Gospodin Prust: Selesta, stavio sam tačku
Marsel Prust

Photo: theculturetrip.com

Kad je te večeri izašao, zakoračio je u predsoblje smrti

U delu ga je izjedalo vreme. Dok je u romanima jurio za vremenom, u stvarnom životu osećao je da ga vreme sustiže. Tokom godina koje sam kraj njega provela, živeli smo u nekakvom izokrenutom i gotovo zatvorenom svetu u kom kao da smo imali naš poseban kalendar, te nije bilo važno da li je nedelja ili neki drugi dan, i naš sat, kojim je upravljao g. Prust i koji se uopšte nije poklapao sa satom ostalih; pritom, za sve te godine, verovatno dan nije prošao a da se u nekom trenutku ne bi nazreo njegov strah da neće stići da završi ono što je započeo. Nikad se pritom nije žalio niti pokazivao nestrpljenje, već je svaki put to iskazivao na sebi svojstven blag način i sa osmehom. Kao da bi mu se, kad bi se kući vratio razočaran svojom potragom ili na kraju naših dugih razgovora, iz dubine neizmernog umora oteo uzdah volje.

– Selesta, uzalud sam izlazio. Kakvo mučenje! Koliko sam samo sati protraćio, celo sam veče izgubio... a nemam vremena!

– Dobro, gospodine, ali morate i vi sebi dati malo oduška...

– Ma kakvi, Selesta, moram da radim brže. Koliko samo posla imam! Bolje da sam ostao kod kuće i na miru radio.

Ili bi mi negde oko devet sati ujutru iznenada rekao:

– Bože, Selesta, koliko smo dugo pričali! Nisam znao da je toliko kasno. Koliko smo samo vremena izgubili!

Iako mi to nikad nije rekao, sigurna sam da je posle, umesto da se odmara, radio.

Ako bih se usudila i upitala ga:

– Pa dobro, gospodine, kad vi spavate?

– Ne znam, Selesta, ne znam...

Mislim da je, i dok je dremao, radio. Kao da je nekakva groznica bila u njemu.

Kad mi je jednom prilikom isto tako govorio o izgubljenom vremenu, navela sam mu rečenicu svoje majke:

– Gospodine, moja majka je o vremenu često govorila: „Onaj koji ga je smislio, nije ga prodao.“

Tražio je da mu je ponovim.

– Baš je lepo rečeno, Selesta! Baš je dobro! Uneću to u roman.

Rečenica se doista našla u romanu.

Selesta, nikako da završim, a smrt me proganja. Za petama mi je

Pa ipak ga je celog života opsedala misao da svoju volju neće privesti kraju.

– Draga Selesta, tako sam iscrpljen, ne mogu više, a ipak moram da nastavim... Ako ne završim, šta onda, čitav sam život dao, sve sam žrtvovao ni za šta!

Koliko mi je samo puta to rekao. Koliko sam samo puta čula:

– Vreme mi leti...

A jednom mi je rekao:

– Selesta, nikako da završim, a smrt me proganja. Za petama mi je.

Bezazleno sam mu odgovorila trudeći se da zvuči kao šala:

– Onda, gospodine, umesto što odugovlačite, zašto već jednom ne završite?

Pogledao me je, osmehnuo mi se onako blago i strpljivo, bez ikakve tuge, i rekao:

– Draga Selesta, zar vi stvarno mislite da je to tek tako? Ne mogu. Nije to tako jednostavno kao što mislite.

– U svakom slučaju, gospodine, to nije razlog da sve vreme govorite o svojoj smrti.

– Ali jeste, Selesta. Ja ću stvarno umreti.

– Naravno da nećete, gospodine. Kažem vam: živećete duže od mene.

– A ja vama kažem, Selesta, da neću. Vi ćete mi spustiti kapke. I dobro me slušajte, moram nešto da vas naučim... Moram da vas naučim da pažljivo slušate ljude kad vam govore o svojoj smrti. Svi mi svoju smrt u sebi nosimo i osetimo kad je tu... ja još više od drugih, jer ne živim kao svi ostali. Vodim neuobičajen život, bez vazduha, bez hrane. Napadi astme koji su počeli još u detinjstvu potpuno su mi uništili zdravlje. Već sam vam bezbroj puta rekao: moje su bronhije kao kuvani kaučuk, ni srce mi više ne lupa, istrošeno je dugogodišnjim naporima da dođe do vazduha koji mi nedostaje. Star sam, Selesta, i te kako star... star kao moje stare bronhije i kao moje staro srce. Neću još dugo.

– Nemojte tako, gospodine. To nije istina.

– Jeste, istina je, Selesta. Zato mi je toliko stalo da delo završim.

E pa, draga moja Selesta, reći ću vam. Imam veliku novost. Noćas sam stavio tačku. Dodao je i dalje se smešeći, sa istim ozarenim pogledom: Sad mogu da umrem

Kad je preminuo, kritičar Pol Sude je napisao: „Otkad nam je govorio da je na samrti, ne možemo da verujemo da je zaista umro.“ U suštini, o tome sam nehotice razmišljala još dok je bio živ. Nikad ni na trenutak, čak ni onda, nisam pomislila da je na taj način možda samo tražio sažaljenje; to uopšte ne bi ličilo na njega. Pošto sam videla kako uvek smogne snage da nastavi dalje i da zadrži svoju neverovatnu mladolikost i ostane veran sebi, a da i ne pominjem česte nalete radosti i smeha, njegove aluzije o bliskoj smrti doživljavala sam kao njegov način da izrazi kako je nekog dana premoreniji nego inače – kao što, uostalom, svi ponekad kažemo: „Mrtav sam umoran.“ Kad bi lepo radio ili kad bi se posle izlaska kući vratio razdragan, sav umor bi nestajao.

Jednog jutra dogodilo se nešto predivno – jednog jutra za nas, hoću reći, jer je u stvarnosti bilo popodne.

Nisam vodila dnevnik, pa na svoju veliku žalost ne mogu da navedem tačan datum. Ali se zato barem dobro sećam da je to bilo početkom proleća 1922, zato što je bilo nezaboravno.

Ostali smo do kasno i razgovarali. Kad sam od njega otišla, bilo je nešto pre devet sati ujutru. Ustala sam oko jedan ili dva sata po podne da nešto obavim i da pripremim kafu. Tad već duže vreme više nije jeo ni kifle niti išta drugo sem mleka u kafi.

Bilo je četiri sata kad je pozvonio. Otišla sam do njega preko malog salona. Pozvonio je samo jedanput, te sam krenula praznih ruku – poslužavnik bih ponela da je bilo dvaput. Kad sam ušla u sobu, kao i obično, ležao je na krevetu, glava i gornji deo tela bili su mu blago podignuti na jastucima i osvetljeni malom lampom, dok mu je lice bilo u mraku, sem pogleda, koji je uvek bio toliko snažan da sam mogla da osetim kad me posmatra ili njime prati. Odmah sam zapazila da se nije inhalirao pošto se probudio. Ni dan-danas ne mogu da verujem da se toga dana nije inhalirao.

Kao što sam rekla, obično se pri tom prvom kontaktu sve odvijalo u tišini – zahvalio bi mi neprimetnim pokretom ruke, eventualno bi mi još jednim pokretom ili pogledom pokazao šta mu treba: nije bilo potrebe da govori, razumevala sam i najmanji znak.

Izgledao je vrlo umorno, ali mi se smešio dok sam mu prilazila. Odmah me je iznenadio njegov ozaren izraz lica.

Kako sam se približavala krevetu, malo je prema meni okrenuo glavu, usne su mu se razmakle i stao je da govori. Otkako sam počela da živim kod njega, prvi put mi se tad obratio pošto se probudio i pre nego što je popio kafu. Tad i više nikad.
I nehotice sam se iznenadila i ostala tu, zatečena. Rekao mi je:

– Dobro jutro, Selesta...

Kao da mu se na trenutak osmeh naslađivao mojom iznenađenošću, a onda je nastavio:

– Znate, ove noći se nešto važno dogodilo...

– Šta se to dogodilo, gospodine?

– Pogodite.

Bilo mu je veoma zabavno. Brzo sam u glavi preletela šta je sve moglo da se dogodi. Nemoguće je da je imao neočekivanu posetu – to bih znala i čula, jer nikad sam nije otvarao vrata. Bilo mi je isto tako nezamislivo da je izlazio – nikad sa čiviluka nije sam skinuo mantil i šešir, uvek je sve moralo da ga čeka spremno. Dok sam razmišljala šta bi to moglo biti, pogledom sam pretraživala sobu. Pomislila sam: „Niko nije dolazio, nije tražio odeću, nije izlazio, električno kuvalo nije pregorelo, ništa nije polomio, sve je na svom mestu...“

Rekla sam:

– Gospodine, uopšte ne vidim šta bi to moglo biti, ne mogu da pogodim. Mora da je neko čudo. Morate mi reći.

Izgledao je srećno i podmlađeno, radovao se kao kakvo dete koje je izvelo neki dobar štos.

– E pa, draga moja Selesta, reći ću vam. Imam veliku novost. Noćas sam stavio tačku.

Dodao je i dalje se smešeći, sa istim ozarenim pogledom:

– Sad mogu da umrem.

Još pamtim kako je izgovorio te reči: zadovoljstvo i radost su naprosto izbijali iz njega.

Rekla sam:

– Jao, gospodine, nemojmo o tome. Vidim da ste presrećni, a i meni je veoma drago što ste priveli kraju ono što ste želeli! Ali koliko vas poznajem, bojim se da još nismo završili s lepljenjem papirića i s dodavanjem ispravki.

Smejao se.

– Selesta, to je već druga stvar. Važno je da sad više nisam zabrinut. Moje delo može da izađe. Nisam uzalud žrtvovao svoj život.

Njegove reči pokazuju kako je tokom svih tih godina neprestano istrajno i mukotrpno radio. Rekla sam da ne znam kad je uopšte spavao. Da bi delo priveo kraju, morao je bogami prilično često da ostaje i da radi pošto bih ja od njega otišla, i to dok bi napolju uveliko bio dan, a za njega noć. Sigurna sam da je tako bilo skoro uvek kad bih se povukla pošto bismo završili razgovor.

Pogotovo što, kad smo prešli u Ulicu Amlen, gotovo da više i nije izlazio, a sve je manje i primao goste. U proleće 1921. s piscem Žan-Lujom Vodoajeom posetio je izložbu holandskog slikarstva u Že de Pomu i to mu je bio jedini značajniji izlazak te godine; na izložbu je otišao da bi, pre svega, ponovo video slike svog dragog slikara Vermera i, naravno, malu površinu žutog zida. Žan-Luj Vodoaje došao je po njega u jedanaest sati ujutru. Koliko se sećam, kući se vratio pred mrak, iscrpljen. Na izložbi mu se vrtelo u glavi. Ne verujem da se, kako se pričalo, onesvestio – to bi mi sasvim sigurno ispričao. Jedno je sigurno, bez obzira na sav umor, zadržao me je do kasno u noć i pričao mi je koliko se obradovao kad se našao ispred Vermerovih slika: čovek preda mnom kog sam slušala ponovo je bio tako mlad.

Iz 1922, poslednje godine njegovog života, pamtim samo nekoliko velikih izlazaka. Išao je na soare u salon grofice De Men, kad se, već sam ispričala, u dve reči otarasio Marsela Prevoa, ne mareći što je član Francuske akademije. Išao je takođe na dve velike večere – na prvu su ga, krajem maja u „Ricu“, pozvali njegovi prijatelji Englezi, Šifovi, i na toj večeri, ako se dobro sećam, među mnoštvom sveta, bili su i Djagiljev iz „Ruskog baleta“ i irski pisac Džejms Džojs, koji tada još nije bio poznat; druga večera bila je kod gospođe Henesi, tokom prvih junskih dana. Već sam pričala kako je na toj večeri sreo udovicu Gastona de Kajavea – Žanu Puke, devojku plavih pletenica koje su na tenisu letele, svoju veliku neostvarenu mladalačku ljubav, koja se preudala i postala princeza Rađivil i dama sede kose; kad joj je te večeri ponudio da je otprati do kuće, na njen odgovor: „Možda neke druge večeri“, rekao joj je da se u tom slučaju više neće videti. Tako je i bilo.

Njegov poslednji veliki izlazak bio je početkom oktobra. Otišao je na soare kod grofa i grofice Bomon, na kom se okupio sav krem tadašnjeg pariskog društva

Ne sećam se ni da je imao mnogo poseta, izuzev nekoliko bližih prijatelja, kao što su Rejnaldo Han i Pol Moran. U to vreme, jedne večeri posle pozorišta svratile su i princeze Bibesko, Marta s rođakom Elizabetom, ženom Antoana Bibeska, ali dalje od predsoblja nisu otišle.

Pored poslednje posete Pola Morana, o kojoj sam pričala, upečatljiva je bila i poslednja poseta Lisjena Dodea u junu 1922. godine. Obe su posete ličile na oproštajne. Kao i Polu Moranu, i Lisjenu Dodeu je bilo teško da ode. G. Prust i on se dugo nisu bili videli. Verovatno su obojica osećala da se više neće videti. Lisjen Dode je dugo ostao. Sećam se da je g. Prust svom starom prijatelju u znak sećanja nešto poklonio. Zaboravila sam šta je to bilo.

Kad je Lisjen Dode otišao, g. Prust me je pozvao, kao i obično u sličnim prilikama. Izgledao je uzbuđeno, ali mi je o poseti razdragano pričao:

– Selesta, večeras mi je nekako bio čudan. Da, baš je bio smešan. Nije baš bio pričljiv, izgledao je zbunjeno i tužno. Kad je krenuo, pitao me je da li može da me poljubi. Rekao sam mu: „Nemojte, dragi Lisjene, pogledajte me, vidite da se nisam obrijao niti okupao, smrdim.“ Što je istina, zar ne? – dodao je kroz smeh.

Nisam ni slutila da se iza njegove veselosti krilo nešto tragično. Kao da do mene uopšte nije dopirala pomisao da će umreti. Osim toga, iako je na delo stavio tačku, pred mojim očima i dalje je jednako radio; kao što sam (bez velike zasluge) predvidela. Stalno je nešto ispravljao i prepravljao, bilo rukopis Nestale Albertine, bilo rukopis koji je posle njegove smrti postao Vaskrslo vreme, bilo Zatočenicu, zbog koje mu je ponekad dolazio Žak Rivijer. Naravno, papiriće smo i dalje lepili.

Međutim, sećam se jedne večeri koja mi je verovatno otvorila oči. Pokušavam da se setim kad je to tačno bilo. U jedno sam sigurna: preneli su to usput kao anegdotu i pripisali su je večeri posle izložbe u Že de Pomu sa Žan-Lujom Vodoajeom. Sigurna sam da nije bilo tada, zato što je izložba bila, rekla sam, 1921, a odlično se sećam da posle dotične večeri do kraja života napolje više nije kročio. Pored velikih izlazaka koje sam pomenula, bilo je i nekoliko malih, te se verovatno i to odigralo posle nekog od tih manjih izlazaka.

Vratio se krajem popodneva, oko šest ili sedam sati uveče, i bio je veoma umoran. Zamolio je Odilona da uđe s njim. Moja sestra Marija ga je sa mnom čekala – što znači da nije bilo mnogo kasno, inače bi Marija već otišla na počinak.

Kad bi se vratio kući, obično bi prošao kroz veliki salon, pa kroz budoar i ulazio bi u svoju sobu. Ali nikad se u salonu nije zadržavao, a još manje sedeo.

Nije ni sačekao da mu skinem bundu – čim je nosio bundu, znači da je bila zima ili jesen.

Ušao je u salon i sa bundom na sebi, sručio se u fotelju. Ta mi se slika urezala za sva vremena i s njom ću otići na onaj svet.

Nagnuo se malo na stranu, a skuti bunde padali su oko njega. Izgledao je iznureno i nikad mu pre na licu nisam videla takvu tugu.

Tačno se sećam nas četvoro, kao sa slike. Marija je stajala ispred salona, Odilon na vratima, a ja sam stajala na dva koraka od fotelje g. Prusta.

Na ulazu mi je rekao:

– Zamolio sam Odilona da uđe sa mnom zato što ću morati ponovo da izađem. Ali toliko sam umoran da sam najpre hteo o tome da razmislim. Ne znam da li ću imati snage...

Svi smo ćutali dok je on zatvorenih očiju razmišljao. Odilon se na kraju usudio da mu kaže:

– Gospodine, nije ni čudo što ste toliko umorni, pa ništa ne jedete. Šta kažete, na primer, da odem po jedno lepo pilence, pa da vam ga Selesta spremi? Malo biste pojeli, pa biste imali snage da izađete.

Kad je čuo mog muža, otvorio je oči i sve nas je troje pogledao – Marija je prišla bliže Odilonu. U pogledu mu je bilo toliko tuge, ali i takve nežnosti i blagosti da smo svi bili ganuti.

Odgovorio je mom mužu:

– Tako je, Odilone; idite po pile, u pravu ste. Ali ješćete ga sve troje; želim da se brinete o sebi...

Onda nas je pomilovao pogledom i dodao s nežnim osmehom koji nam je razdirao srca:

– Mnogo vas volim.

A onda, još tiše:

– Vi ste moja deca.

Zatim se okrenuo ka meni:

– Mislim da neću izlaziti. Krevet mi je spreman, bolje je da legnem.

A Odilonu:

– Dragi Odilone, hoćete li biti ljubazni da ostanete za slučaj da mi nešto zatreba?

Ali ništa mu nije trebalo i ne sećam se da me je te noći zvao da razgovaramo.

Ni o poslednja tri meseca njegovog života nisu prezali od izmišljanja svakojakih priča; o tome sam već govorila, ali želim da podsetim. Pričali su da je imao tako česte i tako jake vrtoglavice da je padao na pod čim bi ustao iz kreveta, te da je imao prekide u govoru i u mislima, te rupe u pamćenju, te kako mu je vid neverovatno oslabio, te kako je u nekom trenutku bio ubeđen da je deo tih poremećaja uzrokovan gasovima koji izbijaju kroz pukotine kamina u njegovoj sobi. Ni sama više ne znam šta se sve nije pričalo! Koliko priča, toliko i preterivanja ili izmišljanja.

Znam dobro da je i sam u pismima pominjao slične slabosti i smetnje. Još sam na početku knjige objasnila šta je posredi. Poslednjih meseci se više nego ikada čuvao spoljnog sveta i štedeo snagu za svoje delo. Mislim da su to dobrim delom bili izgovori kojima se služio da odbije prećutne molbe za posetu ili kad je kasnio sa odgovorom.

Treba li da ponavljam, da je doista u sobi pao, čula bih ili bih saznala – ne bi to od mene krio. Isto tako, da je imao smetnje u govoru i da je bio odsutan duhom, da li bi to onda značilo da je za mene odredio trenutke u kojima mu je glas bio jasan i čist i u kojima je bio potpuno priseban? Da sam primetila i najmanji znak, zašto bih to prikrivala? Zašto bih lagala? Kad bih tako nešto rekla, zar bih osramotila g. Prusta? Do samog kraja sačuvao je potpunu kontrolu nad samim sobom, možda je baš to kod njega u tom pogledu najneobičnije.

Što se tiče izbijanja ugljenikovog oksida, to nikad nije ni pomenuo. Rekla sam već da od samog početka u Ulici Amlen nismo ložili – čim smo primetili da su dimnjaci preuski i da se stoga sav dim spušta u sobu.

Kad su nastupili hladni dani, verovatno je baš zbog te ledare u kojoj je satima u krevetu nepomično radio, dok mu se oslabljeno telo protiv hladnoće borilo jedino džemperima i termoforom, početkom jeseni 1922. i dobio grip.

Pričalo se kako su mu se u tom periodu vratili još jači napadi astme. Bojim se da je i to izmišljeno. Ali sigurno je bio svestan da je sve slabiji. Više nego ikad, plašio se mikroba. Baš je tih poslednjih meseci od mene tražio da kupim dugu metalnu kutiju u kojoj sam poštu pre otvaranja dezinfikovala formalinom.

Njegov poslednji veliki izlazak bio je početkom oktobra. Otišao je na soare kod grofa i grofice Bomon, na kom se okupio sav krem tadašnjeg pariskog društva. Bilo je to za njega poslednje gala veče sa svim tim društvom koje je kao mladić nekad želeo da upozna i da posmatra, a čiju je agoniju jedini, verovatno, već predosećao, isto kad i sopstvenu, koja će nastupiti ranije.

Grize me savest što u sećanju nisam sačuvala njegovu priču o tom prijemu. Tada je to bilo još samo jedno veče u nizu. Ne znam da li je imao osećaj da se oprašta. Ništa mi nije rekao niti sam išta mogla da naslutim. Kao što mi po povratku nije priznao ni da se još i prehladio.

Međutim, kad je te večeri izašao, zakoračio je u predsoblje smrti.

Oceni 5