Kad đavo dođe po tvoje

Zlo je najstrašnije onda kad se ne očekuje. Nasumične surovosti u sebi sadrže ono čega se čovek najviše boji – da nigde nije bezbedan. Najbolji home invasion trileri počivaju upravo na toj bojazni, jer „biti na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“ od žrtve oduzima kontrolu. Na pitanje „Zašto ovo radite?“ napadači će često odgovoriti „Zato što ste bili kod kuće“. Prepuštena onome što mnogi nazivaju „sudbinom“, žrtva je prinuđena je da se brani, čak i po cenu toga da u borbi s čudovištima i sama postane čudovište.

Jedan od najboljih filmova iz ove familije je Funny Games (original iz 1997. i rimejk iz 2007.) Michaela Hanekea, baš zbog nasumičnosti u izboru meta. Napadači u mučenju zatočenika pronalaze zabavu, pa služe kao dokaz da svet nije uređeno mesto, već haos koji je svuda oko nas, čak i onda kad ga ne vidimo. Haneke se ne ustručava da gledaoca isprovocira, pa su mladi sadisti od početka nemilosrdni. Čak i kad se situacija preokrene u korist žrtava, preživeli napadač uzima daljinski upravljač, premotava film kao da u njemu ne glumi i ispravlja „grešku“. Porodica (otac, majka i sin) je osuđena na potpunu propast – i da neko od njih preživi nikada više ne bi bio isti, pa je smrt neka vrsta olakšanja.

Kad završe s jednom porodicom, ubice iz filma Funny Games odmah prelaze na drugu – kao da nam poručuju: vi ste sledeći. Nije pretnja „znam gde živiš“ (ili „naći ću te“) uzalud među najstrašnijim – mesto na kojem bi bezbednost trebalo da bude zagarantovana u tom trenutku postaje smrtonosna klopka. Negativci iz home invasion filmova su kao produžena ruka tog užasa, jer pretnju ispunjavaju do kraja. Horor više nije tamo negde napolju – poziv dolazi iz susedne sobe.

Novi film M. Night Shyamalana – Knock at the Cabin (baziran na knjizi The Cabin at the End of the World Paula Tremblaya) – je još jedna priča o strašnim uljezima. Već je iz trejlera jasno da četvoro napadača stiže do kolibe u šumi, do porodice koja se odmara i ništa ne sumnja. Kad savladaju dva oca i jednu ćerku, saopštavaju im strašnu istinu – ako ne žrtvuju jednog člana, čitavo čovečanstvo je osuđeno na propast (pravi Sofijin izbor). Apokalipsa dakle dolazi, a ukoliko ne učine ništa, članovi ove porodične ćelije će ostati živi, ali sami na svetu. Život bez drugih nije naročito zabavan, čak ni onda kad se stalno upinju da vas promene ili unište.

Knock at the Cabin tako odmah na početku gubi ono najstrašnije – napadači su tu s razlogom i ljubazni su čak i kad mašu sekirama. Lepa reč smiruje, doduše ne one koji su zarobljeni. Uznemireni ostaju samo oni koji su bar jednom doživeli nasilje zbog svoje prirode. Od svake LGBTIQ+ osobe se od najranijeg detinjstva traži da se krije, da se utiša kako bi se što bolje uklopila u mejnstrim društvo. Nema držanja za ruke u javnosti, poljupci se tumače kao provokacija, pa se istopolni parovi i u najtolerantnijim društvima guraju u četiri zida. Ovde ni to nije dovoljno – pretnja dolazi iz kuće, iznutra, napadači su tu i zahtevaju da se izabere žrtva. Od onih koje je društvo gurnulo na marginu se sada očekuje da ga sačuvaju od cunamija, požara i ostalih stvari koje dolaze s jahačima apokalipse.

Uljezi doduše o prirodi porodice nisu znali ništa, bar tako tvrde. „Niko od nas u sebi nema ni mrvicu homofobije“, kaže jedna od njih. Žrtve su videli u vizijama, do brvnare ih je dovela nevidljiva ruka – bez ikakvog objašnjenja. Doduše nije se ni starozavetni bog potrudio da Avramu objasni zašto mora da ubije sina. Očevi (Jonathan Groff i Ben Aldridge) su vezani, devojčica (odlična Kristen Cui) je pored njih. Rok za žrtvu ističe, a napadačima nije dopušteno da sami počine ubistvo. Žrtva mora da bude dobrovoljna.

Glavna radnja se seče scenama u kojima se jedan od očeva seća događaja iz prošlosti. Svi su u vezi s homofobijom – roditelji koji ih ne prihvataju, muke oko usvajanje ćerke i brutalni napad u kafani. Služe nam da bolje upoznamo žrtve, ali i ostatak sveta, sve one koje će smrt jednog od njih spasiti. Andrew (Ben Aldridge) se žestoko protivi (svako bi naravno učinio isto), pa u jednom trenutku kaže da svet od njih ništa nije zaslužio i da ga nije briga za one koji su ih oduvek mrzeli (podseća na ono kad Bill u trećoj epizodi serije The Last of Us kaže „Mrzeo sam ceo svet i bio sam srećan što su svi mrtvi“, zar ne?). Uljezi ipak ne odustaju i traže da se porodica rasturi. Bog (đavo) je došao po svoje – tu je TV dnevnik da im dokaže da je svat stvarno pri kraju, a to nije prvi put da se od kvir porodice traži žrtva.

U sedmoj sezoni serije American Horror Story – Cult (2017) takođe imamo uljeze koji dolaze i od života prave noćne more. Dve majke (Sarah Paulson i Alison Pill) i sin su meta, a napadači prerušeni u klovnove ulaze i izlaze kako im je volja. Cilj je da se porodica oslabi, da se partnerke okrenu jedna protiv druge i razdvoje po svaku cenu. Kad Ally konačno ubije Ivy, vođe kulta Kai će joj reći sledeće: „Sad smo PRAVA porodica“. Jedna od majki je kažnjena za prestup protiv većine, druga takođe – usudile su se da na svet donesu dete, da ga osude na nasilje koje je namenjeno njima. Žrtva je kriva zato što je drugačija.

Uljezi u Knock at the Cabin nisu ni upola opasni kao AHS klovnovi, ali traže isto – da „lažna“ porodica postane „ispravna“, da dokaže odanost tako što će žrtvovati svoje. Slične stvari se dešavaju i u stvarnom svetu – ne samo da besne ratovi i prirodne katastrofe, već su i zločini motivisani homofobijom u porastu. Ako pogledate najnoviju sezonu serije We’re Here (2022), vrlo brzo će vam postati jasno da monstrumi ne žive samo u filmovima. U modernoj Americi homofobi rade šta im je volja, u ostatku sveta takođe. Prijavljeni zločini su tek delić užasa koji se neprestano ponavlja – svi smo vezani za stolice, a od nas se očekuje da žrtvujemo sebe i one oko sebe – simbolički ili stvarno.

Sasvim je sigurno da će film Knock at the Cabin svako čitati drugačije, istina je na kraju u onome koji gleda. Tačno je i to da ovo nije najbolji Shyamalanov film, ali nije ni najgori. Nema preokreta na koje smo navikli još od The Sixth Sense iz 1999. godine, a tu su i drugi nedostaci – recimo loš scenario i to što je sve nacrtano (ponekad je bolje da se gledaocu ostavi da sam poveže stvari, pa makar ih nikad ne povezao). Ipak može da se gleda, može u njemu i da se uživa (najviše zbog sjajnih kadrova), ali je malo verovatno da će mu se neko ponovo vratiti kad se jednom završi.