Ka predelima zlih duhova

Onda smo momče nas dvojica, otišli u onu najmanju kolibu koja je unutra bila lepo sređena, svuda okolo krzna , drvo, ukrasi, desetine medalja, plaketa , fotografija i pehara, albumi sa isečcima iz novina… Znate , rekao mi je Volde pripremajući nam atmet, popularno bezalkoholno piće od zobi i ječma sa  šećerom, vodom i pročišćenim maslacem, Abebe i ja smo bili vršnjaci  (rođ.1932.)  znali smo se još od rane mladosti. Njegovo selo je bilo udaljeno oko petnaestak kilometara od Adis Abebe.  I on je svaki dan trčao do škole i natrag.To je pored jurnjave za stokom, bila ključna  prednost, smejao se Volde. U časovima rasprava  sam mu spočitavao tu prostu činjenicu, jer da sam ja bio na njegovom mestu, bio bih uspešniji od njega, mislio sam tad, reče Volde. Mogao je da trenira svaki dan, pored škole, jurcajući za stokom za vreme vikenda, dok sam ja to radio nekoliko puta nedeljno, naravno u savani. Vrlo brzo su na glas izbile naše sposobnosti i državni službenici  su nas regrutovali u carsku gardu. Samim tim smo se obavezali na disciplinu, koja nam nije teško pala, ali smo uživali i razne pogodnosti. Već smo počeli da pobeđujemo na takmičenjima po svetu i naša popularnost je rasla.

Uz ručak, tradicionalni etiopski specijalitet injeru koji se spravljao od žitarica sa umacima od povrća i pilećim mesom koji se jeo isključivo prstima i tej - etiopsko medeno vino , što Estradi nije ni najmanje smetalo, razgovor su nastavili pričama o sportskim uspesima, o kuriozitetima o kojima sam ti malopre govorio, ali i o manje poznatim činjenicama. Naime, s vremena na vreme je dolazilo do političkih previranja pa i pobuna u zemlji. Posle spletkarenja zlobnika, Bikilu su optužili da je šurovao sa zaverenicima koji su hteli da svrgnu cara Haila Selasija. Nadležne službe su vrlo brzo ustanovile da je u pitanju podmetanje i dvostruki nosilac najvišeg državnog odlikovanja Zvezda Etiopije Abebe Bikila je pušten iz pritvora.                                                                

No ipak je to teško  prihvatio jer je bio spreman da pogine za Etiopiju. Politika ga uopšte nije interesovala i gledao je da izbegne sve manifestacije političkog karaktera na kojima bi njegovo prisustvo moglo biti tumačeno kao znak podrške nekoj od aktuelnih političkih opcija. Za osvojeno zlato u Tokiju 1964. car mu je kao poseban znak pažnje i zahvalnosti za doprinos otadžbini, pored odlikovanja i čina, darivao kuću u Adis Abebi i žuti Folksvagen “ Bubu”. Mislim, rekao je Volde, da je posle atletike, najviše voleo tu žutu “Bubu”, pa je tu malo zastao… koja mu je zamalo došla glave. Naime, vozeći se ulicama Adis Abebe naleteo je na kolonu ljudi koji su krenuli na neki od političkih mitinga. Da bi izbegao uletanje u gomilu naglo je skrenuo ulevo, sleteo s puta usled velike brzine, i završio u kanalu,  auta  prevrnutog na krov. Mada je kružilo više verzija o njegovom stradanju, ova je bila najverovatnija. Uglavnom, Bikila je završio u bolnici sa dijagnozom kvadriplegije. Bio je vrlo žilav i čvrst momak, dobroćudan, tih i razborit, što mu je pomoglo da se na pravi način  suoči sa  tom vrlo neprijatnom činjenicom. Većinu ljudi bi prvobitne lekarske prognoze bacile u depresiju, ali je Abebe bio vanserijski borac. Prebačen je na lečenje u London u kome je proveo osam meseci. Oduzetih nogu i ruku, mic po mic je krenulo na bolje, ali je njegovo zdravstveno stanje i dalje bilo veoma teško. Mada sam znao kakav je karakter i na šta je sve spreman, grozno sam se osećao pa sam otišao kod našeg  vrača, nastavio je Volde, koji je spadao među one koji nisu samo vračali i bavili se magijom, nego su bili i iscelitelji. 

Kad je čuo o čemu se radi vrač je bespogovorno  prihvatio da pomogne. Otputovao je na jug kod kolega koji su radili koristeći različite postupke, metode i tehnike i sa njima se dogovorio o usklađivanju aktivnosti oko vračanja u cilju podrške i pomoći Abebeu. I da vidite, dobri moj mladi prijatelju, taj usklađeni pristup Bikileove čelične volje i divovske borbe, uz  angažman vrhunskih lekara, kao i sinhronizovanog delovanja grupe vračeva, je doprineo potpunom oporavku i funkcionalnosti gornjih ekstremiteta. Ispostavilo se da je to ipak  bio maksimum koji se mogao dostići, tako da je Bikila ostao vezan za kolica. Za sve vreme lečenja svetska javnost je bila informisana o njegovoj zdravstvenoj situaciji . Duh ga nije napuštao ni u tim trenucima. Podrška je stizala iz celog sveta, što mu je takođe davalo dodatni podsticaj i snagu. Iz tog perioda je ostala upamćena njegova kratka izjava, otvorio je Volde fasciklu sa novinskim isečcima.: “I uspešan čovek doživi tragediju.Božijom voljom sam osvajao Olimpijske igre i Božijom voljom sam doživeo moju saobraćajnu nesreću. Prihvatio sam te pobede, kao što prihvatam i ovu tragediju. Moram da prihvatim obe okolnosti kao životne činjenice i živim srećno!” Koliko se sećam najpotišteniji čovek u tom periodu je bio naš lokalni vrač koji je polovični uspeh, primio kao neuspeh, rekao mi je Volde.                       

Posle delimičnog oporavka Bikila se vratio u Etiopiju gde je uživao sve počasti. Penzionisan je u činu kapetana carske garde, sa odgovarajućom penzijom, podsećao se dalje Volde. Ali njegov nemirni duh nije pristajao na lenčarenje i evociranje uspomena sa novinarima i drugim znatiželjnicima, pa je nastavio sa sportskim aktivnostima. Učestvovao je na raznim svetskim takmičenjima invalidnih lica koja su posle prerasla u Paraolimpijske igre. Pobeđivao je u trkama u kolicima, streljaštvu i stonom tenisu, i što je interesantno u trkama električnim sankama, kao zimskom sportu. Takođe je kao počasni gost prisustvovao najvećim svetskim, sportskim priredbama od Olimpijskih igara, do Svetskih atletskih prvenstava. No kad bi se vratio u Etiopiju, vrlo često je bio moj gost. Može se slobodno reći da je kod mene dolazio kao u sopstvenu kuću. Obožavao je decu i voleo je da provodi vreme sa njima prepričavajući im dogodovštine iz svog burnog života. Takođe je i svakodnevno trenirao vožnju u kolicima. Kaobajagi je izlazio malo da “prošeta”, kako je imao običaj da kaže. Ispočetka bi vozio sporije, a onda bi postupno ubrzavao. Pustio bih ga da odmakne, jer smo mi, za razliku od Kenijaca, gotovo uvek trčali sami, a onda bih pojurio za njim. Iz nedelje u nedelju je bivao sve brži i  brži, bio sam fasciniran voljom i umešnošću mog prijatelja, velikog šampiona. Istovremeno me je kopkala čudna veza koju su uspostavili Abebe i vrač. Abebe je vrlo često odlazio kod njega , jer su mu ti susreti godili, a hteo je i da mu se na neki način oduži. Vrač nije hteo ni da čuje. Malo je govorio, a više  slušao šta Abebe ima da kaže. Celovite sadržaje njihovih razgovora nisam znao čak ni ja, priznao je Volde.                                   

Konačno, uzviknuo je jednog jutra Bikila. Konačno čoveče, tražio mi je , čuješ li, tražio mi je majicu u kojoj sam pobedio u nekoj od velikih trka. Osećao sam da će se to desiti, ali nisam znao zašto odugovlači? Odlučio sam da mu poklonim onu u kojoj sam osvojio zlatnu u Tokiju. Idemo u Adis Abebu po majicu. Seli smo u Opel otišli u Adis Abebu i on je po hitnom postupku, sav ozaren majicu predao vraču, iscelitelju i magu po imenu Šantam Vorede?! Da ipak je Šantam Vorede, teško je popamtiti sva ta imena, reče Estrada pripravniku Kabreri. Kome je bilo potpuno svejedno kako se zvao tamo neki vrač iz Etiopije. Mada se zbog lucidnosti i memorije iskreno divio uredniku Estradi..                                                                                                                                  

Onda je, nastavi Hanibal, Volde prozborio i neku reč o sebi. Kad je bio pri kraju karijere lekari su mu nagovestili da će njegovo zdravlje zahtevati poseban tretman i da će morati da trči do kraja života. Mamo Volde je slegao ramenima  i nastavio da trči. Učinio bi to i bez saveta lekara… Voleo je da trči  po savani i pesku, satima. I naravno, kao i svi etiopski atletičari je trčao sam. Za razliku od Bikilea koji je obično bio ozbiljan, on je bio veseljak, stalno se osmehivao, smišljao neke fore i male smicalice među kolegama reprezentativcima. Legendarni novinar Tim Džuda koji je pratio etiopske atletičere i napisao Bikilinu biografiju je zabeležio da od Voldea potiče onaj čuveni fazon koji se odnosio na brzinu i izdržljivost afričkih atletičara. Kad su ga posle  zlatne medalje osvojene u maratonu, ovde kod nas u Siudadu, novinari zasuli pitanjima, on je glumeći skromnost rekao:” “Ja sam samo osrednji dugoprugaš! Ima i bržih od mene.” Posle kratkotrajnog šoka novinari su se konsolidovali i skoro uglas povikali: “ Pa što ih niste doveli?”. Mamo Volde se nasmejao:  “Doveli bi mi njih , ali nismo mogli da ih stignemo!”, i šeretski namignuo.                                

Godine su prolazile, karijera je prilazila kraju, ali je on nastavio i dalje da trenira. Trčao je tako, skoro nevidljiv, tehnički savršeno, takmičio se sa zebrama i antilopama da bi polagano počeo smanjivati deonice i broj uličnih trka po svetu, uvek održavajući stil. Jer je Mamo Volde verovao u savršenost i u sudbinu. Dodatne promene su nastupile posle nesreće koju je doživeo njegov prijatelj. Bio je vidno skrhan, već uveliko zasićen atletikom, pa je la dolce vita postala njegova  glavna uteha. Pravio sam prekide u treninzima, sve manje trčao, a sve više putovao po svetu često u ulozi promotera… Čoveče, bio sam  dočekivan kao državnik, smejao se Volde. No tenirajući na  stazama u savani, da bi održao privid bezbrižnosti, prilikom trčanja bi izvodio neke od svojih štosova. U svitanje bi ga ljudi viđali kako promiče predelima, u svom fazonu, lagano šireći ruke oponašajući avion, helikopter, koplje, strelu…što je izazivalo oduševljenje među dečurlijom i dokonim saplemenicima koji su ga obožavali.                                                                                

Onda se prenu kao iz prvog sna, zastade i reče, da, da, sad sam se prisetio događaja koji ima karakter misterije binarnog sastava i o kome nikom do sad nisam pričao. Naime, pri povratku u selo uvek sam svraćao kod vrača koji me je  uglavnom srdačno primao, mada sam pri poslednjoj od tih poseta osetio da nešto nije u redu. Vrač je bio ozbiljan, po običaju je malo govorio, a više slušao. No tokom razgovora sam  osetio preteranu uzdržanost, skoro hladnoću., što me je pomalo zabrinulo. Mamo, ti znaš, tokom života si hodio putevima slave, reče vrač, a sada  hrliš  ka predelima zlih duhova, stazama bez povratka. Tvoja nedisciplina, razna glupiranja i mahanje rukama kao krilima su besmislene imitacije i ne znače ništa. Ti pripadaš ovde, od ovog si peska i ovde ćeš i ostati… Ali moraš prihvatiti vreme koje ti je predodređeno, reče Vorede šireći ruke ka nebu. Uznesi se i vrati na put,  to mora prestati. Bio sam zatečen i osetivši se postiđeno  izašao iz vračeve kolibe. Vrač nije znao da sam u tom momentu zaista poželeo da se pretvorim u neku pticu i da odem do đavola.                                                                                                                          

Ipak, rešio je, kaže, da posluša vrača, ali njegova volja ni izbliza nije bilo dovoljna. Vadio se da ima isuviše obaveza, da mora postupno da se vraća u formu i sl. No, trčeći tako jednog dana primetio je iza sebe leopard, bilo ih je tri. Posle 400-500 m je shvatio da ga ti leopardi ustvari doživljavaju kao sudbinski nalog pa je pojačao tempo. Setio se razgovora sa vračem i  shvatio da se upravo susreće s tim sudbonosnim danom, da će se za njim pojaviti zveri, mada nije znao da li će to biti zli duhovi savane i ponora, sandžame i karakondžule, alieni, predatori, hijene … No svejedno, Zver uvek preuzima obličje koje će najviše zaboleti žrtvu. Jer je Volde voleo leoparde, lavove, geparde i druga divna stvorenja iz savane… sa kojima se trkao kao dečak. Trčao je sve brže i brže, ali leopardi nisu odustajali. Prolazili su kilometri, prašilo je i krckalo pod tabanima, ali usredređeni  lovci na zadatku nisu odustajali. Posle nekog vremena lovac na slavu je shvatio neminovnost, odnosno da ga okolnosti navode na put vračevog proročanstva. Po njegovom proračunu za nekih 15-ak minuta će se naći na nepodesnijem, kamenitom terenu…Da će mu onda ponestati tla jer će stići  do one poslednje tačke  koja se završava hridima nalik na vapnenačke litice Dovera, od kojih su se razlikovali po tome što ispod njih nije bilo ničeg. Apsolutno odsustvo svetlosti, tamna dubina za koju niko nije znao kako, gde i da li se završava.                                                

Među lokalnim vračevima je vladalo verovanje da samo izabrani, koji se odvaži da skoči u ambis, zaslužuje da se uz strahovito ubrzanje pojavi na drugoj strani.Volde je u dubini duše naslućivao da je kao veliki šampion bio deo tog reda, ali da mu je sudbina namenila drugačiju ulogu.Već urnisan se zaustavio na nekih dvadesetak metara do ivice hridi, tik pred mračnom provalijom. Pogledavši ranovečernje nebo  poželeo je da iz  punog trka, kao kad finišira na trkama, skoči, ali su noge otkazale, vazduh jedva da je dostizao u pluća, srce je udaralo 200 u minutu. A tamo negde iza njega su u bezglavoj jurnjavi grabili leopardi. No kad se okrenuo, video je da su životinje usporavale, da bi najednom kao ukopane stale na samo petnaestak metara od njega. Stajao sam potpuno paralisan, pomišljajući da se polako povlačim ka ivici provalije i kad leopardi jurnu da se bacim u stranu, a zveri nek produže u ništavilo, skoro u transu je pričao Volde. Na njegov užas, nevericu i sreću figure leoparda su počele lagano da blede, sve više podsećajući na priviđenje, na predstavu leoparda ili kako se to sada kaže, virtuelnu sliku kraljeva savane, koja se uskoro u potpunosti izgubila.Onda je seo na ivicu ambisa, pogledao u tamu pa u zvezde i počeo da plače. Do njega je doprla nejasna misao da je tu neku, poslednju trku izgubio, ali i mutni osećaj da je pritom nešto i dobio.                                                                                                                                       

Znate li da Bikila ne leži na grobnom mestu pod spomenikom u aleji velikana, iznenada  upita Volde, na šta je meni zastao konjak u grlu, reče Estrada. Da bi zaokružio priču o misterioznim zbivanjima u savani, rešio je da mi otkrije najveću tajnu visoravni od 5.000 kilometara za čije čuvanje se pobrinuo plemenski vrač, iscelitelj i mag, Šantam Vorede.                                                          

Evo ovako je to bilo, poče Degaga “Mamo” Volde. Kako se mesecima nismo razdvajali bio sam sve uvereniji da proviđenje, koje se javljalo kroz okultne radnje i magiju vrača, za nas ima posebne planove. Kad god smo stizali zabavljali smo se po savani. Bikila je vitlao onim svojim kolicima da sam ga jedva stizao. Mada se ni jednom nije okrenuo, znao je da ga pratim sa pristojne razdaljine. Jednog kasnog popodneva Veliki Vrač je nakinđuren seo ispred kolibe namazan do tad neviđenom kombinacijom boja. U rukama je držao nešto kao brojanicu od dragog i poludragog kamenja. Abebe je krenuo kolicima i na moje zaprepašćenje nije pošao uobičajenom stazom, već onom kojom sam obično trčao ja, i koja vodi  ka rubu sveta,. Pre nego što sam pošao za njim čuo sam vrača kako sklopljenih očiju čas nešto mrmlja , čas zapeva. Pošao sam za Bikilom koji je baš hvatao zamah. Okrenuo sam se i video kako vrač pomera ruke kao da nešto gura od sebe, kao da odašilje nevidljive talase. Paralelno sa Bikilinim kolicima trčale su dve zebre, s jedne i s druge strane. Pretrčavale su šampiona, koji je motao kao dopingovan. Jedno vreme su ga pratile, ali nisu mogle da izdrže tempo pa su odustale. U tom momentu je Šantam Vorede pustio somalijske divlje pse. Grabili su pored Bikile usmeravajući ga izabranim putem. Posle nekog vremena, već sam pomalo zaostajao reče Volde, psi su odustali. Vorede je tad pustio leoparde koji su u startu stekli prednost, dugo vremena je održavali, ali su takođe morali odustati, jer je tempo bio ubitačan.        

Ja sam ponovo pojačao do kraja, jer sam video da Bikila jurca pravo u ponor kome se približavao brzinom vanzemaljca. Tad je Šantam Vorede podigao sokole sa Simijskih planina, sokole izabrane ispod vrhova Ras Dašena, koji su poleteli sa Bikiline leve i desne strane. Preneražen od užasa sam posmatrao kako se Bikila približava ivici ponora. Sve više mi je ponestajalo snage, noge su mi otežele, zabolelo me je i desno koleno, uspomena na jednu staru povredu. Suton je već zarobio svetlost, pastiri su poskakivali, dizali ruke ka nebu, galameći prestrašeno. Kad sam konačno pristigao, Bikile nije bilo. Svi su se deranjali, sioko oran, sioko oran što bi na jednom od oromo dijalekata značilo, odleteo je, odleteo je… Prišao sam jednom od starijih  pastira koji mi je delovao napribranije i upitao ga šta se dogodilo? Na mešavini oromo i amharskog mi je rekao da je prisustvovao najčudesnijem i najveličanstvenijem fenomenu od kad zna za sebe. Prvo nisu prepoznali Bikilu koji se kretao savanom zastrašujućom brzinom došavši do ivice visoravni . Pred sam kraj se uspravio u kolicima i mašući rukama se bacio u ponor. Verni sokoli su ga pratili, elegantno i pažljivo ponirući sa njim. Onda su se izvili na više… Šampion je mahao rukama koje su, kako se udaljavao, sve više podsećale na krila, reče pastir. Kolica su nestala u ambisu, a sokoli su pravili lagan, elegantan zaokret, sve dok Bikila nije postao tačka na večernjem nebu. Kretala se ka Orionu, ubrzano nestajući iz vidokruga. Tu tačku na nebeskom svodu sam video i ja reče Volde. Stajao sam okamenjen, otvorenih usta i “širom zatvorenih očiju”, ne znajući da li sanjam ili haluciniram. Kad sam se vratio u selo vrač je i dalje sedeo ispred kolibe. Okrećući brojanicu od dragog i poludragog kamenja samo je izustio: Ne boj se Mamo, šampion se vratio kući. 

Te noći mi se u snu ukazao Bikila, ozaren i smiren. Rekao mi je:  Morao sam da se vratim, ali si zato ti, Mamo, ostao. I idi, idi, idi, ne odustaj, jer to je tvoj deo puta, samo napred, uvek napred, prijatelju! Kad se probudio slike iz sna su još bile veoma žive. Degaga “Mamo” Volde je primio i prihvatio poruku, posvetivši život razvoju atletike u Etiopiji, Africi i celom svetu. Kao trener, promoter i atletski funkcioner. Vodi se da je umro je u Adis Abebi, maja meseca 2002. godine.                                                                                                              

Hanibal Kajl Estrada je zaćutao, podigao flašu u pravcu svetlosti i nasuo  još po jednu čašu, odloživši praznu bocu u korpu za otpatke. Iz kancelarije koleginice Guzman se čulo jedinstveno  flamenco pevanje (cante flamenco) maestra Diega El Sigale praćeno muzikom sa klavira Beba Valdesa. I odmah potom kreštanje koje je iz daljine dopiralo od Blanke Očoe, spremačice koja je grdila aljkave novinare iz kancelarija na donjem spratu. Daj  nam po jednu, onu tvoju, pa da završimo radni dan, oglasi se Estrada. Mlađi pripravnik Kabrera  izvadi kutiju sa cigarilosima i posluži urednika, koji bi povremeno zapalio po neku, praveći kolutove od dima sa tačkom unutra. Kad su popušili cigarilose i ispili tekilu, Estrada je ustao, obukao sako od odela kaki boje, malo podigao  pantalone i stavio panama šešir na glavu. Minijaturnim češljem je prvo uredio brkove, a onda malo nakrivio šešir. Izgledao je još uvek dobro s obzirom na to kakav je život vodio. Pozdravio je mlade kolege i krenuo niz stepenice.

Mlađi pripravnik Kabrera je krenuo da  pospremi radni prostor u kome je do pre par minuta slušao neverovatnu priču urednika Estrade. Odnoseći šoljice za kafu gvirnuo je na ulicu ispod i video Estradu kako uzima takos u prodavnici brze hrane, prelazi trotoar , staje na ivicu i zagledan u zabavni park počinje da jede. Kad se vratio po čaše i korpu pogled mu je pao na sto na kome je stajao papir sa urednikovim žvrljotinama. Znatiželja je nadvladala uzdržanost i on poče da čita.  Ispod apstraktnih figura, ispisanim tehničkim rukopisom je stajalo: Opcija I: Odlazak na Plaza Garibaldi gde za opkladu, tradicionalno sviraju marijači? II: Klub “La Cucaracha”  (“Bubašvaba”) - zezanje do zore sa prijateljicama uz marimbu ( kolumbijska marihuana) i bakardi - beli ili tamni, svejedno, ( reklo bi se “sirotinjska zabava”, ali je to bio lokal srednje srednje klase;)  III: Arena Mexico – Lucha libre, takmičenje u meksičkom rvanju sa klađenjem; IV: “Billy Bad”, irski pab, viđenje s prijateljima - potez za sobom povlači: bilijar, poker, black jack & Jameson i Guinness, brrrr… rasprave i svađe oko fudbalskog prvenstva i kartaroških mućki, sa vrlo izvesnim tučama na kraju; V: Odlazak u “La Caperucita roja”  (“Crvenkapa”), prodavnicu domaćih slatkiša – Marija kolačića, mafina sa kruškama i orasima, želatinskih mešavina raznih, medenjaka, svadbenih kolačića, karamelnog i španskog narandžastog flana ili španskog sapuna, meksičkih kolača …Potom odlazak u park Chapultepecsa -  milion kerefeka u kome su odeljak II I III otvoreni 24 sata, sedam dan u nedelji?!                                                                           

Dakle, kao što možemo videti, noć je za glavnog urednika Hanibala Estradu bila puna izazova. Kad je Kabrera ponovo pogledao kroz prozor Estrade više nije bilo. A gde se uputio pošto je smazao takos, i koju opciju  je odabrao to ostaje nepoznato, jer ni sam, krećući se ka plutajućem ostrvu Xochimilco, glavni urednik sportske rubrike El Deporte y el Mundo, Hanibal Kail Estrada, nije mogao da se odluči.

Jul-avgust 2021.