Kad gladujete, mrvice vam izgledaju kao gozba

Kada bismo na život reagovali hladne glave, sve bi bilo mnogo lakše. Posebno u ljubavi. Iako se kunu u nežna osećanja, ljudi su u romantičnim odnosima često surovi. Zbog neobrađenih trauma iz detinjstva, nasleđenih porodičnih šokova koji se tretiraju kao najveća bogatstva, ljubavnici muče jedni druge. U te se zamke upada polako, pa su često nesvesni sopstvenog nezdravog ponašanja. Zato je ljubav ponekad opasna, jer kad otvorite vrata, čitave vojske iz onog drugog prelaze u vas. Ako su neprijateljske – mogu da vas unište iznutra.

Živi smo između ostalog i zbog toga što se nadamo ljubavi. Zamišljena savršenstva su uvek tamo negde, u budućnosti, jer je bez greške samo ono što još nismo upoznali. Kad slučajno sretnemo nekoga koga nismo očekivali, telo preuzima kontrolu, želja nam muti um. Baš se to dogodilo junacima u filmu Un rubio – The Blonde One.

Kad dva tela zatvorite u isti prostor, ona se mimoilaze, dodiruju, ponekad sudaraju. Ako u njih umetnete želju, onu jaku, ludačku, u sobi se kuva kao u loncu. Jedan takav stan je usred ove argentinske romanse – običan radnički, skromno namešten, s TV prijemnikom usred svega. Zbog tog nameštaja film ostavlja utisak događaja iz prošlosti. Retro je i zato što mnogi misle da je danas lakše i da se gejevi venčavaju kao blesavi. Zato priča o potisnutoj seksualnosti izgleda kao lekcija iz istorije, ali nije. Gledaocima iz nazadnih zemalja je sve to vrlo blisko, budući da i dalje žive u četiri zida.

Zidovi između kojih se nešto kuva doduše mogu da budu prijatni – posebno kad se budući ljubavnici ovlaš dotiču u prolazu. Niko ne razmišlja o budućnosti kad je strast tek na početku – pod naletima hormona je sve moguće, pa oni koji se privlače mrse ruke i noge, ubeđeni da im se i životi isto tako prepliću.

Ljubav je privatna onoliko koliko neko to želi. Nametnuta tajnovitost nije tu da bi nekoga sačuvala od radoznalih očiju javnosti, već da bi sakrila ono što većini ne prija. Uprkos tome i zabranjena osećanja bukte, plamen se uvlači pod kožu, pa krv gori kao nafta.

Gabriel Gabo (Gastón Re) i Juan (Alfonso Barón) zahvaćeni baš takvim prirodnim požarom pilje jedan u drugog satima (muzika tu žudnju dodatno pojačava, posebno klavir i Pedro Irusta). Pogledi gutaju meso (posebno dok se voze javnim prevozom i mogu da budu blizu, a da niko ništa ne posumnja), hranu koja glad samo pogoršava. Tenzija polako raste, napetost se pojačava iz trenutka u trenutak, da bi se konačno rasprsnula i kolege i cimere povukla u središte najprirodnije ljudske želje.

Iz takvih spojeva se rađa bliskost, a nevolja je u tome što ponekad nije urođena – kad vam društvo čitavog života poručuje da s vama nešto nije u redu, nije vam lako da volite nekoga, ma koliko to želeli. Iako uzbuđeno čitamo o onima koji su uprkos strahu živeli najbolje što smo mogli, često ostajemo skamenjeni kad se nama pruži takva prilika. U sobi je lako, ali napolju je čitav svet koji mržnju toleriše.

Ljubav je stvorena da se pokazuje, pa se u situacijama kada niste u stanju da izrazite osnovnu nežnost prema svom ljubavniku oseća snažna bol. Kad se u sve to umeša nesigurnost, internalizovana i autohomofobija, život se pretvara u noćnu moru. Izabranici nestaju u vihoru straha, odaju se takozvanom „ghostingu“, biraju lakše puteve, one na kojima se rađaju nesrećna deca.

Gabo bira teže staze. Poput pionira se probija kroz žbunovite predele zabranjene želje i to radi savršeno. Nedostaje mu samo ljubav prema sebi – kad gladujete, mrvice vam izgledaju kao gozba. Pogled na nago Juanovo telo mu muti um toliko da prihvata sve – čak i da ga čeka dok po ćoškovima ostatka sveta voli druge. Nije to pitanje monogamije, već problem koji se tiče pouzdanosti onoga u koga smo se zaljubili – život s nekim ko stalno beži nikako nije moguć.

Pune su nam glave promašenih ljubavi. U adresarima blede imena onih kojima su obične ljubavne stvari bile previše, koji su tražili da se krijemo, nesvesni toga da su takve stvari unapred osuđene na propast. Nema ljubavi bez stradanja. Gabo to vrlo dobro zna, pa zbog toga čini ono što čini. U toj nesreći pronalazi neku vrstu katarze, nadu u lepšu budućnost – kad svojoj malenoj ćerki kaže „Sećaš se Juana? Znaš, on mi nije bio prijatelj, već dečko“, a ona se osmehne i pita „Zašto mi to pre nisi rekao?“, jasno je da ništa nije bilo uzalud.