Kad je Luković igrao Miloševića

Novija istorija srbijanskog kazališta sastavljena je od malih, slatkih laži. Čitam ovih nedelja u tjednima kako je u megapolisu Gračanica, na nezavisnom Kosovu, u tamošnjem pozorištu premijerno izveden mjuzikl „Slobodan show“, dramske spisateljice Jelene Bogavac, sve uz novinarska objašnjenja da je to „prvi pozorišni komad o Slobodanu Miloševiću“ postavljen na srpskim daskama koje život znače.

Nije prvi, naravno! Zato što je prvi teatarski komad o Miloševiću, pod šarmantnim naslovom „Očešljana pevačica“, odigran u vreme dok je Slobo Show bio živ & kickin, 1. aprila 2000. godine, u prostoru Centra za kulturnu dekontaminaciju (CKZD), u režiji Ane Miljanić, te male glumačke ekipe u kojoj su bili teatarski doajeni – Petar Luković (tumačio Slobodana Miloševića), Sonja Prodanović (igrala Miru Marković) i Goran Šušljik (predstavljao lik i tijelo Radovana Karadžića).  

Ideja da se dramatizuje moj tekst iz lista „Vreme“, gde sam koristeći matricu Ežena Joneska i njegove „Ćelave pevačice“ u igru uveo diktatorske likove s naše političke scene – ta ideja o dramatizaciji nije bila moja. Sve su to osmislile Ana Miljanić i Borka Pavićević koje su imale ambiciozan plan: da pozovu prave, profesionalne glumce i da sve to bude kao u pozorištu u Gračanici – teatarski stabilno.

Ali, kako je to bilo prvo proleće nakon bombardovanja naše drage domovine, kad su patriotske rane bile još sveže od mnogobrojnih pobjeda naše Armije i kad se Zapad satanski satanizovao, nije bilo glumaca koji bi pristali da na sceni budu Sloba ili Mira. Znam da su svi koji su zvani – odbili ulogu; te su zauzeti, nose tetki lek, baš su širili zenice, boluju u krevetu s virusom, svima je mnogo žao, ali zdravlje je najpreče.

Tri dana uoči predstave shvatimo da - nema predstave. Niko neće da igra Nikolu Šainovića, a kamoli Miru Marković! U očajanju, rediteljka Ana Miljanić setila se Ramba Amadeusa, ali je on bio u Crnoj Gori. Više ne znam kako, oprostiće mi Ničeovska prošlost iz prethodnog teksta, ali nekako se desilo da je neko pomenuo moje ime, moguće da sam i sam poželeo da dohvatim vrhove srpskog glumišta i komandujem scenom dubokim dramskim umećem. Da li si ikad glumio? Odmahujem glavom. Ni u školi? Ni u školi, ni na fakultetu, ni u Domu zdravlja, nigde. Je l' možeš da upamtiš tekst? Ne. A, da li bi mogao da glumiš Miloševića? Naravno, kažem, toliko sam o Miloševiću pisao da ga osećam kao dvojnika.

Budući da nije bilo druge srpske alternative, dobih ulogu, ali – nemamo Miru Marković. Sve su glumice, podrazumeva se, odbile ponudu da se na sceni pojave s doajenom glumišta Lukovićem. Ulogu su, sećam se, odbile čak i studentkinje glume; jebeš ulogu, pazi na karijeru.

Kad su sve lađe potonule, čudo se dogodilo; našim je razgovorima prisustvovala Sonja Prodanović, rođena Dubrovčanka koja godinama živi u Beogradu. Znali smo se ovlaš iz dana Građanskog saveza, pamtio sam je po predivnom dubrovačkom akcentu u kojem sam uživao. Uglavnom, pitaju Sonju hoće li da bude Mira: hoće! Ništa ne smeta što priča po dubrovački, tko zna odakle je stvarno Mira Marković, možda je začeta na Stradunu?

Dan uoči predstave – imamo predstavu! Spremili su i kostim za mene; stavili mi miloševićevsku periku, obukli mi trenerku i bijelu luđačku košulju. Sonju pretvorili u pravu Miru Marković: Sloba u meni samo što se opet nije zaljubio!

Na sceni, ja i moja Mira sedimo na kauču; ja čitam „Politiku“ ispod koje krijem tekst „Očešljane pevačice“; ponekad malo improvizujem – čitam prave naslove iz „Politike“ od 1. aprila 2000, Mira mi odgovara na dubrovačkom, publika se urnebesno zabavlja, naročito kad na scenu stignu lažna Biljana Plavšić, lažni Radovan Karadžić i lažni Nikola Šainović, toliko je sve realno kao da su pravi!

Očekujem da me novinari kojih u sali nema pitaju: kako je to biti Slobodan Milošević? Pa da im kažem da sam na sceni osetio kako pucam od snage i poverenja u srpski narod, kako sam zgrožen zločinačkim i nezasluženim i ničim izazvanim NATO bombardovanjem, i kako sam veličanstveno bio u pravu kad sam predsednicima srpskih opština, baš na 1. april 1991. rekao: „A ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. Nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer, ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo...”

Naravno, niko me ništa nije pitao, jer nije bilo radoznalnih, već samo uplašenih medija. I posle svih tih pozorišnih x-iskustava (x jednako 1), 18 godina kasnije, čitam kako danas u “Blicu” dramski pisac Jelena Bogavac vidi pravog, a ne glumljenog Slobodana Miloševića.

“Sloba je vremenska nepogoda. Ram za sliku intimnih tragedija. Sloba je istorijska okolnost naših biografija“, kaže lakonski Jelena, kao da govori o vremenskoj nepogodi tipa sneg koji nas je malo omeo u saobraćaju, kao da priča o dosadnom komarcu koji joj smeta da uživa u suncem objsjanoj Gračanici, kao da Milošević nije započeo ratove i pretvorio ovaj prostor u ono što danas imamo: ruševine u glavi, stotine masovnih grobnica, mržnju koja se hrani njegovim nasleđem, ram za sliku miliona izbeglica rasutih širom sveta.

Tog Slobodana Miloševića sam lično 1. aprila 2000. upoznao dok sam bio on, u četrdesetak minuta na sceni CZKD, u društvu neodoljive Mirjane Marković. Rekli bi danas reklamni magovi: neprocenjivo!

+++  

CZKD dramolet „Očešljana pevačica”

(Pogodi ko dolazi na večeru – srpska verzija „Ćelave pevačice“ by Eugene Ionesco)

LICA: g. Smit (g. Slobodan Milošević), gđa Smit (Mirjana Marković), g. Martin (g. Radovan Karadžić), gđa Martin (gđica Biljana Plavšić), Meri, služavka (g. Nikola Šainović) & vatrogasni kapetan (g. Zoran Lilić).

SCENA: Srpski građanski stan, sa srpskim naslonjačima. Srpsko veče. G. Milošević, Srbin, u svojoj fotelji & svojim srpskim papučama, puši svoju srpsku cigaru & čita srpske novine, kraj srpske vatre. Ima srpsku kućnu haljinu & prosede srpske zulufe. Pored njega, u drugoj srpskoj fotelji, gđa Marković, Srpkinja, krpi srpske čarape. Duga pauza – srpsko ćutanje. Srpski sat otkucava sedamnaest srpskih otkucaja.

GĐA MARKOVIĆ: Gle, devet časova. Večerali smo čorbu, proju, ribu, krompir sa slaninom, srpsku salatu. Deca su pila srpsku vodu. Dobro smo večerali večeras. Zato što stanujemo na Dedinju i što se zovemo Milošević.

G. MILOŠEVIĆ: (nastavljajući čitanje pukne jezikom).

GĐA MARKOVIĆ: Sarma je bila sveža. Prste da oližeš. Dva puta sam se poslužila. Ne, tri puta. I ti si se poslužio tri puta. Međutim, treći put si uzeo manje nego prva dva puta, dok sam ja sipala mnogo više. Jogurt je odličan za stomak, bubrege, apendicit i apoteozu. To mi je rekao doktor Košutić, koji leči decu naših suseda, Jovićevih. To je dobar lekar. Ne propisuje nikad lekove koje nije sam na sebi oprobao. Pre nego što će uputiti pacijenta na operaciju, prvo se & sam operisao od žuči, mada uopšte nije bio bolestan.

G. MILOŠEVIĆ: Pa kako se onda Košutić izvukao, a pacijent umro?

GĐA MARKOVIĆ: Zato što je kod doktora Bude operacija uspela, a kod pacijenta nije uspela.

G. MILOŠEVIĆ: Onda Košutić nije dobar lekar. Trebalo je da kod obojice operacija uspe ili je trebalo da obojica podlegnu.

GĐA MARKOVIĆ: Zašto?

G. MILOŠEVIĆ: Jedan savestan lekar treba da umre sa bolesnikom ako ne mogu zajedno da ozdrave. Kapetan broda tone sa srpskim brodom u srpske talase. A ne preživi ga.

GĐA MARKOVIĆ: Ne može se porediti srpski bolesnik sa srpskim brodom.

G. MILOŠEVIĆ: A što da ne? I srpski brod ima svoje bolesti; uostalom, tvoj je doktor zdrav kao novi brod; razlog više da potone kad & njegov bolesnik, kao doktor & njegov srpski brod.

GĐA MARKOVIĆ: Gle, toga se nisam setila... &, kakav zaključak izvlačiš odatle?

G. MILOŠEVIĆ: Da su svi doktori šarlatani. I bolesnici isto tako. Jedino je mornarica poštena u Srbiji.

GĐA MARKOVIĆ: Ali mornari nisu.

G. MILOŠEVIĆ: Razume se. (Opet ćutanje. Sat otkucava sedam puta. Tišina. Sat otkucava tri puta. Tišina. Sat ne otkucava nijedanput.)

G. MILOŠEVIĆ (& dalje drži srpske novine): Gle, piše da je Josip Broz umro.

GĐA MARKOVIĆ: Bože moj, jadnik, a kad je umro?

G. MILOŠEVIĆ: A što se sad čudiš? Znaš vrlo dobro. Umro je pre dve godine. Sećaš se da smo bili na pogrebu pre mesec i po?

GĐA MARKOVIĆ: Dabome da se sećam. Odmah sam se setila, ali ne vidim zašto si se ti iznenadio kad si to video u novinama.

G. MILOŠEVIĆ: To & nije bilo u novinama. Ima već pet godina otkako se govori o njegovoj smrti. Setio sam se asocijacijom ideja.

GĐA MARKOVIĆ: Šteta! Tako se dobro držao.

G. MILOŠEVIĆ: Bio je to najlepši leš nekadašnje Jugoslavije! Ne bi mu čovek dao njegove godine. Jadni Broz, prošlo je osam godina od njegove smrti, a još je bio topao. Pravi živi leš. I kako je samo bio veseo. (Ulazi Nikola Šainović, kućna pomoćnica. Obraća se bračnom paru.)

G. ŠAINOVIĆ: Ja sam premijerska kućna pomoćnica. Provela sam vrlo prijatno popodne. Bila sam u bioskopu sa jednim muškarcem i gledala film o ženama. Posle bioskopa išli smo da pijemo rakiju i mleko, a onda smo čitali „Večernje novosti“.

G. MILOŠEVIĆ: A „Vreme“?

G. ŠAINOVIĆ: Gđica Plavšić & g. Karadžić, vaši gosti, pred vratima su. Čekali su me. Nisu smeli sami da uđu. Trebalo je večeras da večeraju sa vama.

GĐA MARKOVIĆ: Ah, da. Čekali smo ih. A bili smo gladni. I kako ih nije bilo, hteli smo da večeramo bez njih. Ništa nismo jeli celog dana. Uvedite ih. (G. Šainović uvodi gđicu Plavšić & g. Karadžića koji sedaju jedno preko puta drugog, ćutke. Osmehuju se jedno drugom stidljivo.)

G. KARADŽIĆ: Izvinite, gospođice, ako se ne varam, negde smo se već sreli.

GĐICA PLAVŠIĆ: I meni se, gospodine, čini da sam vas već negde videla.

G. KARADŽIĆ: Da vas nisam video slučajno na Palama, gospođice?

GĐICA PLAVŠIĆ: To je lako moguće. Ja sam rodom sa Pala!

G. KARADŽIĆ: Kako je to čudno! I ja sam poreklom sa Pala! Možda smo se, gospođice, čak videli na sarajevskom aerodromu?

GĐICA PLAVŠIĆ: To je lako moguće, to nije isključeno, to se drži &, najzad, što da ne! Putovala sam drugom klasom, gospodine. Nema druge klase u Republici Srpskoj, ali ja ipak putujem drugom klasom.

G. KARADŽIĆ: Kako je to neobično, kako je to čudno & kakva podudarnost! I ja sam, gospođice, putovao drugom klasom. Možda smo se ipak videli u drugoj klasi, draga gospođice.

GĐICA PLAVŠIĆ: Stvar je lako moguća & to uopšte nije isključeno. Imala sam mesto broj 2, kraj prozora, mili gospodine.

G. KARADŽIĆ: O, bože moj, kako je to čudno & kako je neobično. Ja sam imao mesto broj 3, kraj prozora, preko puta vas, srpska gospođice.

GĐICA PLAVŠIĆ: Istinu govoreći, mili gospodine, ja se toga ne sećam. Međutim, vrlo je lako moguće da smo se videli tom prilikom.

G. KARADŽIĆ: Istina je, ali ja u to nimalo nisam siguran, gospođice.

GĐICA PLAVŠIĆ: Otkad sam došla u Beograd, stanujem u Tolstojevoj ulici, dragi gospodine.

G. KARADŽIĆ: Kako je to čudno, kako je to neobično! I ja od svog dolaska u Beograd stanujem u Tolstojevoj ulici, draga gospođice..

GĐICA PLAVŠIĆ: Ja stanujem u broju 33, vrli gospodine.

G. KARADŽIĆ: Kako je to perverzno, & ja stanujem u broju 33, draga gospođice!

GĐICA PLAVŠIĆ: Znate, u svojoj sobi imam jedan krevet. Moj je krevet pokriven srpskom trobojkom. Ta soba sa tim krevetom & njegovom srpskom trobojkom nalazi se u dnu hodnika, između toaleta i biblioteke, dragi gospodine!

G. KARADŽIĆ: Kakva podudarnost, o bože moj, kakva podudarnost! I u mojoj spavaćoj sobi ima krevet sa srpskom trobojkom & soba se nalazi u dnu hodnika, između toaleta, lepa gospođice, & biblioteke!

GĐICA PLAVŠIĆ: Kako je to srpski neobično, srpski izuzetno! Onda, gospodine, mi stanujemo u istoj sobi & spavamo u istom krevetu, dragi gospodine. Možda smo se tu sreli!

G. KARADŽIĆ (pošto je dugo razmišljao, diže se lagano & ne žureći se, uputi gđici Plavšić koja, iznenađena svečanim izgledom g. Radovana, & sama ustaje, sasvim lagano; g. Karadžić ima isti škrti, jednolični glas & govori malo pevajući): Onda, draga gospođice, mislim da nema sumnje, već smo se ranije videli & vi ste moja rođena članica Predsedništva... Biljana, opet sam te našao!

GĐICA PLAVŠIĆ (prilazi g. Radovanu ne žureći. Poljube se bezizrazno): Radovane, to si ti, darling!

GĐA MARKOVIĆ: Dobro veče, dragi prijatelji! Izvinite što ste nas tako dugo čekali.

G. MILOŠEVIĆ (besan): Ništa nismo jeli celog dana. Već četiri sata vas čekamo.

G. KARADŽIĆ (umiljato): Istina je negde na sredini.

GĐA MARKOVIĆ (gostima): Vi mnogo putujete: Ženeva, Beograd, Pale, Ženeva, Beograd, Pale, trebalo bi da znate ipak mnogo zanimljivih stvari da nam ispričate.

G. KARADŽIĆ (okreće se gđici Plavšić): Reci, draga, šta si danas videla?

GĐICA PLAVŠIĆ: Ne vredi, ne bi mi poverovali.

GĐA MARKOVIĆ: Mi nećemo posumnjati u vašu dobronamernost.

G. MILOŠEVIĆ: Uvredili biste nas ako to pomislite.

G. KARADŽIĆ (obraća se gđici Plavšić): Uvredila bi ih ako bi to pomislila.

GĐICA PLAVŠIĆ: Pa, evo, prisustvovala sam danas jednoj izvanrednoj stvari. Jednoj neverovatnoj stvari. Videla sam, na ulici, ispred jedne kafane, jednog gospodina, pristojno odevenog, pedesetih godine, čak & mlađeg, koji je...

G. MILOŠEVIĆ: Koji je šta?

GĐICA PLAVŠIĆ: E, sad ćete reći da izmišljam; kleknuo je na zemlju, sagnuo se, vezivao pertle na cipeli & sve vreme šištao: „Devize, devize!“

GĐA MARKOVIĆ: Nije moguće!

DVOJE OSTALIH: Fantastično!

G. MILOŠEVIĆ: Što da ne! Danas se mogu čuti najfantastičnije stvari; recimo, juče sam potvrdio da će politika za koju ću se zalagati imati tri glavna prioriteta: mir, ekonomski razvoj i borbu protiv kriminala.

G. KARADŽIĆ: Kako je to čudno, i ja sam potvrdio da ću se zalagati za borbu protiv kriminala, za mir i ekonomski razvoj!

TROJE OSTALIH: Fantastično! (U sobu ulazi dežurni vatrogasac Zoran Lilić.)

G. LILIĆ: Moliću vas da mi oprostite moju indiskreciju (vrlo zbunjeno) ovaj... (pokazuje na g. Radovana i gđicu Biljanu)... smem li... pred nima?

G. MILOŠEVIĆ: Mi smi stari prijatelji. Oni nam sve pričaju.

G. LILIĆ: Pa, eto. Ima li vatre kod vas?

GĐA MARKOVIĆ (uvređeno): A zašto nas to pitate?

G. LILIĆ: Zato što, izvinite, imam naređenje da ugasim sve požare u gradu.

G. MILOŠEVIĆ: Biće da nema ništa. Ne miriše na paljevinu.

G. LILIĆ (očajan): Baš ništa? Da nemate neki zapaljen odžak? Nešto što gori na tavanu ili u podrumu? Bar neki početak požara?

GĐA MARKOVIĆ: Strašno mi je žao, ali mi se čini da kod nas za sada nema ništa. Gde ima dima, nema vatre.

G. LILIĆ (očajan, obraća se gostima): A kod vas, ni kod vas ništa ne gori?

G. KARADŽIĆ: U Republici Srpskoj ništa ne gori, ne, nažalost.

G. MILOŠEVIĆ (obraća se vatrogascu Liliću): Poslovi su slabi u poslednje vreme?

G. LILIĆ: Vrlo slabi. Nema skoro ničega. Neke sitnice, neka fabrika ili kvart. Ništa ozbiljno. A kako nema učinka, nagrada prema proizvodnji je vrlo slaba.

G. MILOŠEVIĆ: Ništa više ne ide. Svuda isto. U trgovini, poljoprivredi, industriji, sportu, svuda je kao sa vatrom, sve je stalo. Nepravedne & zlokobne sankcije su nas zaustavile da se razmahnemo.

G. LILIĆ: Nema žita, nema ni požara.

G. KARADŽIĆ: Ali imamo mape.

GĐA MARKOVIĆ: Samo zato što ih uvoze.

GĐICA PLAVŠIĆ: Sa požarima je teže, kamate su velike.

G. LILIĆ: Pošto vi ne znate koliko je sati, a ja za tri četvrt sata & 16 minuta tačno imam požar na drugom kraju grada, moram da požurim. Mada je to sitnica.

GĐA MARKOVIĆ: Šta će to biti, mala vatra na ogništu?

G. LILIĆ: Čak ni to, malo će goreti, ali je sve pod kontrolom.

G. MILOŠEVIĆ: Zahvaljujući vama, proveli smo pravih kartezijanskih četvrt sata.

G. LILIĆ (kreće ka izlazu, zaustavlja se): Tim povodom, a srpska ćelava pevačica?

GĐA MARKOVIĆ: I dalje se češlja na isti način.

G. MILOŠEVIĆ (edukativno): Nadajmo se, u opštem interesu.

*Tekst objavljen u nedeljniku „Vreme“ 1.2.1993. godine