Film "Notre-Dame on Fire" (2022)
Notre-Dame on Fire

Photo: 247newsbulletin.news

Kad gori nebo nad Parizom

Notre-Dame on Fire / Notre-Dame brûle

2022.

režija: Jean-Jacques Annaud

scenario: Jean-Jacques Annaud, Thomas Bidegain

uloge: Samuel Labarthe, Jean-Paul Bordes, Mickaël Chirinian, Jules Sadoughi, Jérémie Laheurte, Chloé Jouannet

Gotovo sigurno je u pitanju slučajnost, ali ona ne mora biti beznačajna, već pomalo znakovita. Naime, van svojih matičnih koprodukcijskih zemalja, Francuske i Italije, najnoviji film Jean-Jacquesa Annauda Notre-Dame on Fire je ušao u distribuciju između dva relativno bitna datuma, katoličkog Uskrsa i drugog kruga predsedničkih izbora u Francuskoj. Simbolika prvog od njih je svakako vezana za požar u naslovnoj katedrali koji se odigrao na Uskršnji ponedeljak 2019, dok se za drugi treba podsetiti da su svaku godinu (prvog) predsedničkog mandata Emmanuela Macrona obeležile nesreće i vanredne situacije na domaćem i na globalnom planu, u okviru kojih je moguće prevideti čak i požar u kojem je izgoreo toranj katedrale Notre-Dame (inače događaj koji bi u nekim mirnijim vremenima mogao obeležiti ceo vek).

Bilo kako bilo, ovaj traumatičan događaj za francusku naciju, katoličke vernike, ali i poštovatelje evropske i svetske kulturne i arhitektonske baštine, sada je dobio i filmski tretman, i to od strane reditelja koji važi za makar pouzdanog egzekutora spektakala različitog profila. Režirao je Annaud i ratne filmove i kostimirane melodrame i epske fantazije i tugaljive priče o sirotim mladuncima divljih životinja, čak je dobio zabranu ulaska u Kinu zbog navodno škakljive istorijsko-političke (melo)drame Seven Years in Tibet (2015), ali će publici u našem delu sveta ostati najpoznatiji kao filmadžija koji je išao malo ispred svog vremena i ekranizovao srednjevekovni triler The Name of the Rose (1986) po literarnom predlošku Umberta Ecca. Annaud se, doduše, do sada nije bavio filmovima katastrofe, ali, ako ćemo pravo, dotični se žanr nije baš zapatio van Hollywooda, naravno uz par izuzetaka.

Srećom po njega, Annaud je imao na raspolaganju relativno sveže istorijsko sećanje, kao i ekstenzivnu arhivsku građu, budući da je jedan od koproducenata filma bila i francuska nacionalna televizijska kuća. Autor je takođe svestan da forenzički nije moguće tačno utvrditi uzrok požara (opušak nekog radnika sa skele, dotrajale električne instalacije, ISIS-ovu podmetačinu ili sve od navedenog), ali se zato trudi koliko je god moguće tačno rekreirati sled događaja koji je rasplamsavanju prethodio. Primera radi, to da je alarmni sistem imao običaj da zeza, da je čuvar u sobi za monitoring alarma bio nov na poslu (to da je već prvog dana morao da radi duplu smenu, pa je bio umoran je već malo verovatno, ali nije nemoguće), da je njegov partner na terenu bio u godinama i da je patio od astme, zbog čega mu ideja pentranja preko 300 stepenika nije baš bila mila, kao i da se glavni kustos (onaj koji zna koji ključ za šta služi i gde stoji) baš u to doba odazivao pozivu na prijem u Versaillesu.

Jednom kada se požar proširio toliko da se olovo s krovne konstrukcije topilo, na snagu stupa pokušaj kontrole štete, u čemu ulogu igra i stari, porozni kamen koji možda ne istrpi nalet vode, i neprocenjiva zbirka umetnina i relikvija koju treba spasiti iznutra, i nedovoljna opremljenost pariških vatrogasaca i dotrajala infrastruktura u Latinskoj četvrti i generalna kompleksnost situacije. Ali, kako to već u filmovima biva, hrabri vatrogasci će se latiti posla i improvizovati kako znaju i umeju, dovodeći sebe u opasnost kako bi makar pokušali spasiti nešto što je veće od njih samih. Naravno, doći će i tu do trzavica u njihovim redovima, začkoljica s lancima komande i nekih drugih peripetija, ali će katedrala (makar njena osnovna konstrukcija i oba zvonika) opstati, a nijedan od vatrogasaca, čudom (božjim ili pak posve profanim), neće poginuti ili biti ozbiljnije povređen.

Annaud se opet pokazuje kao relativno siguran egzekutor, doduše bez nekog izraženijeg stilskog potpisa, oslanjajući se na rapidnu montažu i relativno zanemarujući individualni razvoj likova nauštrb njih svih kao grupnog karaktera. Opet, to se sve može svesti na diktirane dramaturške zakonitosti žanra iz čijih je okvira teško iskočiti. Pribegavanje tehnici podeljenih ekrana je dozirano i stoga elegantno, i i te kako ima smisla u jednom kompleksnom događaju kojem autor prilazi iz više uglova. Doduše, dramatično-trijumfalni „soundtrack“ postaje zamoran, s vremenom sve više, a petljanje s arhivskim snimcima iz različitih izvora, od potpurija vesti s raznih globalnih televizijskih stanica, pa do skoro ničim izazvanog ubacivanja snimka Macronove ili Trumpovog „tweeta“, ne deluje uvek organski, ma kako se Annaud trudio. Na kraju, Notre-Dame on Fire dobacuje do prolazne ocene, ali je ipak ne premašuje jer ni zadati žanr ni izabrani reditelj zapravo nisu dovoljno fleksibilni da bi iskočili izvan nametnutih okvira.

Oceni 5