Jedan portret
Gogh 01 S

The Starry Night, 1889

Photo: art/Vincent van Gogh

Kad je Van Gogh naslikao sebe kao ludaka

Van Gogh je bio ispunjen duhom naivnog entuzijazma za kolege umetnike i neodoljivom ljubavlju za druge. Ta ljubav ga je podstakla da posle kratkotrajnog iskustva, koje je stekao kao trgovac umetničkim predmetima, i pokušaja da prati teološke studije postane propovednik u jednoj belgijskoj rudarskoj oblasti. Tu je 1880. počeo da slika. Posle studija u Briselu, Hagu i Antverpenu, 1886. otišao je u Pariz i tamo sreo Toulousea-Lautreca, Seurata, Signaca i Gauguina, kao i pripadnike izvorne impresionističke grupe.

Među Van Goghovim ranim slikama Ljudi koji jedu krompir je remek-delo. Ona otkriva uticaj Milleta i realista pedesetih godina koji su u to vreme i sami predstavljali neku vrstu akademije u umetničkim školama širom Evrope. Ali već tu postoji osećanje pojačane siline, strašnog saosećanja za seljake iznurene radom, čijem je okupljanju u cilju zajedničkog večernjeg obroka dat ritualni značaj Rembrandtovog Hristosa u Emausu. Slika, u stvari, pripada tradiciji baroknog chiaroscuro slikarstva čiji je primer bio Rembrandt, tradiciji koja je posle dva veka u Holandiji bila jos živa, osnažena u XIX veku ponovnim otkricem Rembrandta od strane romantičara i realista. Rani Van Goghovi crteži, jos izrazitije od ranih slika, ilustruju njegove korene u tradicionalnom holandskom pejzažu, portretu i žanr-slikarstvu. Na crtežima predela on slavi, pomoću istih perspektivnih struktura, široka polja i nisko nebo koje je Hobbema voleo u XVII veku. On perspektivu nije napustio čak ni u kasnijim godinama, kad je razvio stil koji je snažno isticao linearni ritam boje na površini platna. Za njega – i to je očigledno već u ranim crtežima – perspektivna dubina dobila je ekspresivan, gotovo emocionalan značaj. Borba između iluzionističke dubine i plošne površine stvara umnogome tenziju njegovih slika.

Nakon što je bila izložena uticaju impresionista u Parizu, Van Goghova paleta se izmenila i postala svetlija; on je otkrio svoju najdublju, jedinu kolorističku ljubav – sjajnu, nemodulisanu boju koja je u njegovim rukama dobila sasvim drugakčiji karakter od boje impresionista. Čak i onda kad se služio impresionističkom tehnikom, osobeni intenzitet njegove vizije čoveka prirode davali su onome što je stvarao specifični i individualni kvalitet koji se nikad nije mogao pripisati nekom drugom. Voćnjak, naslikan odmah po prelasku u Arles u traganju za pejzažima natopljenim suncem, jedno je od njegovih najimpresionističkijih dela. Međutim, nema govora o svetlosti koja reflektuje boju sa zelenih polja, drveća i jabukovog cveta prirodne scene. Boja se ne reflektuje; ona govori u travi i jabukovom cvetu kao životna sila koja svaku travku ispunjava mukotrpnim ali zanosnim životom. Van Gogh nije posmatrao niti je pokušavao da reprodukuje izgled prirode. On je video, zastrašujuće jasno, najskrivenije tajne večnog procesa, razvoja i promene u prirodi: rađanje, život, smrt i ponovno rađanje.

Koreni Van Goghove strasti bili su u njegovom snažnom, zapravo nadmoćnom reagovanju na svet u kojem je živeo i na ljude koje je poznavao. Nije to bilo jednostavno reagovanje primitivca ili deteta. Njegova pisma bratu Theu, koja spadaju među najdirljivije dokumente koje je ostavio jedan umetnik, otkrivaju izvanredno senzitivnu moć zapazanja, potpuno ravnu njegovom emocionalnom reagovanju. On je bio živo svestan efekata koje je postizao svojim žutim tonovima, sjajnijim i zasićenijim nego ikad ranije u istoriji slikarstva, ili plavim bojama, intenzivnim kao neizmerna dubina beskraja. Mada su njegova koloristička opažanja uglavnom povezana s njegovom ljubavlju za čoveka i prirodu i s radošću koju je osećao izražavajući tu ljubav, on je bio osetljiv i na tamnije strane života Na primer, o slici Noćna kafana on kaže: ,,Pokušao sam da izrazim užasne ljudske strasti pomoću crvenog i zelenog”. Noćna kafana je košmar s tamno zelenom tavanicom, krvavo crvenim zidovima i neskladnim zelenim tonovima nameštaja. Patos je u perspektivi data sjajno žuta površina što neverovatnom snagom teži crvenom pozađu koja se, sa svoje strane, tome podjednako snažno opire. Ova slika predstavlja borbu na život i smrt između perspektivnog prostora i agresivne boje koja pokušava da uništi taj prostor. Ishod je zastrašujuci doživljaj klaustofobijske stešnjenosti. Ovo delo anticipira nadrealistička ispitivanja perspektive kao sredstva fantastičnog izraza, koja se s njim ne mogu meriti u emotivnoj snazi.

Van Goghov univerzum je zanavek iskazan u Zvezdanoj noći. To je vizija koja prevazilazi sve što su pokušali vizantijski ili romanički umetnici u tumačenju poslednje tajne hrišćanstva. Blizina rasprskavajućih zvezda bliža je vremenu vasionskih istraživanja nego dobu mističnog verovanja. Pa ipak, ta vizija naslikana je kičicom brižljive preciznosti. Kad razmišljamo o ekspresionizmu u slikarstvu, skloni smo da ga dovodimo u vezu s bravuroznim pokretom kičice, nekontrolisanim ili kitnjastim, koji proishodi iz spontanog ili intuitivnog izražajnog čina, nezavisnog od racionalnih procesa misli ili precizne tehnike. Izuzetnost Van Goghovih slika je u tome sto su one natprirodna ili bar vančulna iskustva dokumentovana tako minucioznom kičicom kao da umetnik naporno i tačno kopira ono što opaža u očima. U izvesnom smislu to se zapravo i dešavalo, pošto je Van Gogh bio umetnik koji je imao vizije i koji je slikao ono sto je video. Zvezdana noć je i intiman i ogroman pejzaž, posmatran sa uzviđenja u maniru pejzažiste XVI veka Pietera Brueghela Starijeg, iako su mu neki impresionistički pejzaži bili neposredniji izvor. Visoka topola se pruža i drhturi pred našim očima; seoce u dolini mirno počiva pod zaštitom crkvenog tornja; a iznad svega toga zvezde i planete kosmosa kovitlaju se i eksplodiraju u Strašom sudu ne pojedinih ljudskih bića nego sunčanih sistema. Ovo delo je naslikano u junu 1889. u sanatorijumu u St-Remyu, u koji je bio upućen posle drugog živcanog sloma, za vreme jednog od mnogih lucidnih ali emocionalno nabijenih intervala u kojima je nastavljao da slika. Boja, pretežno plava i ljubicasta, pulsira od svetlucavih žutih tonova zvezda. Topola u prednjem planu svojim tamno-zelenim i mrkim tonovima nagoveštava noćnu pomrčinu koja okružuje svet.

Vincent van Gogh je bio jedan od nekoliko umetnika svoje generacije koji su nastavili veliku tradiciju portreta. Njegova strašna ljubav za ljudski rod učinila je to neizbežnim; on je proučavao ljude kao što je proučavao prirodu, od prvih pokušaja u crtežu do poslednjeg autoportreta, naslikanog 1890, nekoliko meseci pre samoubistva. To je duboko uznemirujuće delo koje izražava užasavajuću snagu pogleda ludog čoveka. Pa ipak, nemogućno je da je ovako kontrolisanu i dovršenu sliku uradio ludak ili neko ko nije vladao onim što čini. Lepo izvajana glava i čvrsto modelovan torzo ocrtavaju se naspram treperavog polja linearnih ritmova u gradacijama plavog. Sve na slici je plavo ili plavo-zeleno, osim prednjeg dela bele košulje i umetnikove riđobrade glave. Koloristička i ritmička integracija svih delova, brižljiva postupnost boje, od glave preko torza ka pozađu, sve to dokazuje umetnika koji izvanredno vlada svojim plastičnim sredstvima. Kao da je Van Gogh, za trenutak potpuno duševno zdrav, uspeo skrupuloznom tačnošću da naslika sebe kao ludaka.

*Odlomak iz Istorije moderne umetnosti (Beograd, 1975)

Oceni 5