Ključ nebeski: Avram ili Tuga viših razloga
Avrr 01 S

Photo: Caravaggio

Kad Bog naredi da ubiješ rođenog sina

Istoriju Avrama i Isaka fizički su interpretirali Seren Kjerkegor i njegovi nastavljači kao problem stra­ha: Avram treba da žrtvuje sina po Božjoj zapovesti, ali otkuda sigurnost da je to naređenje Boga, a ne satansko kušanje, iluzija ili ludilo? Otkuda sigurnost da on ispravno tumači sebi naređenje? Drugim reči­ma: polazna postavka egzistencijalne interpretacije Isakovog problema jeste pogled da krajnja odluka leži u Avramovim rukama, da on ne može ovladati nepokolebljivom sigurnošću u pogledu izvora nare­đenja ni njegove sadržine, da je razdiran strahom jer, možda, žrtvuje sina uzalud. Avram istupa kao oli­čenje ljudskog nemira naspram situacije u kojoj po­stoji prisila izbora između velikih vrednosti i nedo­statak spoljašnjih razloga za njegovo izvršenje.

Priznajem da imam volju da razmatram Isakov problem na znatno prostiji način, povezaniji s pret­hodnim Avramovim životnim kolebljivostima. Pretpo­stavljam da Avram nije mogao da ima sumnji u po­gledu božanskog porekla naređenja, jer je imao ne­pogrešive načine sporazumevanja sa Tvorcem, da­našnjim ljudima nepoznate, opštio je s njim često i čak je, do izvesne mere, postao familijaran sa svojim pretpostavljenim. Takođe uzimam u obzir glavno obećanje koje je od njega ranije dobio: da će učiniti od njega veliki narod, okružen naročitim blagoslo­vom i obdaren specijalnom pozicijom u svetu. Uslov je bio samo jedan: apsolutna poslušnost prema vlasti. Kad Avram ne bi bio uveren da se Bog odista njemu obraća, namera Boga bila bi bez ikakvog smisla: jer on je želeo da isproba vernost svoga podanika i mo­rao je da pronađe sredstva da bi doveo do njegovog razuma nepokolebljivo ubeđenje da je upravo takvo naređenje dobio od pretpostavljenog; u suprotnom slučaju cilj poduhvata bio bi promašen — umesto da se pita da li da izvrši naređenje, Avram bi morao razmišljati da li je naređenje uopšte primio.

Drugim rečima: na Avramu leži odgovornost za državne interese. Buduća sudbina naroda i veličina države zavise od skrupuloznog izvršavanja božjih na­ređenja, ali Bog zahteva da on žrtvuje sopstveno dete. Avram je imao kaplarsku prirodu i navikao je da se čvrsto drži instrukcija odozgo — ali ipak nije bio bezosećajan prema sudbini svoje porodice. Kad mu je naredio da prinese sina na žrtvu, Bog nije smatrao prikladnim da obrazloži svoje naredbe. Jer nije u običaju autokrata — da se podređenima pravdaju zbog svojih naređenja. Suština božjeg naređenja, naime, počiva na tome da ono mora biti izvršeno zato što je naređenje, a ne pak zato što je razumno, delotvorno, promišljeno; nema potrebe da izvršilac razu­me smisao naređenja — jer svaki drugi sistem neizbežno vodi u anarhiju i nered. Izvršilac koji pita za razloge dobijenih naređenja jeste sejač nereda i de­maskira se kao jalov rezoner, nadmen mudrijaš, a u suštini neprijatelj vlasti, društvenog poretka i siste­ma.

Ali kad naređenje glasi: ubij svoga sina?

Avramov konflikt je običan vojnički konflikt. Avram je svestan da se našao u neprirodnoj situaciji; dokaz za to je okolnost da je, kada se približio mestu žrtvovanja, naredio slugama da ostanu, slagao je da ide sa sinom da očita molitve, i požurio je da, u sa­moći, izvrši okrutni obračun. Nije ni pred sinom ot­krio svrhu putovanja Nije hteo da njegov jedini sin postane svestan da pada kao žrtva od ruke svog ro­ditelja.

Kad su stigli na mesto, Avram je dugo i sa oklevanjem pravio žrtvenik od donetih smolastih cepanica. Žrtvenik mu nikako nije polazio za rukom, drva su se rasipala po travi i nekoliko puta je valjalo počinjati iznova. Isak nije uzimao učešća u tom poslu, posmatrao je oca uplašen, povremeno je nešto bojažljivo pitao, ali je dobijao mrgodne i bezvoljne odgovore.

Najzad se nije moglo dalje odlagati. Avram nije hteo do kraja da obavesti sina u pogledu njegove sudbine; to nije bilo predviđeno naređenjem, te je mogao dete da poštedi užasa. Hteo je da ga usmrti munjevitim udarom s leđa, isprobanim udarcem, pri kome niko nema vremena da shvati da gine.

Ali upravo mu to nije pošlo za rukom. Isak se po­peo na žrtvenik jer mu je otac naredio da popravi neku beznačajnu pojedinost. U tom trenutku Avram je digao teški bronzani mač kojim je navikao da ubi­ja volove jednim udarcem. I u tom trenutku se razlegao odlučni krik anđela: „Stoj!" Odmah posle njega drugi krik užasa i zgražanja: to se Isak okrenuo i ugledao oca ukočenog sa dignutim oružjem, i sa bleskom brutalne determinacije u očima, sa stisnutim usnama i izrazom tupe odlučnosti na licu. Isak je otegnuto kriknuo i pao onesvešćen.

Bog se dobrodušno osmehnuo i potapšao Avrama po leđima. „Dobar si — reče mu sa odobravanjem. — Sad znam da kad ja naredim nećeš poštedeti ni rođenog sina." Posle čega ponovi ranije obećanje o množenju naroda njegova i o ukazivanju pomoći u savladavanju neprijatelja: „Kad si poslušao glas moj."

Na tome se istorija završava. Ipak mogla je da ima dva različita završetka. Da Isak nije okrenuo gla­vu u poslednjem trenu mogao je uopšte da ne opazi da se nešto desilo. Mogao je nešto kasnije sići sa žrtvenika i ugledati oca već sa mačem zarivenim u zemlju, kako vadi utrobu jagnjetu. Tada bi se ceo događaj odigrao van Isakove svesti i završio bi se bez daljih posledica kao rasprava između Avrama i Boga. Bio bi ilustracija izveshog tipa vaspitanja. Isak je ipak video. Avram je bio zadovoljan, jer je priuštio priznanje Boga, sigurnost velike države u budućno­sti, i najzad je sačuvao sina. Sve se dobro završilo i u porodici je bilo mnogo smejurije. Isaku je samo preostala sitna mučnina: otada se ljuljao na nogama i teralo ga na povraćanje kad vidi oca. Ali na kraju je ipak živeo dugo i srećno.

Naravoučenije: neki mekušni inteligent, histeričan plačljivko, možda će reći da li je Avram ubio sina ili je samo digao mač u nameri da ga ubije, pa ga je neko zadržao — da je to s tačke gledišta morala sve­jedno. Mi ipak, zajedno s Avramom, smatramo su­protno — mi, pravi muškarci. Mi ocenjujemo rezulta­te i znamo da je vrlo važno — hteo ubiti ili nije hteo ubiti — samo kad na kraju nije ubio. Zato se smejemo da puknemo, zbog sjajne šale Gospoda Boga. Najzad i sami vidite da je on bogovski momak.

*Iz knjige „Ključ nebeski ili Poučne priče iz biblijske povesnice, saveta i opomene radi sakupljene“, preveo s poljskog Petar Vujičić

Oceni 5