Kad je Merlinka gradila kule od kamena

„Tog prvog dana u Beogradu bila je neopisiva gužva. Narod je jurišao na prodavnice kupujući ogromne količine hrane, automobili su zakrčili sve ulice.

Obavestio sam ih da idem da obiđem svoj stančić. Išao sam laganim korakom ka njemu, zamišljen i zabrinut. Razmišljao sam o situaciji u kojoj sam se nalazio. Bio sam bez dinara, kod kuće sam imao dva kilograma šećera i nekoliko kesa testenina.

Čim su me ugledali, u susret su mi dotrčali moji psi, skačući od radosti na mene i cvileći kao nikada do tada. Jadni moji psi. I oni su noćas čuli snažne i jake eksplozije, i nisu ništa manje bili uplašeni od mene.

Beli, masivni objekat iz prošlog stoleća, u kojem sam svio svoje kameno gnezdo, kao da mi se osmehivao svojom belinom, dok sam žurnim korakom hitao ka njemu. Da li ćemo on i ja imati tu sreću da oboje preživimo ovaj ratni vihor i pakao u kojem smo se našli, oboje bespomoćni da se branimo?“

Iz knjige „Terezin sin“

Vjeran Miladinović Merlinka rođen je 1958. u Zagrebu, živeo neko vreme na jugu Srbije, u Prokuplju, potom se preselio u Beograd, gde se uglavnom bavio prostitucijom, da bi na koncu tragično izgubio život. Tako bi se suvim činjenicama mogla predstaviti Merlinkina biografija, te život jednog od osnovnih simbola iz prošlosti urbanog Beograda.

Merlinka je bila autentična figura sa beogradskih ulica, svetlosnim godinama daleko od “opasnih momaka sa vrelog asfalta” koji su baš u to vreme (devedesetih godina prošlog veka) u Srbiji dočekali svojih pet minuta. Dok su takvi vikendom odlazili u koljačko-pljačkaške pohode po Bosni i Hrvatskoj, Merlinka je živela u zgradi Narodne opservatorije na Kalemegdanu. Oni koji su je poznavali kažu da je naročito volela pse lutalice koje je redovno hranila.

Svoja iskustva Merlinka je pretočila u autobiografski roman “Terezin sin”, a njen život zainteresovao je još osamdesetih godina reditelja Želimira Žilnika. Filmofili će se najpre setiti Merlinkine glavne uloge u filmu “Dupe od mramora” (1995), no mnogi ne znaju da je svoj prvi filmski debi ostvarila još 1986. u Žilnikovom filmu “Beograde, dobro jutro”. Iste godine pojavila se u još jednom Žilnikovom ostvarenju – “Lijepe žene prolaze kroz grad”.

Zgrada Narodne opservatorije na donjem Kalemegdanu jedini je preostali svedok vremena u kojem je Merlinka gradila kule od kamena, a oni koji su je u to vreme poznavali, te je posećivali, kažu da je kamene stubove, koji su danas zarasli u žbunje i šiblje, zidala 1999. godine, a kao poklon gradu u kojem je provela najveći deo života. Verovala je, kažu, da će taj poklon biti ono po čemu će je pamtiti i kada je više ne bude bilo, a danas, 15 godina nakon njene tragične smrti jedva da iko zna priču o kamenim stubovima i o životu koji se jednom borio.

Ostaje nam samo da se nadamo da će grad prepoznati značaj ovog mesta za lokalnu istoriju, te da će LGBTIQ organizacije učiniti nešto da se prostor nađe na nekoj mapi beogradske kvir prošlosti, a do tada pogledajte video koji je napravila naša fotografkinja Marija Đoković.