, to još uvek nije garancija da će se dotični na željeni način primiti i  van epohe u kojoj su živeli, bez obzira da li se radi o stvarnim ličnostima ili onim umetnički oblikovanim. Stoga nema svrhe zgražavati se nad činjenicom da je iz vizure današnjeg prosečnog srednjoškolca slavni Diogen verovatno tek uvrnuti idealista-luzer ili, u najboljem slučaju, neka verzija hipstera, epska junakinja Penelopa paćenica i usedelica, a Romeo i Julija zaljubljene šeprtlje koje nisu imale petlju da otresu matorce i žive svoj život kako im se dopada. A bolje da ni ne zamišljamo kako bi okrpili nesrećnog Sokrata zbog njegovog ispijanja smrtonosnog otrova zarad principijelnog dokazivanja poštovanja pravne države koja ga je optužila da kvari omladinu. Doduše, neka novija istraživanja dovela su u pitanje verodostojnost priče o njegovoj dobrovoljnoj samoegzekuciji, ali mit je ipak ostao neokrnjen. 

Pojedini od junaka svog doba imali su lokalni, nacionalni značaj, a neki uživali planetarnu slavu. U šarolikoj galeriji tih ličnosti ima svega – ratnih heroja, velikih državnika, umetnika, naučnika, sportskih velikana, filmskih i književnih junaka, ali i onih koji su stekli nemali broj fanova podvizima s druge strane zakona ili morala.

Neki od njih su, po važnosti svog dela, ostali neprevaziđeni do danas i postali klasika u priči o velikanima. U takva nezaobilazna imena svakako spadaju; Tesla, Ajnštajn,  Mahatma Gandi, Mandela, Martin Luter King.

U davno, predinternetsko doba, o istaknutim ličnostima epohe znalo se uglavnom onoliko koliko je bilo dostupno oficijelnim glasilima, pa nije ni bilo prilike za detaljniji uvid u činjenice koje bi eventualno bacile senku na već prihvaćenu sliku idola. O nekima od njih je tek mnogo kasnije isplivalo koješta što im ne služi na čast - da su bili policijski doušnici, simpatizeri fašizma, perverznjaci, nasilnici, umobolnici, prevaranti, pedofili.

Tako su rođeni pedeset i neke iz školskih klupa poneli sliku o Jesenjinu kao poetski razbarušenom buntovniku i romantičnom boemu, ostajući uskraćeni za neslavne scene iz njegovog života, standardno natopljenog alkoholom – česta razbijanja hotelskog inventara, te fizičke nasrtaje na svoju četvrtu suprugu, Isidoru Dankan, slavnu balerinu i ženu koja ga je nesebično volela i materijalno izdržavala, podmirujući i račune vandalskih posledica njegovih pijanki.

Ni biografija slavnog Če Gevare, koga je britanski magazin Tajm svojevremeno proglasio jednom od ikona 20. veka, nije besprekorna kako se dugo mislilo. Naknadno je upotpunjena brojnim svedočanstvima o njegovom militantnom revolucionarnom fanatizmu, surovostima prema ratnim zarobljenicima, kao i megalomanskim ambicijama da se prihvati zahtevnih državnih poslova za koje nije imao ni iskustva, ni potrebnog obrazovanja.

Za razliku od njega, Vili Brant je bio čovek čiji moralni kredibilitet nikada nije doveden u pitanje. Svojim gestom da, prilikom zvanične posete Poljskoj 1971. godine, klekne pred spomenik žrtvama nemačkog nacizma, zadivio je svet i učinio ogroman korak ka pomirenju u posleratnoj Evropi.

Dvadesetogodišnji praški student Jan Palah, koji se zapalio u znak protivljenja invaziji Čehoslovačke od strane članica Varšavskog pakta, ostavio je savremenike bez daha svojim herojskim činom i postao simbol borbe za slobodu i nacionalno dostojanstvo.

Odbivši da učestvuje u ratu u Vijetnamu, najslavniji bokser svih vremena Mohamed Ali kažnjen je od nadležnih organa oduzimanjem titule i zabranom nastupa, što je imalo fatalne posledice po njegovu briljantnu sportsku karijeru, ali je zauvek ostao upamćen kao beskompromisni pacifista i dosledni borac protiv rasizma.

Šahovski genije Bobi Fišer takođe je jedan od onih koji su zauvek obezbedili svoje mesto među velikanima epohe. Nikome pre njega nije pošlo za rukom da dotadašnju penzionersku zanimaciju pretvori u spektakl za milione, u kome pobedniku pored slave pripada i zamašna novčana nagrada. Njegovu zvezdu, nakon dobrovoljnog povlačenja sa javne scene, nije uspeo da potamni ni socijalni i materijalni sunovrat u kome je proveo ostatak života, kao ni povremene problematične izjave protiv američkog establišmenta, od kojih je posebno šokantno zvučalo njegovo aplaudiranje tragičnom događaju od 11. septembra 2001.godine.

Među junake prošlog veka bez dileme možemo svrstati i četvoročlanu posadu Apola 11, prvu koja je nogama dotakla tle Meseca.       

U oblasti humanih nauka nezaobilazno je ime Majkla Debejkija, slavnog kardiohirurga koji je usavršio metodu transplantacije srca, aktivno se baveći ovim poslom celih sedam decenija, da bi preminuo u stotoj godini života.

Na svetskoj kulturnoj sceni šezdesetih godina prošlog veka pravi dar-mar izazvale su liverpulske bube, popularni Bitlsi, čija je muzička, ali i modna estetika, uraganskom snagom uzdrmala planetu, hrabro raskrstivši s tradicijom uglađenog zvuka i stereotipnog stajlinga, o čemu svedoči i preko 8000 knjiga posvećenih fenomenu bitlmanije.  

Dve godine pre pada Berlinskog zida zapadnonemački tinejdžer Matijas Rust ostavio je svet bez daha, sletivši skromnom jednomotornom cesnom 172 na moskovski Crveni trg. Vođen mladalačkom željom da „napravi imaginarni most između Zapada i Istoka“, odvažio se na ludo hrabar čin, zbunivši poslovično neprobojnu sovjetsku vazdušnu odbranu, da bi srećno prizemljio na samo nekoliko koraka od crkve Vasilija Blaženog.  

Među domaćim junacima svog doba posebno istaknuto mesto zauzima Gavrilo Princip, atentator na austrougarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda i borac za nacionalno oslobođenje, koga neke novije škole mišljenja svrstavaju u teroriste. Kako god, činjenica je da je njegov pucanj u Sarajevu ubrzao početak Prvog svetskog rata koji se već uveliko pripremao.

U vreme između dva rata Dragoljub Aleksić, akrobata i glumac, pobrao je ogromnu slavu svojim živopisnim podvigom, preletom preko Kalemegdana, držeći se zubima za avion. Nažalost, odavno je zaboravljen, iako je zaslužio da bude pomenut makar u udžbeniku stomatologije. Život je okončao 1985. godine u dubokom siromaštvu.

Kao najpopularnijeg domaćeg junaka iz doba socijalističke izgradnje i prve petoletke, hronike su zabeležile Aliju Sirotanovića, kopača uglja iz Breze koji je, usred najvećeg usijanja odnosa između Tita i Staljina, nadmašio rekord proslavljenog sovjetskog rudara Stahanova.   

No, mnogo duže od pomenutog heroja rada pubicitet su uživali  neki antijunaci poput Stevice Markovića, opasnog momka s beogradskog asfalta koji se u francuskoj emigraciji popeo do samih vrhova, postavši telohranitelj slavnog Alena Delona, ali i žigolo izvesnih visokopozicioniranih pariskih dama. Precenivši svoj značaj i moć u krugovima u kojima se kretao, završio je život na periferiji Pariza, u plastičnoj vreći na smetlištu.  

Za razliku od ranijih vremena kada je bilo potrebno mnogo više napora i opipljivih dela da bi se zaradio status junaka svog doba, danas smo, zahvaljujući neograničenim mogućnostima popularizacije putem elektronskih medija, suočeni s njihovom inflacijom. U većini slučajeva reč je o takozvanim celetoidima, zvezdama supermarket kulture koje zablesnu poput meteora i istom brzinom nestanu, da bi ih zamenila neka slična ličnost bez profesionalne biografije, a spremna da na bilo koji način otme svoje parče slave i bogato ga unovči. Ipak, to ne znači da i dalje ne postoje pojedinci vredni divljenja, čije će delo biti inspiracija budućim generacijama.   

Bil Gejts, number one svetske kompjuterske revolucije, razbija stereotip o siromašnim momcima iz pregrađa koji ostvaruju svoj američki san. Rođen u imućnoj porodici intelektualaca, bio je suviše nadaren i nestrpljiv da svoje ideje sprovede u delo da bi se disciplinovano posvetio okončanju studija na prestižnom Harvardu. Od trenutka kada je 1986. godine njegova kompanija Majkrosoft izbacila na tržište prvu verziju Windows softverskog programa, za samo godinu dana zaradio je svoju prvu milijardu dolara. U međuvremenu se njegov konto uvećao gotovo stotinu puta, da bi lične preokupacije poslednjih deceniju i po preusmerio na filantropske aktivnosti širom sveta, kojima je namenio čak devet desetina svog bogatstva.

Stiven Hoking, britanski astrofizičar čija je knjiga Kratka istorija vremena prevedena na 65 jezika, a honorari za nastupe dostižu cifru od čak 100.000 funti, jedan je od najslavnijih mislilaca današnjice, koga po značaju naučnog dela porede s  Ajnštajnom. Iako zbog teške bolesti od mladosti prikovan za invalidska kolica i osuđen na komunikaciju isključivo putem kompjutera i glasovnog sintisajzera, uspeo je da ostvari izuzetno plodnu profesorsku karijeru na Kembridžu, a nije se libio ni da gostuje u dvema mega popularnim TV serijama, pa čak snimi i jednu reklamu. Njegova fascinantna životna energija i savršeno očuvana briljantnost uma pravo su medicinsko čudo, budući da su mu lekari, kao dvadesetogodišnjaku, prognozirali jedva dve-tri godine života, dok on već uveliko troši osmu deceniju.

Ako izuzmemo filmovanu priču Montevideo, Bog te video o velikom uspehu srpske ekipe na Prvom svetskom prvenstvu u fudbalu, održanom u Urugvaju, prva asocijacija na ovu zemlju kod domaće javnosti je legendarni Hose Muhika, donedavni predsednik te države i najskromniji lider na svetu, kako ga mediji redovno nazivaju. Ovaj nesvakidašnji junak našeg doba osvojio je simpatije širom planete odričući se pozamašnog dela svojih prihoda u korist siromašnih, ali i brojnih privilegija koje nosi državnička funkcija. Živi na periferiji glavnog grada u kućici od 45 kvadrata, bavi se poljoprivredom, vozi  folksvagen star skoro 30 godina, a kad koristi lekarske usluge strpljivo čeka svoj red u ambulanti kao svaki drugi pacijent. Završivši drugi predsednički mandat, ovaj neumorni osamdesetdvogodišnjak odlučio je da usvoji tridesetak siročadi i obuči ih poljskim radovima.

Titulu heroine našeg doba zasluženo je ponela i jedna sedamnaestogodišnja pakistanska devojka, postavši najmlađa laureatkinja Nobelove nagrade za mir. Malala Jusafzaj, čiji politički aktivizam datira čak od njene  dvanaeste godine života, javno je ustala protiv represivnog režima, nametnutog od strane talibana u delu zemlje gde je živela.Glasno se protiveći njihovoj zabrani školovanja ženske dece, u petnaestoj godini postala je žrtva atentata, nakon fatve koju je lokalni mula izdao protiv nje. U teškomstanjuprebačena je u Englesku, gde je nakonoporavkaostala da živi, nastavljajućiškolovanje, ali i borbuzapravasvojihpakistanskihvršnjakinja. Među njenim brojnim nastupima, posebno je bio zapažen onaj u Ujedinjenim nacijama, a priliku da se glasno čuje njena reč pružili su joj, pored ostalih, i univerzitet Harvard, Bela kuća i Bakingemska palata.

Iako tek četvrtu godinu statusno prva stolica pri Svetoj stolici, papa Frančesko je već sada stekao kvalifikacije za jednog od junaka našeg doba. Za razliku od svojih prethodnika koji nisu ni pomišljali da malo olabave pojedine kanonske stege kako bi konfesionalnoj pastvi pomogli da bez osećanja greha konzumira izvesne pozitivne tekovine napretka društva, aktuelni papa je, u tom smislu, hrabro načinio nekoliko revolucionarnih koraka. Imajući u vidu posledice širenja AIDS-a i drugih polnoprenosivih bolesti, saglasio se sa upotrebom kondoma, što je crkva dotad strogo zabranjivala. Takođe, javno se založio da čin krštenja obuhvati i vanbračno rođenu decu, što je većina konzervativno nastrojenih sveštenika odbijala. Na posebno dobar prijem u javnosti naišao je njegov liberalni stav prema gej populaciji, uključujući i delove sveštenstva tog opredeljenja. Nekom prilikom je izjavio: „Jedna osoba me je provokativno upitala da li podržavam homoseksualnost. Odgovorio sam drugim pitanjem – Kaži mi, kada Bog pogleda gej osobu, da li on prihvata postojanje te osobe s ljubavlju ili je odbacuje i osuđuje? – dodajući da crkva treba da bude dom za sve, a ne kapela u koju može stati samo mala grupa izabranih ljudi.    

Među važnim i neočekivanim odlukama pape Frančeska je i ona o ukidanju službene upotrebe latinskog jezika na biskupskim konferencijama u Vatikanu i njegova zamena italijanskim.

U novije vreme pripisuju mu se i velike zasluge u uspostavljanju kontakta između lidera Sjedinjenih država i Kube, u cilju normalizacije diplomatskih odnosa između dve zemlje, prekinutih davne 1961. godine.

Deo papine sklonosti da osluškuje ritam našeg vremena i modernog života, što javno preporuuje i svom sveštenstvu, verovatno potiče i iz činjenice da je do svoje 33.godine vodio svetovni život - imao devojku, igrao fudbal, obožavao da pleše tango. Svojim aktivnim prisustvom na Tviter društvenoj mreži, stekao je nepodeljene simpatije i verujeće i neverujuće virtuelne populacije.

Zaokružiti priču o junacima našeg doba domaćim primerima za ugled svodi izbor, bar sudeći prema anketama među mladima iz poslednje decenije, gotovo isključivo na estradne ličnosti i aktuelne sportske zvezde, za koje je malo verovatno da će ostaviti vidljivijeg traga, osim na svojim  bankovnim računima. Ono po čemu se većina njih razlikuje od svojih kolega svetskog formata koji su u sličnim profesijama zaradili slavu i poštovanje koje nadrasta dnevnu popularnost je nespremnost na bilo kakav društveni angažman koji sobom nosi rizik zameranja establišmentu ili makar delu fanova.

Postati junak svog doba podrazumeva mnogo više od, ko zna kako, stečene medijske slave. Cinik bi rekao – kakvo društvo, takvi mu i junaci, što nije daleko od istine.

Vreme poremećenih vrednosti u kome živimo već duže od dve decenije svakako ne ide na ruku izoštravanju kriterija za prepoznavanje onih dragocenih bića vrednih da budu uzor mladoj generaciji. No, to ne opravdava obrazovne i kulturne institucije da pasivno stoje po strani i manirom francuske sobarice se zgražavaju nad istraživanjima po kojima  srednjoškolci, pored istaknutih junaka iz nacionalne istorije, kao ličnosti kojima se dive navode i osuđene i neosuđene ratne zločince, kriminalce sa pet zvezdicaili pojedine domaće mešetare čija moć i nedodirljivost pred zakonom leži u količinama njihovog novca sumnjivog porekla.

Kada, i ako, jednog dana dočekamo da na naslovnici tiražnog lista, umesto golišave starlete, ugledamo nekog budućeg teslu ili pupina, znaćemo da smo, kao društvo, bar na početku puta ozdravljenja. A možda u međuvremenu otkrijemo i da smo sve vreme pored sebe imali i neke prave, autentične junake, hrabre i istrajne, ali sistematski marginalizovane i prećutkivane, jer nisu pristajali da svoj ljudski i profesionalni integritet zamene za disciplinovanu lojalnost režimu, a kritičku svest podrede kvazipatriotskim mitološkim projekcijama.