Kad je Bruno sreo Alexa

Iskvareni bajkama s junacima i junakinjama koji su „živeli srećno do kraja života“, te generacijama koje su smetnule s uma da bi čovek trebalo stalno da se menja i razvija, poverovali smo da ljubav traje i kad ćutimo i stojimo u mestu. Poverovali smo u još nešto – da je isključivo heteroseksualna. Srećom nije.

Španska serija Smiley je tu da nas na to podseti, a na najbolji mogući način. Oko običnog simbola, male žute glave koja se odavno osmehuje, klija priča o ljubavi koja počinje u maniru „Možda ste okrenuli pogrešan broj, ali ste dobili onoga koga ste tražili“. Ne, nije to nikakav rimejk Balkanskog špijuna za špansko govorno područje, već ljubavna priča koja počinje kroz slušalicu.

Upoznavanje drugih je teško, a kad se u to upletu i želje za seksualnim i romantičnim stvarima sve se još više komplikuje. Za LGBTIQ+ osobe je sve još složenije, posebno u sredinama koje su neprijateljski raspoložene, jer misle da jedni imaju pravo da određuju živote drugih. Nije ni strejt ljudima lako, posebno kad odstupaju od šablona, pa su im u pomoć priskakali filmovi, drame i komedije s ljubavnim parovima koji su iz „upoznavanja“ uspevali da pređu u „poznavanje“.

Došlo je vreme da kvir  gledaoci dobiju parče tog ušećerenog kolača, pa LGBTIQ+ osobe nisu više samo vampiri i čudovišta (a ok je i kad jesu), već i obični ljudi koji se upuštaju u heteronormativne ljubavi. Iako to najčešće znači nešto što se doživljava kao veštačko, loše, prevaziđeno i napravljeno po meri heteroseksualaca, verovatnije je da se radi o sistemu koji je proizišao iz potrebe za povezivanje s drugima. To kako neki pojedinac/ka to radi je stvar ličnog izbora, jer bi svako sam/a na kraju trebalo da odluči da li mu/joj više prije jedan ili deset partnera.

S novom serijom možemo da odahnemo bar na trenutak, posebno ako se dobro osećamo dok gledamo ljude koji pokušavaju da protumače šta je za njih sreća. Junaci serije Smiley rade baš to, pa nije bitno da li se s ljubavlju bore gejevi, lezbejke ili pak strejt likovi. Nije svaka ljubav ista, ali bi mogućnosti za propitivanje ljubavnih osećaja trebalo da budu jednake.

Smiley radi još nešto – daje nam heteroseksualne likove koji nisu u centru, ali su važni. Ne zato što imaju gej sina, prijateljicu lezbejku, ili zato što misle da je dovoljno da svoje gej rođake i frendove tolerišu, već zbog toga što se stvarno zanimaju za živote onih koji im nešto znače, čak i kad su gej. Na taj način se odstupa od uobičajenog obrasca, a tako da se ne pravi geto atmosfera – ljudi kojima je jasno da su svi građani/ke prava ljudska bića, bez obzira na lična svojstva, su junaci kakve smo dugo čekali. Posebno u filmovima i serijama s kvir tematikom.

Iako se radi o seriji koja nije inspirisana istinitim događajima, posmatranje zdravog života blagotvorno utiče na zdravlje. Ne pametuje Smiley previše, naprotiv – vrti se oko istih formula koje su karakteristične za romantične komedije. Zaljubljeni junaci svaki čas izmiču jedan drugom, pa se priča gradi oko hoće-neće i voli me-ne voli me. Ali ako malo bolje razmislimo, nije ni običan život daleko od toga – jurimo se jedni s drugima, pretpostavljamo svašta, pa zadubljeni u svoje traume često propuštamo ljude i stvari koje su poput onog žutog emotikona na čiji smo osmeh toliko navikli da nam je postao dosadan.

„Sreća je izbor“, govorio je Leslie Jordan, „Sreća je navika. Sreća je nešto na čemu morate da radite. Nije nešto što se dogodi samo od sebe“. Živi i zaljubljeni gejevi su možda dobar početak. Gledajte Smiley.