Kad je Jugoslavija otkrila hedonizam

Nedostatak ideologije bio je primetan i u uvodniku prvog broja Džuboksa: „Svedoci smo sve brže modernizacije života na svakom koraku. Život naš teče sve bržim tempom. Ove promene odražavaju se na svemu što nas okružuje. Svedoci smo novih traženja u literaturi, pozorištu, filmu, slikarstvu, skulpturi, muzici. Zabavna muzika je naročito podložna ovim promenama i u tome možda i leži njena draž. .... Novi talas zabavne muzike, koji je počeo pre nekoliko godina masovnom upotrebom električnih instrumenata, naišao je na različit prijem među slušaocima. Nasuprot ogorčenim protivnicima ove muzike, javila se oduševljena grupa devojaka i mladića, vatrenih pobornika ovog novog ritma. Tako su nastali novi idoli: mladići s gitarom osvojili su srca svojih vršnjaka, njihov uticaj je davno prešao muzičke okvire. ... Osećajući nedostatak jedne publikacije koja bi zadovoljila interesovanje mnogobrojne publike za ovu vrstu muzike, redakcija Filmskog sveta pokreće svoj mesečni dodatak koji želi da vas zabavi i obavesti o događajima u zabavnoj muzici (1).

Izgleda da je potreba za ovakvim časopisom bila velika, pošto je ceo tiraž od 100.000 primeraka rasprodat za manje od dvadeset dana. Poređenja radi, omladinski časopisi štampani u Jugoslaviji (u sedam univerzitetskih centara i u Mariboru) za oko 150.000 studenata, koliko je tada bilo u zemlji, imali su ukupan tiraž od 85.000 (2). Verovatno je razlog slabih tiraža ovih listova bio taj što oni najčešće nisu vodili računa o stvarnim potrebama omladine, nego su obično prenosili govore sa različitih sastanaka studentskih organizacija ili partijskih kongresa, što je odbijalo mlade čitaoce. Pored „razgrabljenog“ prvog broja, i pisma čitalaca iz svih krajeva Jugoslavije  pokazivala su oduševljenje tim izdavačkim poduhvatom.

U javnosti se pojavio samo jedan negativan komentar, u Telegramu, hrvatskom časopisu za kulturu i umetnost, iz koga se vidi da su postojali izvesni čuvari „socijalističkih vrednosti“: „Znam da će mnogi prigovoriti kako sve to što donosi jedan takav 'Džuboks' nije štetno, da omladina danas voli muziku električnih gitara i ima svoje ljubimce. Meni se međutim čini da su ti i takvi ljubimci suviše nedostojni jedne socijalističke zemlje i da takva razonoda šteti nametanjem svoje predominacije pa i isključivosti. Jer ne zavaravajte se, drugovi: gubljenje dugih sati, pa i dana slušanja takve zabavne muzike odvodi omladinu u sfere koje su sve prije samo ne konstruktivne u jednom lično i društveno korisnom smislu. I umjesto da odučavamo omladinu da 'obožava' Bitlse ili Đorđa Marjanovića, umjesto da ih upućujemo da njihovo muziciranje prima isključivo kao trenutnu razonodu, a da se sadržajno okupira trajnijim vrednotama, mi tu našu omladinu izdašno simuliramo na nerad, ili barem na duhovno angažiranje krajnjim bezvrijednostima, i još k tome, na to je upućujemo i tako odgovornim i moćnim medijima kao što su štampa ili televizija. Pa nam još dođe i taj 'Džuboks!' (3)

Ovo je, izgleda, bio jedini negativni komentar na Džuboks, a njegovi urednici  bili su dovoljno mudri da ga objave u svom listu, kao svojevrsnu ironiju. Da je takav komentar izašao u partijskoj štampi, Komunistu ili Borbi, na primer, to bi možda moglo da ugrozi sudbinu Džuboksa. Ali, prepuštajući takve komentare časopisu za kulturu sa skromnim tiražom, režim je zadovoljio tvrdu struju u svojim redovima, a da pritom nikoga nije ugrozio. A da bi podvukli kako rokeri mogu da budu i uzori, urednici Džuboksa su već u narednom broju objavili anketu u kojoj su članovi grupe Smeli  imali da odgovore na sledeća pitanja: koja je bila poslednja premijera u Ateljeu 212, da navedu tri Šekspirova dela, da odgovore ko je bio Sofokle, ko je tumačio ulogu Tomasa Mora u predstavi Narodnog pozorišta i da navedu neku predstavu u kojoj igra Mira Stupica. Odgovori su uglavnom bili tačni, tako da su rokeri pokazali suprotno od onoga što je komentator Telegrama sugerisao – da mogu da se „okupiraju trajnijim vrednotama“ (4).

Prozapadna uređivačka politika Džuboksa bila je na tragu opštih društvenih zbivanja. Atmosfera u Jugoslaviji, naročito u urbanim krajevima, pokazivala je da je vesternizacija uveliko u toku. Ploče su stizale sa Zapada, a i jugoslovenske izdavačke kuće su već krajem pedestih godina počele da objavljuju ploče američkih i britanskih grupa. Prema sećanju Vladimira Jankovića Džeta, „gde god da pogledaš neko je pod miškom nosio pet-šest singlova, LP-ja, ili čak po neki album. Svako je imao teoriju koji je bend najbolji,“ dok su se na džuboksu Doma omladine Vračar pojedine numere slušale samo nedelju ili dve po ulasku na Top 20, „pa smo se osećali kao da smo u Londonu“ (5). S obzirom na značaj koji su tada imale svetske top-liste, i Džuboks je krenuo da ih objavljuje od prvog broja, tako da su jugoslovenski čitaoci iz nedelje u nedelju imali pred sobom top-liste iz Amerike, Velike Britanije, Francuske i Italije. Kasnije su Džuboksove top-liste proširene i na holandsku, belgijsku, norvešku i brazilsku top-listu, a u nekoliko brojeva su objavljene i top-liste sa Filipina i iz Singapura (6). Jedino nikad nije bilo nijedne top-liste sa Istoka, jer je rokenrol na Istoku imao drastično drugačiji tretman od rokenrola na Zapadu u pisanju Džuboksa, o čemu će kasnije biti reči. Činjenica da je paralelno sa svetskim top-listama objavljivana i top-lista najvećih jugoslovenskih hitova, trebalo je da ukaže kom delu polarizovanog sveta su pripadali i jugoslovenski rokeri i jugoslovenska omladina.

I intervjui sa jugoslovenskim rok muzičarima bili su pokazatelji  njihove prozapadne orijentacije. Tako su, na primer, članovi grupe Samonikli, pomenuli Sonny and Cher, Them, Searchers, Walker Bros i Hollies kao svoje omiljene grupe, a Shadows, Beatles i Jean Pitney kao svoje uzore (7). Oglašavane su i strane radio stanice, sa frekvencijama i preciznom satnicom: „od 18.05 do 18.55 – francuska lista best-selera (Radio Evropa 1, DT 1850m), subota od 22 do 23 časa – novi snimci iz evropskih muzičkih centara (Radio Pariz, DT 2000m), radnim danom od 18 do 19 časova – hitovi u svetu (Radio Sarbriken, ST 190m), nedelja od 16 do 17 časova – britanska lista bestselera po časopisu Melodi Mejker (Radio Droitvič, DT 1500m) (8).

Pored informisanja čitalaca o zapadnim radio stanicama, Džuboks je otišao i korak dalje, glorifikujući jednu radio stanicu na koju se nije blagonaklono gledalo u ostalim istočnoevropskim zemljama. U pitanju je bio Radio Luksemburg, koji je opisan kao stanica „koja emituje prijatne, jedinstvene i vedre programe, koji unose žive tonove u tmurne boje svakodnevnog života“. Iz istog članka se saznaje i da je engleski deo programa bio najpopularniji u Jugoslaviji, i da je imao oko sto emisija nedeljno (9). Ovaj odnos prema stranim radio stanicama, kao što je već pomenuto, bio je radikalno drugačiji nego u ostalim istočnoevropskim zemljama. Sovjetske vlasti su znale da ne mogu da zabrane slušanje tih stanica, jer bi to značilo priznanje straha režima od zapadne kulturne infiltracije, ali su zato svoje državne medije koristili za žestoku kritiku tih stanica (10). Jugoslovenski odnos prema njima je, makar na osnovu pisanja Džuboksa, bio potpuno drugačiji.

Pored preporuka zapadnih radio stanica, reklamirani su i zapadni muzički časopisi. Posebnu ulogu u životu Džuboksa imao je jedan od najpoznatijih svetskih muzičkih časopisa, New Musical Express, iz koga je preuziman veliki broj članaka i fotografija. Čitaoci Džuboksa su mogli da saznaju da je  New Musical Express izlazio svakog petka u tiražu od 600.000 primeraka, ali, što je još važnije, da je u Jugoslaviji imao 4.000 pretplatnika. I na taj časopis, kao i na ostale zapadne časopise, bilo je moguće pretplatiti se preko Jugoslovenske knjige (11). U saradnji s tim časopisom bio je organizovan i Džuboksov kviz, u okviru koga je prva nagrada bila odlazak u London na rok koncert u organizaciji New Musical Expressa (12). Reklamiran je i engleski muzički časopis Rave, koji je imao tiraž od 30.000 do 50.000, sa 200 pretplatnika u Jugoslaviji (13)

Zapadni uticaji bili su vidljivi i na naslovnim stranama Džuboksa, sa kolor fotografijama Rolingstonsa, Bitlsa, Donovana, Mamas end Papas, Soni i Šer, Mankiza, Klifa Ričarda... ali i u intervjuima sa vodećim američkim i britanskim zvezdama, u reportažama o njihovim životima, u engleskim tekstovima i muzičkim aranžmanima pesama... Pošto je tada, po sećanjima savremenika, mali broj domaćih rokera znao engleski, sve to je doprinelo podizanju domaćeg rokenrola na mnogo viši nivo.

Međutim, najveću inovaciju u životu Džuboksa predstavljala je folio ploča, koja se, od desetog broja, dobijala na poklon uz časopis (14). Zahvaljujući takvoj politici Džuboksa, privatne fonoteke su postale bogatije i za sledeće naslove: The Rolling Stones „Have you seen your mother, baby, standing in the shadow“, Who „Happy Jack“, Animals, „When I was Young“, Cliff Richard, „I’ll come running“, Shadows, „Sons & Lovers“, Paul Jones, „Darlin’“, Beach Boys... Te ploče je štampao Jugoton, i to samo autore koji su snimali za EMI, jer je Jugoton s tom svetskom kućom imao ugovor o licenci (15). Zanimljivo je da je ta vrsta poklona, koja se dobijala uz časopis, bila inovacija u Jugoslaviji i prvo uvođenje marketinške prakse uobičajene na Zapadu. Kada su ploče u pitanju, još jedna veza sa Zapadom je uočljiva, kada je Džuboks u pitanju. Iz oglasa za Mladinsku knjigu saznajemo da je u okviru te izdavačke kuće postojao specijalni servis za naručivanje ploča iz inostranstva, a među prvima su nuđeni Tom Jones (Delilah), The Beatles (Lady Madonna), Cliff Richards (Congratulations), Amen Corner (Bend Me Shape Me), The Move (Fire Brigade), Elvis Presley (Guitar Man), Donovan (Jennifer Juniper), Monkees (Valleri), Eric Burdon... (16).

Još jedan pionirski poduhvat bilo je i poklanjanje postera. Uređivački odbor Džuboksa je, uvodeći tu novu praksu, citirao engleskog sociologa i njegovo tumačenje značaja postera za omladinu: „svojim oduševljenjem prema posterima kod mladih se budi interesovanje prema figurativnim umetnostima... Štampana slika snagom svoje sugestivnosti i objektivnom efikasnošću svoga prisustva može postati nov element vaspitanja i progresa“ (17). Danas nije poznato da li su Džuboksovi posteri promenili odnos mladih Jugoslovena prema figurativnim umetnostima, ali jedno je izvesno – zahvaljujući njima, sobe mladih u sivom socijalističkom svetu zamenili su šareni posteri svetskih zvezda.

Top-liste, ploče i posteri menjali su muzičku, ali i sveopštu društvenu atmosferu u Jugoslaviji. Sve te promene dovele su i do otvaranja prvog disko kluba u Beogradu (a i u Jugoslaviji) 1967. godine, za koji je u Džuboksu pisalo da je poput „onih klubova koji se mogu videti u Njujorku, Londonu, Parizu i Rimu“. U sećanjima savremenika, ona je danas poznata kao diskoteka Kod Laze Šećera, a osmislili su je i otvorili Siniša Niklić, Brana Samardžić i Milan Šećerović, po uzoru na najčuveniju parisku diskoteku Kastel. Ova diskoteka nalazila se u adaptiranim podrumskim prostorijama kuće Jevrema Grujića, čukundede Lazara Šećerovića,  pored pozorišta Atelje 212, i mogla je da primi najviše sto posetilaca (18). Sudeći po opisu, ta diskoteka je zadovoljavala tadašnje svetske standarde – imala je kabinu za disk-džokeja, podijum za igru, reflektore i posebno dizajniran nameštaj. Zidovi su bili okrečeni u zeleno i crveno, a zvučnici su davali zvuk „kakav se još nije čuo u Beogradu“.

O tome koliko se išlo u korak sa svetom, svedoči i činjenica da je taj disko klub bio pretplaćen na pet ploča nedeljno iz Pariza i Londona, i to pre njihovog ulaska na top-liste (19). Na otvaranju diskoteke Dušan Matić je rekao da je to „veliki i pozitivan znak da se krećemo ka nečem boljem“. Bolje je i bilo, jer je Beograd tada bio svet, a među gostima diskoteke našle su se i tadašnje svetske zvezde koje su na svojim turnejama obilazile i jugoslovensku prestonicu, kao Džuli Kristi, Džudi Denč, Džejms Mejsn, Fransoaz Dorleak, Džeremi Bred...(20).

Posledica takvih promena bila je i pojave novih gradskih ikona, nespojivih sa socijalističkim društvom. Jedan od njih bio je Beograđanin Teodor Nedeljkov. Prema Džuboksu, svetska štampa je pisala o tom mladiću, pobedniku festivala bitničke poezije u Bolonji. Taj dvadesetpetogodišnji mladić izabran je da bude u delegaciji dvanaest mladih ljudi koja je trebalo da ide u Vijetnam. Tamo bi on govorio svoje stihove mira, a do tog trenutka već je  proputovao veći deo sveta, družio se sa Mikom Džegerom, Kitom Ričardsom, Brajanom Džonsom, Erikom Burdonom i članovima grupe Mamas end Papas, a poseban kuriozitet i bizarnost predstavlja činjenica da je svoju garderobu šio kod izvesnog Dagija Milingsa, koji je dizajnirao odeću za Bitlse, Rolingstonse i Kinkse (21).

Da li je, u ovakvoj situaciji, bilo moguće da se rokenrol sa Istoka takmiči sa rokenrolom sa Zapada? Nikako. Po pisanju Sabrine Petre Ramet, u to doba niko u Jugoslaviji nije slušao sovjetsku rok muziku, sovjetske rokenrol ploče nije bilo moguće naći, i najveći deo jugoslovenske omladine nije umeo da navede nijednu sovjetsku rokenrol grupu (22). Takva realnost je, ipak, bila u koliziji sa zvaničnom ideologijom. Urednici Džuboksa imali su težak zadatak da pomire tu ideologiju sa onim što je omladina želela. Po sećanjima Nikole Karaklajića, nije bilo pritisaka, ali su u uredništvu stalno imali na umu da ne treba da izgledaju kao „glasnogovornici Zapada“, nego da imaju i „nešto drugo“, zbog čega se on trudio da „ubaci istočnoevropske grupe kad god je to bilo moguće“ (23). Međutim, na osnovu pisanja Džuboksa, izgleda da tih mogućnosti nije bilo previše. Štaviše, neki napisi o rokenrol grupama sa Istoka i pisma čitalaca iza Gvozdene zavese često su imala ulogu da pokažu kako i koliko je Jugoslavija bila drugačija, liberalnija i progresivnija.

Džuboks je bio čitan na Istoku, ali ostaje nejasno kako su primerci stizali do istočnoevropskih čitalaca. Po sećanjima Nikole Karaklajića, kiosci u blizini bugarske i mađarske granice  naručivali su više primeraka Džuboksa, tako da je moguće da je deo tiraža na taj način „krijumčaren“ u susedne komunističke zemlje (24). S druge strane, jedan podatak iz pisma čitaoca iz Čehoslovačke ukazuje na to da je iz Čehoslovačke bilo moguće naručiti Džuboks poštom (25).

Neka od pisama čitalaca iz SSSR-a, i neke od reportaža u Džuboksu, imale su neskriveni cilj da ukažu na veliku razliku u odnosu prema rokenrol muzici koja je postojala između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Tako je, na primer, student žurnalistike iz Lenjingrada Nikolaj Latkin bio pun hvale za Džuboks i rokenrol uopšte, uz ogradu da se „ne treba odreći i simfonijske muzike i klasika kao što su Menjuhin, Rostropovič i balet Boljšog teatra“ i uz želju da mu neko od čitalaca pošalje neku ploču, pošto bi „rado imao ploče engleskih grupa“. U zamenu je Latkin nudio „sovjetske ploče ili bilo šta drugo“ (26).  Irina V. iz Rostova na Donu je pisala: „Ja i moji prijatelji mnogo volimo tvoj časopis. Često se skupljamo kod moje kuće i čitamo ga zajedno. Mi veoma volimo vaše, jugoslovenske i strane VIS-ove i šteta je što i mi nemamo takvih“ (27).

Muzički imidž SSSR-a izranja i iz reportaže o gostovanju sarajevske grupe Indeksi u Moskvi. Pričajući o tom događaju, članovi grupe su se prisetili događaja sa probe: „Izveli smo nekoliko sopstvenih kompozicija, a zatim dve stvari iz repertoara Bitlsa. Zamolili su nas tada da pevamo jugoslovenske pesme, svoju muziku, i napomenuli: ’Ukoliko budemo želeli da slušamo Bitlse – pozvaćemo Bitlse'.“ Bitlsi, naravno, nisu svirali u Sovjetskom Savezu (28).

S druge strane, bez obzira na apsolutnu dominaciju grupa i muzičara sa Zapada u Džuboksu, kada su prikazivane istočnoevropske grupe, slika uvek nije bila crno-bela, samo su, i kad su hvaljene, najčešće u pitanju bile grupe iz Čehoslovačke i Poljske, koje su se smatrale za liberalnije od ostalih istočnoevropskih zemalja. Džuboks je pohvalno pisao o poljskoj rok grupi Plavo-crni (29), koja je imala koncert u Beogradu, i o čehoslovačkim grupama Olimpik (30) i Flamingo (31).. Pisano je pohvalno i o bugarskoj grupi Srebrne grivne, ali je reportaža o jednoj drugoj bugarskoj grupi, Stakato, pružila priliku novinarima Džuboksa da naglase razliku između bugarskog i jugoslovenskog rokenrola: „prikazali su nam neku muziku, neku mešavinu bita i roka, koja je u nas bila popularna pre tri godine, ali danas ne može da prođe. Stakato je zastarelim repertoarom i aranžmanskim koncepcijama ostavio veoma bled utisak“ (32). Ovo se podudara i sa sećanjem Zorana Simjanovića, člana grupe Elipse, koji je, opisujući njihovo gostovanje u Bugarskoj 1966. godine, dao sliku odnosa bugarskih vlasti prema rokenrolu, a samim tim i sliku jugoslovenske superiornosti: „Tamo smo upoznali neke njihove jadne rokere. To je bilo strašno. Oni su nam ispričali da su vežbali u nekom podrumu i došla je policija, prebila ih i odnela im sve instrumente“ (33).

Iako su, očigledno, i pisma istočnoevropskih čitalaca i pisanja o rokenrolu u tim zemljama služila, s jedne strane, za pravljenje „ravnoteže“ (koje nije bilo) u pisanju o Istoku i Zapadu, a, s druge, da se pokaže koliko je Jugoslavija progresivnija i modernija, već u drugoj godini izlaženja Džuboksa takvi tekstovi počinju da nestaju, i od tada se u tom listu isključivo piše o jugoslovenskom i zapadnom rokenrolu. U želji da se očuva imidž Jugoslavije kao „posebnog slučaja“, sa „posebnim putem u socijalizam“, u štampi iz tog doba, ali  i u literaturi koja se bavi fenomenom rokenrola između Istoka i Zapada, prećutani su bitni momenti vezani za rok na Istoku. Tako nijedna istorija rokenrola u Jugoslaviji, kao ni dela koja se bave masovnom kulturom toga doba, ne pominju, na primer, da je album hitova Bitlsa izdat u Istočnoj Nemačkoj 1965, da je 92% mladih u Budimpešti posetilo bar jedan rokenrol koncert u 1969, ili da je državna koncertna agencija dovela Rolingstonse u Varšavu 1967. godine (34).

Svojom politikom uključivanja mladih u svetske tokove, Džuboks je menjao jugoslovensko društvo. Svakodnevni život u Jugoslaviji je upravo tada pokazao dramatične promene. Od stroge represije odmah posle rata i ukidanja svega što je dolazilo sa Zapada, pa do postepenog, a onda sve otvorenijeg prihvatanja zapadnih kretanja, Jugoslavija je menjala svakodnevni život pomerajući se drastično i dramatično od ruskog kvasa i dostignuća sovjetske kinematografije, ka koka-koli, američkim filmovima, džinsu ili hipi pokretu. Analiza svakodnevnog života – modeli ponašanja, moda, davanje nadimaka (sve je veći broj Džekova, Džimija i Džonija na beogradskim ulicama) pokazuje kako se stvarala koka-kola generacija  u Jugoslaviji.

Postavlja se pitanje da li je bilo moguće dobiti diplomatsku bitku i pobediti u Hladnom ratu izvozeći umetnička dela, muziku, knjige i pozorišne predstave. Zapadni kulturni uticaji možda nisu mogli da promene jugoslovensku ideologiju, ali je izvesno da su ovi uticaji formirali čitave generacije. Mladi jugoslovenski komunisti nisu slušali hitove Ale Pugačove, sovjetski filmovi nisu spadali u njihove omiljene, a kvas se nije naručivao po klubovima i diskotekama. Umesto tih sovjetskih ponuda, mladi Jugosloveni izabrali su džez i rokenrol, holivudske filmove, koka-kolu i džins, koji su bili najupečatljivije ikone američke masovne kulture, uz želju  da budu deo zapadnog referentnog sistema, bar kada je masovna kultura u pitanju.

Pišući o muzici u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu, Timoti Ribek se pitao šta su sovjetske vlasti mogle da urade da spreče mlade da u privatnosti svojih soba slušaju Radio Luksemburg ili Radio Slobodnu Evropu, ili da daju pola mesečne plate da bi na crnom tržištu mogli da kupe ploču Bitlsa ili par farmerki (35). Jugoslovenske vlasti uspele su da spreče različite forme pobune puštajući rokenrol da bude dostupan svima. Podržavajući i finansirajući snimanje ploča, rok grupa, otvarajući disko klubove, organizujući rokenrol koncerte i puštajući da taj muzički pravac bude dostupan u medijima, vlasti su uspevale da kontrolišu mlade i da im omoguće da istovremeno budu deo dva sveta – istočnog i zapadnog.

Primarna uloga Džuboksa – da promoviše rokenrol i da podigne jugoslovenski rok na viši nivo, pokazala se kao uspešna. Zahvaljujući tom časopisu, rok kultura se proširila po celoj Jugoslaviji. Svaki pojedinac i svaki rokenrol sastav, čak i u najmanjim lokalnim zajednicama u provinciji, mogao je da dođe do ploča i do tekstova i muzičkih aranžmana vodećih svetskih hitova, a jugoslovenski rokeri su dobili isti tretman kao i rokeri sa Zapada, ne samo zauzimajući isti prostor u medijima nego i postajući deo establišmenta, kao i idoli novih generacija. Pored te, primarne, uloge, Džuboks je uspeo i da utiče na promene u svakodnevnom životu. Način oblačenja, učenje engleskog jezika, promena enterijera stanova i disko klubova, nov način zabave i provođenja slobodnog vremena, popularizacija zapadnog načina života, samo su neke od promena koje je Džuboks inicirao ili dodatno pojačao, u sklopu opštih promena.

Značajni su bili i politički efekti, zato što je politička elita mudro uvidela korist od toga da rokenrol radi za sistem, pošto je bilo bolje i politički bezbednije pustiti mlade da beže u svet rokenrola, nego da beže u svet politike, koji je bio opterećen nizom problema u toj deceniji.

I, na kraju, Džuboks i opšta atmosfera, naročito u velikim gradovima, učinili su da mladi budu drugačiji. Njihovi idoli nisu više bili samo heroji Narodnooslobodilačke borbe nego i zvezde poput Mika Džegera; njihove sobe u sivom socijalističkom svetu su se zašarenile posterima, a muzika je dopirala sa gramofona, radija, televizije, džuboksova, iz diskoteka i sa koncerata, omogućivši im da se osećaju slobodnije.

* Tekst objavljen u časopisu „Godišnjak za društvenu istoriju“, 1-3/2006 prenosimo sa dozvolom autorke Radine Vučetić

(KRAJ)