Ponovo pročitati: Lukovićev doživljaj
Manimani 01 B

Photo: hswstatic.com

Jutro u banci

Dan: Ponedeljak. Mesto: Beograd. Ulica: Njegoševa. Banka: Findomestic. Vreme: Devet ujutru. Prisutni: Čuvar, Službenice (komada 3), Petar Luković.

- Dobro jutro.
- Dobro jutro. Izvolite.
- Hoću da otvorim devizni račun. Koliko će to trajati?
- Bogami, jedno dvadesetak minuta. Moramo da uradimo Profilaciju.
- Šta da uradite – pitam, uveren da sam nešto pogrešno čuo.
- Da popunimo upitnik.
- Da popunimo – slažem se, krenem za službenicom iza nekog staklenog šaltera, sednem, pripremim ličnu kartu, možemo da krenemo.
- Ime i prezime?
- Piše u ličnoj karti – pokazujem joj prstom da istu drži u ruci.
- Adresa?
- Piše sve tu, gospođice: ulica, broj.
- Aha. Vidim. Ima li sprat.
- Ima, dvanaesti.
- Broj stana?

Kažem joj broj stana i vidim da ovaj razgovor teče u neželjenom pravcu po službenike banke.
- Jeste li vi vlasnik stana?
- Stanite, bre – kažem. – Kakve veze ima jesam ili ja vlasnik stana ili nisam i koji je broj stana. Ne zalažem stan banci, hoću da otvorim devizni račun.
- Gospodine...
- Gospodin će da popizdi ako ga i dalje pitate gluposti – pokušavam da upozorim osoblje.
- Znači, vi ste vlasnik stana?
- Jesam vlasnik stana – odgovoram precizno, osećajući da mi živci plešu sve brže.
- Koliko dugo živite u tom stanu?
- Od 1903.
- Molim?
- Možete da molite koliko god hoćete, ali ću da vas pitam. Šta banku zabole kurac od kad ja živim u svom stanu? Pa nisam ja za taj stan digao kredit od vaše banke da je to interesuje! Kakve veze s otvaranjem deviznog računa ima pitanje otkad živim u svom stanu?
- Izvinite, to je upitnik koji moramo da popunimo. Novi vlasnik banke Findomestic je banka BNP Paribas, a oni zahtevaju da...
- Od 1971.
- Ne razumem.
- Živim u tom stanu od 1971. Hoćete li i datum useljenja? Datum kad sam prvi put promenio prozore? Dan kad sam kupio prve roletne?
- Ne treba. Šta je povod za otvaranje deviznog računa?

Gledam službenicu i razmišljam da je udarim. Ili da slomim kompjuter. Ili da stolicom gađam čuvara. Ili da sve oteram u pičku lepu materinu.
- Ako sam dobro razumeo – gledam službenicu koja se već smanjila – vi me pitate zašto hoću da otvorim devizni račun u vašoj banci?
- Morate da mi kažete povod. U upitniku piše da...
- Svečano me zabole šta piše u Upitniku. A ako već hoćete da znate, ovo govno od računa otvaram da bih iz Bosne primio refundaciju za sahranu moje majke.
- Izvinite.
- I samo da dodam. Čim primim taj novac, gasim račun.
- Ali, gospodine, mi dajemo vrlo povoljne uslove... – i kad me je pogledala, stala je. Ali, ohrabrena činjenicom da još sedim, nastavila je: - Jeste li ikad u našoj banci imali otvoreni račun?
- Hvala kurcu, nisam.
- Molim!?
- Kažem, hvala svevišnjem da nikad s vašom jebanom bankom ništa nisam imao.

Iza mojih leđa, stiže pomoć službenici. – Gospodine, znam da ste nervozni, ali Upitnik je takav, mi tu ništa ne možemo.
- Možete, naravno, svašta da učinite. Pre svega da poručite onima koji su sastavljali Upitnik da su idioti. Recimo.
- Možemo li dalje – ubacuje se prva službenica. - Školska sprema?
- Vi to mene zajebavate? Da vas podsetim, gospođice: došao sam da otvorim devizni račun. Šta je ovo? Razgovor za posao? Priča o mojim kvalifikacijama? Da li sam timski igrač? Da li sam dobar za saradnju? Odmah da vam kažem da mrzim saradnju.
- Upitnik zahteva da...
- Visoka stručna sprema. Treba li vam datum kad sam diplomirao? Naslov mog diplomskog rada? Ime profesora i ostalih članova Komisije?
- Ne treba.
- Šta je sledeće? Za koji tim navijam u Bundesligi?
- Sledeće pitanje u Upitniku je pitanje o vašem bračnom stanju.
- Supruga mi je umrla prošle godine.
- Znači: udovac.
- Udovac.
- Imate li dece?
- Da li je uslov za dobijanje deviznog računa ako odgovorim sa „da“?
- Gospodine...
- Pa, šta vas briga imam li dece, ko su mi roditelji, koji mi je broj stana, jeste li vi pri svesti?
- Ali, Upitnik...
- Serem se, bre, na Upitnik i na novog i starog vlasnika banke, da li vam je jasno?
- Ali, ako ne popunimo jedno polje, nećemo moći da zaključimo Profilaciju.
- Smirio sam se, u redu je – lažem službenicu. Shoot!
- Ne razumem.
- Pitajte samo. Shoot!
- Koliko osoba živi u vašem stanu?
- Živim ja.
- Znači, jedna osoba.
- Ponekad su i dve. Kad se raspolutim na dvostruku ličnost, jednu koja ima devizni račun i drugu koja nema.
- Broj telefona?
- Mobilni ili fiksni?
- I mobilni i fiksni.
- Evo – diktiram joj brojeve direktno u Upitnik.
- A telefon na poslu?
- Ne znam.
- Ne znate telefon na poslu?
- Ne znam, niko me ne zove na fiksni broj.
- Ali, Upitnik kaže da...
- U redu je. Recimo, 30012345.
- Ovo ste sad izmislili.
- Jesam, da zadovoljimo Upitnik.
- Moramo da imamo vaš broj s posla.

Tražim po torbi svoju vizit-kartu; čitam joj broj telefona koji ne radi, isključen zbog neplaćanja još u aprilu.

- Je l sad sve u redu – pitam.
- Šta ste po profesiji?
- Novinar.
- Gde radite?
- Na internet portalu e-novine.
- Niste me razumeli, kako se zove firma.
- Firma se zove e-novine.
- Kako se to piše?
- Lepo. Ukucate slovo „e“, potom srednju crtu, onda reč „novine“.
- Je li to društvena ili privatna firma?

Zgrabim iz njenih ruku onu svoju ličnu kartu, gurnem stolicu, vratim ličnu kartu u novčanik, pogledam koliko je sati: 09:18.

- Ako je privatna firma, morate da kažete koji je to oblik vlasništva.
- Oblik vlasništva je takav da vas sve oteram u pičku lepu materinu – ustajem i pakujem novčanik u torbu. – Usput, poserem vam se na banku, na direktore, vlasnike i sva ostala govna koja su smislila Upitnik. I jebem mater onom koji je smislio ova pitanja. Jesam li bio dovoljno jasan ili hoćete još neka objašnjenja?

U banci tišina. Tri klijenta paralizovano stoje. Službenica se drži za srce. Čuvar s pištoljem zanemeo. Iz sve snage lupam vratima i izlazim na ulicu.

Deset minuta kasnije u Komercijalnoj banci na Crvenom krstu otvaram devizni račun. Čitava operacija, bez Upitnika, trajala je tri minuta.

* Tekst originalno objavljen na e-novinama 2011. godine

Oceni 5