Kad jedno oko drugom oku ne veruje

ENVER I GOLI OTOK

Moj život je bitno obeležila i Enverova sudbina. Prvo što je, kao što sam rekla, on odlučno uticao na moje formiranje u najranijoj mladosti, a onda i što sam pet godina njegovog ležanja u zatvoru odbolovala ne samo žaleći za bratom nego i plašeći se da moji i mene možda smatraju krivom za sve što se njemu desilo. Naravno da ni Toša ni ja nismo imali s tim nikakve veze. Čuli smo samo od nekih ljudi da je u zatvoru, ali niti smo znali kad je odveden, niti tačno pod kojom optužbom, jedino da je nešto politički zgrešio. Bila je to strašna vest, a isto toliko je bilo strašno to što nisam smela ni da se javim kući da pitam za brata. Morala sam da ćutim i da tugujem u sebi. Sve do njegovog povratka nisam u stvari ni saznala zašto je uhapšen. Možda bi trebalo malo bolje da objasnim pozadinu cele stvari. Kao što sam rekla, Enver se tokom rata pridružio partizanima, tačnije, pobegao je od kuće, nikome nije rekao. Tata je bio van sebe, plašio se posledica ne samo za njegov život nego i za celu porodicu ako bi se saznalo gde je Enver. To su bile godine italijanske okupacije, koju je većina Albanaca na Kosovu zdušno podržavala. U Albaniji se dolazak italijanske vojske i vlasti doživljavao kao okupacija, dok je većina Albanaca na Kosovu njihov dolazak doživela kao oslobođenje. To je bila jedna od posledica nacionalne obespravljenosti koju su imali u Kraljevini Jugoslaviji. Italijanske vlasti su namerno pojačavale svoju ''oslobodilačku'' misiju otvaranjem škola na albanskom, postavljanjem Albanaca u organe mesne uprave, poboljšanim snabdevanjem (recimo, na pijaci smo kupovali pomorandže koje sam tada prvi put videla). Zato je veoma malo kosovskih Albanaca, kao što je bio moj brat, bilo spremno da se bori protiv okupatora. To su uglavnom bili intelektualci koji su se školovali u Tirani ili u Beogradu. Ni to nije bilo tako jednostavno. Oni su se borili protiv okupatora, ali koliko ja znam, ne i za ponovno uspostavljanje, makar i nove Jugoslavije.

Znam ljude iz Prizrena koji su se poslom zatekli u Albaniji kad je granica zatvorena i tamo su ostali praktično zauvek

Albanski borci su, na primer, pored petokrake, na kapama nosili i albansku zastavu. Računalo se da će posle rata doći do stvaranja neke balkanske federacije, što bi značilo da pitanje kome će tada pripasti Kosovo više ne bi bilo od značaja. Koliko je teško bilo naterati kosovske Albance da prihvate povratak u okvire jugoslovenske države, govori i činjenica da su tokom operacija oslobađanja Kosova u sva veća mesta prvo ulazile partizanske jedinice iz Albanije (sa albanskim zastavama), a tek za njima jedinice jugoslovenske vojske. To je bio način da albansko stanovništvo prihvati promenu vlasti bez većeg otpora. Od oslobođenja pa do rezolucije IB-a, zbog izuzetno dobrih političkih odnosa između Albanije i Jugoslavije, granica između dve države praktično nije ni postojala, a kosovski Albanci su zadržali mnoga nacionalna prava, uključujući tu i slobodno isticanje nacionalne zastave. Onda je, 1948. godine, zbog odluke vlasti u Albaniji da stanu na stranu Staljina došlo do naglog i potpunog zahlađenja odnosa. Praktično preko noći je podignut ''zid'' između dve zemlje, vojske sa obe strane su postavljene u stanje ratne pripravnosti, granica se više nije smela prelaziti. Znam ljude iz Prizrena koji su se poslom zatekli u Albaniji kad je granica zatvorena i tamo su ostali praktično zauvek. Bilo je napeto, svakog trenutka je moglo doći do oružanog sukoba. Naravno da je u takvoj situaciji došlo do promena u položaju albanskog stanovništva na Kosovu i do ukidanja nekih prava koja su do tada imali. Jedno od tih prava bilo je pravo na isticanje nacionalne zastave.

Posle oslobođenja Enver odlazi u Beograd na studije. Na fakultetu je bio član partijske organizacije. Nakon tih političkih promena na jednom partijskom sastanku je, po sopstvenom pričanju, postavio pitanje zabrane isticanja zastave i njeno uklanjanje sa grobova poginulih boraca. U tom momentu niko nije reagovao na njegov istup. Ali, po onome što se posle desilo, on nije prošao baš nezapaženo. Kad je kasnije rekonstruisao događaje, setio se da je o istoj temi pričao i posle sastanka sa svojim veoma dobrim drugom i partijskim kolegom koji mu je, kao ''istomišljenik'' koji se ne usuđuje da kaže javno ono što misli, prišao da porazgovaraju u četiri oka. Tako mu je postalo jasno da je drug bio zainteresovan za razgovor na ovu temu po zadatku i da je sve što su tada tobože poverljivo rekli jedan drugome ovaj preneo na nadležno mesto. Ne znam da li je to bio njihov jedini razgovor ili su neke poteze Partije kritikovali i kasnije, tek, posle nekoliko meseci, kad je Enver već službovao kao nastavnik geografije u Uroševcu, našem ocu je bilo javljeno (ne znam više kako) da mu je sin ''nestao''. Jednostavno danima i nedeljama nikakvog glasa o njemu nije bilo, milicija ne zna ništa, niko nije znao da kaže gde je. Po gradu su počele glasine, neki su govorili da je pobegao u Albaniju.

Enver je na Golom otoku proveo pet godina svoje mladosti koje su  ostavile težak i neizbrisiv trag na njegov celokupan život

U toj atmosferi neizvesnosti i brige, tri meseca nakon njegovog nestanka, svrati kod oca jedna Romkinja koja je radila kao čistačica u Miliciji u Prizrenu i došapne mu da je Enver živ i zdrav i da je zatvoren u zgradi milicije. Otac odmah odjuri tamo, a oni kažu da ne znaju ništa. Van sebe od besa, otac počne da viče na sav glas, da psuje, traži da mu kažu gde mu je sin. Njegovu viku čuo je i Enver i prepoznao očev glas. Počne tad i on iz ćelije da doziva oca, vikao je koliko ga grlo nosi, znao je, kaže, da mu je to poslednja šansa da dojavi ocu da je tu i da možda tako spase život. Čuli su ga i otac i službenici, bilo je jasno o čemu se radi. Dabome, šta god da su vlasti nameravale da tajno urade s njim, to sad više nije bilo moguće, pošto je bilo obznanjeno pred svima da je živ i da je tu. Verovatno su zato, Enver je tako verovao, umesto likvidacije negde na granici, organizovali posle nekog vremena javni proces nekolicini takvih nepodobnih, i svi su, zbog opredeljenja za Rezoluciju IB, tako je bar glasila optužnica, osuđeni na višegodišnju robiju. Enver je na Golom otoku proveo pet godina svoje mladosti koje su  ostavile težak i neizbrisiv trag na njegov celokupan život.

Tako su, izgleda, u tim uslovima, samo Enverov povratak i lično svedočenje (kako su ga u Uroševcu ugurali u kola, kako je pretučen kad je dozivao oca, kako je iz optužnice tačno prepoznao sopstvene reči i kome ih je i kada rekao, odnosno ko ga je otkucao), mogli da potvrde ocu da Toša i ja, kao predstavnici te vlasti koja mu je odvela sina, nismo ni na koji način u sve to bili umešani. Njegov povratak, osim velike radosti, vratio mi je ujedno i pređašnji ugled  kod mojih i po ovom pitanju.

KAD JEDNO OKO DRUGOM OKU NE VERUJE

Još dobrih deset godina Enverov život (a posredno i svih nas) bio je obeležen tom mračnom golootočkom uspomenom. Njegov ''povratak u kolektiv'' tekao je sporo. U prvo vreme ljudi su ga potpuno izbegavali plašeći se posledica, prelazili na drugu stranu ulice da ne budu viđeni u njegovom društvu, bio je kao okužen. Svaki susret sa nepoznatom osobom, kao i svoje kretanje, službeno, privatno, svejedno, još dugo je bio obavezan da prijavljuje. Oprezno, korak po korak, vraćao je sopstveni život sebi. Nije mnogo pričao o svojim patnjama, ali bilo je očigledno da ga je to iskustvo potpuno promenilo. Veoma je vodio računa pred kim će šta da kaže i izbegavao razgovore o politici, čak i sa mnom. Ne zato što je u mene sumnjao, nego upravo da me ne bi doveo u nepriliku. Možda je i prema Toši bio nepoverljiv, bar tih prvih godina, ne znam, jer nikada to pitanje nismo dotakli. Mislila sam ponekad da je taj njegov strah malo i preteran, da više ne postoje razlozi za toliki oprez. Bila sam ubeđena da je vreme u kojem ''jedno oko u glavi ne sme da veruje drugom oku'', kako se govorilo, zauvek za nama. Međutim, nije bilo, zidovi su još dugo ''imali uši'', samo što ja to tada nisam znala. Naivnost je ponekad spasonosna. Nisam, na primer, pojma imala ni da Toša i ja sve ovo vreme imamo ''porodičnog doušnika''. Na moju sreću, saznala sam kad je to već bilo završeno.

Čovek se pojavio u našem životu na najnormalniji način, onako kako se upoznaje novi prijatelj, i to nedugo pošto smo se doselili u Prištinu. Poznavali smo ga iz viđenja još iz Prizrena, znali smo da je službenik UDBe, ali šta sad, njegov posao, njegova stvar, kod nas je počeo da dolazi zato što je, kao i Toša, bio veliki ljubitelj fudbala, po toj osnovi. Zajedno su bili i u upravi FK Priština, što je dovoljno jak razlog za druženje. Bio je veoma prijatan čovek, ljubazan, šarmantan i u našoj kući je za kratko vreme postao rado viđen gost. Nijednog trenutka ni Toši ni meni ni na kraj pameti nije bilo da bi on mogao da bude nešto drugo od novog, dragog prijatelja. Desilo se da se zatekao tu kad su javili da mi je majka umrla i odmah se ponudio da nas on prebaci kolima u Prizren. Tek posle mamine sahrane saznala sam od Envera da je čovek koji me je dovezao bio njegov islednik u zatvoru. U međuvremenu se nisu sreli, a sada im je ušao u kuću da izjavi saučešće. Nama nikada nije pomenuo u kakvoj je vezi sa mojim bratom, mada se raspitivao o njemu. Mislila sam da se raspituje kao poznanik i nekadašnji sugrađanin, kako sam mogla da znam. Da sam znala, zar bih prihvatila da me vozi, da nam uopšte uđe u kuću? Pokušala sam posle da taj prijateljski gest opravdam njegovom ljudskom potrebom da porodici koja je toliko propatila izjavi saučešće, da se na neki način opravda za Enverovu robiju kojoj je doprinela i njegova ''istraga''. I dalje nam je s vremena na vreme dolazio sa ženom u posetu.

Mnogo kasnije shvatili smo da se udbaš sve vreme sa nama družio pre svega po zadatku, da li zbog Envera ili zbog Toše, ko bi ga znao, uglavnom slušao je, ispitivao i verovatno beležio, i slagao u neki dosije. Kakvo prijateljstvo, on je pravio svoju karijeru, tražio ''neprijateljske elemente''! Kad je posle Rankovićeve smene reformisana Služba i otvoreni njeni dosijei, pokazali su Toši izveštaje koje je i naš porodični ''prijatelj'' uredno dostavljao, između ostalog, i o mom mužu. Toša je lako prepoznao svoje reči i kad ih je i kome ih je rekao, a slao je na mesto rođenja bez pardona sve, i Tita i Partiju, kad god mu se nešto nije sviđalo. Veoma teško mi je palo to saznanje. Ne toliko što nas je neko sumnjičio, propitivao, otkucavao, nego što je to radio čovek kojeg smo smatrali svojim prijateljem.

Ali, i te nestabilne prilike polako su se smirivale, društvo se liberalizovalo, međunacionalni odnosi su se popravljali. Moj brat je konačno krajem šezdesetih rehabilitovan u potpunosti, primljen je ponovo u Partiju, doktorirao je kasnije u Beogradu i dobio je mesto profesora geografije na fakultetu u Prištini.

PRESELJENJE U PRIŠTINU

Krajem 1955. godine rodila sam Suzanu. Porodila sam se u ambulanti u Podujevu, uz pomoć babice, koja je porađala skoro  sve žene u gradu. Bolnice ni porodilišta nije bilo, a teži porođaji su obavljani u bolnici u Prištini. Sećam se da je Suzanin dolazak na svet oglasila sirena voza koji je ulazio u stanicu, to je bilo nekako lepo i uzbudljivo. Jednom, kad je već bila devojka, zove me telefonom Suzana: ''Mama, u koliko sati sam rođena, treba da dam drugarici podatke da mi uradi horoskop''. Ja kažem: ''Nešto oko podne''. – ''Ne može oko podne, treba mi tačno vreme, zar nisi pogledala na sat?'', pita ona. – ''Bogami, to ti je najtačnije što znam. Upravo je stizao voz iz Kraljeva. Ako je došao na vreme, bilo je podne a ako je kasnio, onda sat  dva posle, kako da znam, satova nije bilo, mi smo se svi orijentisali prema vozovima.'' Morala je da digne ruke od čitanja sudbine iz zvezda.

I još jedan veliki događaj: pred samu Novu godinu napustili smo Podujevo i uselili se u lep, veliki, moderan stan koji je Toša dobio u Prištini. Suzana je imala samo dve nedelje kada smo se preselili. Čini mi se da nam je od njenog rođenja nekako sve krenulo nabolje: pomirenje sa mojima, premeštaj u Prištinu, novi stan, dobar posao – ispunilo se sve što smo kao porodica želeli. Materijalne oskudice takođe više nije bilo, sve je krenulo stabilnim, dobrim tokom.

Ako ih ne tera nešto iznutra, neka lična želja da uče i saznaju stvari, razmišljala sam, neće pomoći ni Oksford, a ne društvo iz centra Prištine

To je bio naš prvi pravi komforni stan, skoro osamdeset kvadrata, dve terase; po prvi put smo imali u stanu i kupatilo i WC, bojler za toplu vodu. Ubrzo smo kupili i šporet marke Simens, naših još valjda nije bilo. Stan je bio u novosagrađenom stambenom bloku, sa niskim lepim zgradama sa po četiri stana. Uglavnom su to bili opštinski stanovi koje su različite institucije otkupljivale za svoje službenike: vojna lica, više činovnike i slično, i njihove porodice. Svaka porodica u našoj zgradi imala je po dvoje dece i uglavnom sva deca bila su istog uzrasta. Prijateljstva su se rodila za tri dana, družili smo se svi međusobno, a deca su rasla ''o zajedničkom trošku'' – gde prvo upadnu tu i jedu, koliko god da ih ima i šta se nađe po špajzima. Niko nije pravio pitanje: po komad hleba i sira i trk ispred zgrade. Celo detinjstvo su proveli ''viseći'' jedni kod drugih, ili ispred zgrade i po stepeništima. Jedno potpuno bezbrižno odrastanje. Moja deca su i do danas održala neka od tih prijateljstava iz detinjstva.

Ja sam se po isteku porodiljskog odsustva zaposlila u osnovnoj školi ''Vuk Karadžić'', u samom centru grada. Potrebe za nastavnim kadrovima su bile velike, grad se ubrzano širio, tako da na posao uopšte nisam čekala, pogotovo što sam imala diplomu Više pedagoške škole. Nastava se održavala na srpskom i albanskom. Kolektiv mi je bio odličan, odnosi među kolegama isto tako, drugarski, nikakvih međunacionalnih nesuglasica nije bilo među nama. Delili smo istu zbornicu, decu vodili na zajedničke ekskurzije, zajedno organizovali školske proslave. Nikakvih podela nije bilo, a nismo dozvoljavali ni podele među decom. Moja deca su išla u školu ''Meto Bajraktari'', koja je bila u blizini naše kuće, a i odgovaralo mi je da ne budemo u istoj školi, nisam želela da imaju tu vrstu protekcije. Njihova škola je, po socijalnom sastavu dece, bila prava ''proleterska'', dok je ova u kojoj sam ja radila, spadala u ''bolje''. Uglavnom su tu bila, i sa srpske i sa albanske strane, deca iz bolje stojećih porodica, od roditelja na visokim položajima ili sa višim  obrazovanjem, mnogo  dece kosovskih političara. Što se Suzane i Gorana tiče, nisam se plašila  da će na kvalitet njihovog obrazovanja bitno da utiče to što nisu među ''elitom''. Ako ih ne tera nešto iznutra, neka lična želja da uče i saznaju stvari, razmišljala sam, neće pomoći ni Oksford, a ne društvo iz centra Prištine. Naše je bilo da im tu želju kao roditelji podstaknemo, sve ostalo je bilo na njima. Danas po svojoj deci sudim da sam u tom pogledu bila sasvim u pravu.

U ''Vuku Karadžiću'' sam predavala istoriju na albanskom, ali sam iste godine dobila i jedno odeljenje šestog razreda na srpskom, predala mi ga je koleginica koja je imala veći broj časova nego što je to bilo predviđeno fondom časova. To je bilo prvi put da predajem na srpskom. Sa njima sam imala malu tremu na početku, upozorile su me kolege da su deca u tom odeljenju prilično nekooperativna, da ne slušaju, a i ja sam se plašila da će me ismevati zbog grešaka u govoru, pa sam se s njima posebno trudila. Uspela sam da zadobijem njihovo poverenje. Inače mi je običaj bio da ne počinjem sa predavanjima na prvom času, već bih to vreme odvojila za upoznavanje i neformalni razgovor s decom – da im se predstavim, da znaju s kim će da rade, a i ja da upoznam njih pre nego što pređemo na učenje. Tu sam gotovo uvek uspevala da ostavim dobar utisak na učenike. Bez lažne skromnosti, mislim da sam bila dobar pedagog, i deca su to umela najbolje da procene. Nikad nijedno dete nisam uvredila, nikad nikome nisam rekla neku ružnu reč, one najnemirnije nisam oslovljavala sa ''magarče'' kako su to mnogi nastavnici činili. Jednostavno, poštovala sam ih, i ubrzo je to postalo obostrano. Ono teško i problematično odeljenje u kojem sam predavala na srpskom me naročito dobro prihvatilo. Kad sam ih sledeće godine predala drugom nastavniku, jer sam ispunila svoj fond časova, bili su ogorčeni što se rastajemo. Nisam ni znala da su me toliko zavoleli, čula  sam od direktora da treba da intervenišem jer su deca stupila u štrajk. Jednostavno su na tabli napisali – Hoćemo Didaru! i odbijali su da razgovaraju sa novim nastavnikom. Na svako pitanje samo su glavama pokazivali na natpis na tabli. Štrajkovali su zato što su mislili da mi njihovo odeljenje direktor oduzima jer ima nešto protiv mene i hteli su da isprave nepravdu. Prekinuli su ćutanje kad sam im objasnila o čemu se zaista radi i da ih nisam izgubila po kazni. Verujem da svaki nastavnik priželjkuje takvu privrženost svoje dece. Ja sam bila do suza ganuta.

Imala sam običaj da najnemirnije ne izbacujem sa časa, nego strpljivo guram do kraja i pravim se da ne primećujem. Kad zvoni, zamolila bih ''kolovođu'' da me otprati do zbornice. U četiri oka bih ga (obično su to bili dečaci) tada pitala da mi objasni koji je to njegov naročiti, lični razlog zbog kojeg želi da me ponižava pred celim odeljenjem. Nisam pretila kaznom, ocenama, roditeljima, nego sam obično stvar postavljala tako da je krivica možda do mene, i tražila da mi objasni čime kod njega izazivam tako negativne reakcije. To je bilo zbunjujuće najčešće, odjednom bi počinjali da se pravdaju da nemaju ništa protiv mene lično, da nisu želeli da me vređaju itd, i obično su takvi razgovori uspevali da promene njihovo ponašanje na času. Jednostavno, pokušavala sam da izgrednike dovedem u situaciju da se nasamo sa mnom postide zbog onoga što su radili, i da mi u četiri oka daju reč da me više neće omalovažavati pred celim odeljenjem, a ne da ohrabreni podrškom vršnjaka likuju što su uspeli da me izvedu iz takta. Naravno, moja taktika nije uspevala baš uvek, a nekad je opet uspevala i preko očekivanja.

Nikad nijedno dete nisam uvredila, nikad nikome nisam rekla neku ružnu reč, one najnemirnije nisam oslovljavala sa ''magarče'' kako su to mnogi nastavnici činili. Jednostavno, poštovala sam ih, i ubrzo je to postalo obostrano

Sećam se, tako jednom ja predajem nešto, a jedan dečko malo-malo pa cimne za kosu drugaricu ispred sebe; kad god ona vrisne i ja pogledam, on nevino šara očima po plafonu u stilu ''ja nisam odavde''. Pustim ga nekoliko puta, mislim završiće se na tome, ali on ne odustaje. Zatražim onda malo oštrije da se premesti u poslednju klupu, kad on meni još oštrije – ''Neću!''. Mislim se, šta ću sad: ako ga isteram napolje, napraviće tamo možda neku veću glupost, a opet ne mogu da pustim da njegova drskost bude primer drugima. Rešim da okrenem drugačije. Održim mali govor o tome kako se ja trudim najviše što umem da im objasnim lekciju i da ih nečemu naučim, kako zauzvrat tražim samo malo njihove pažnje, ali “eto, izgleda da sam tražila suviše. Prevarila sam se u nekima za koje sam verovala da mogu na njih da se oslonim i u težim situacijama, da mogu da očekujem i sama da meni u nečemu pomognu ako mi zatreba. Shvatam da ne mogu da se nadam ni sitnici kakva je premeštanje u drugu klupu i teško mi je što sam neke osobe tako pogrešno procenila i izvinjavam se zbog toga'', tako nekako ja to patetično kažem i još ne znam da li će to uopšte da proizvede neki učinak, kad onaj mali kome sam poruku u stvari uputila, skoči, pa poče da plače, sav se zajapurio: ''Nije tačno, nastavnice, da na mene ne možete da računate, ako treba skočiću kroz prozor sada, sve ću da uradim, dokazaću da na mene možete da se oslonite''... Jurne dete stvarno prema prozoru, jedva sam tu situaciju smirila.

Imam mnogo lepih uspomena na svoje učenike. Kako mi je srce bilo bilo puno ponosa kad bih srela kasnije u životu neko ''svoje'' dete i čula – ''Završila sam taj i taj fakultet'', ili – ''Postao sam to i to'' ... deo i moga truda, verujem, ugrađen je u njihova postignuća. Nastavnički posao sam zaista najviše volela i radila sam ga predano i sa entuzijazmom.

Jednom godišnje dolazila je prosvetna inspekcija koja je trebalo da oceni rad nastavnika. Seli bi u klupe i pratili čas: kako ispitujemo, koliko deca znaju, koju decu naročito prozivamo... Onda bi pred kraj časa neko od inspektora i sam malo propitivao decu, obično onu koja nisu dizala ruku i tako otkrivao ''pravo stanje stvari''. I mi nastavnici smo se, svako na svoj način, trudili da ostavimo što bolji utisak, i dovijali kako da od inspektorskog oka sakrijemo one najslabije učenike. Imala sam dobru taktiku  za te prilike. Deci bih rekla – nema dizanja ruke, sama ću da prozivam. I išla sam obrnutim redom: one najslabije ''pročešljala'' bih na samom početku najlakšim pitanjima, središnji deo časa držali su đaci sa osrednjim ocenama, a odlikaše sam ostavljala za sam finiš – najčešće samim inspektorima. Znam da oni pažljivo prate koja deca su odgovarala, i da će na kraju prozvati upravo one koje ja nisam, misleći da ih krijem jer ne znaju ništa. Više puta se desilo da tako na samom kraju časa zablistaju neki moji glavni aduti, baš kad se inspektor sprema da nam nađe slabe tačke. Dešavalo se da odeljenje bude pohvaljeno na licu mesta, i tad smo i deca i ja likovali kao posle neke utakmice. To i jesu bile naše male timske pobede – svako je doprineo  onoliko koliko je mogao, a pobeda je bila zajednička.

A imala sam i divne koleginice sa kojima sam se družila i van škole. Igbala mi je prijateljica još sa kurseva. Ona je sve vreme radila u Prištini kao učiteljica. Sve do mog konačnog preseljenja u Beograd 1998. godine viđale smo se bar jednom nedeljno. Njena kuća bila je preko trideset godina moja redovna stanica. Sada se ponekad, veoma retko, čujemo telefonom, koliko da se pitamo za zdravlje. A tako mi nedostaju naše čajanke. Onda Mileva Drljević. Kod nje se nas nekoliko okupljalo praktično svakodnevno, posle škole, na pola sata ili sat. Mileva je predavala matematiku a stanovala je nedaleko od škole, svima usput, što je njenu kuću pretvorilo u ženski klub. Bila je otvorena, vesela i društvena, prava lafica, svi smo je voleli. Sakupimo novac za kafu, ponekad neki sok, ponekad neka donese od kuće kolače, svaka nešto priloži, i krenemo kod Mileve da pretresamo školska pitanja, događaje u gradu, svoje dogodovštine; tema bezbroj. Odlično smo se provodile. Nedavno sam uspela da je pronađem u Beogradu. Mada je prošla večnost od našeg druženja, obe smo odlučile da to prijateljstvo obnovimo pod stare dane.

Svakoj od nas je to kratko opuštanje u gostima kod Mileve veoma prijalo, tu smo prikupljale dobru energiju i dobro raspoloženje. Odatle sam trčala kući da spremim ručak, a uveče sam se opet vraćala da držim nastavu u večernjoj školi, organizovanoj za odrasle koji su završavali osmogodišnju školu po skraćenom postupku. To je bila obaveza celog nastavničkog kolektiva, nisam bila samo ja angažovana, ali nisam baš naročito volela to zaduženje. Posao u dve smene, a u ovoj večernjoj školi imala sam preko šezdeset učenika, bio je iscrpljujući. Teško sam stizala na sve strane, umaralo me. Srećom, moja svekrva je ubrzo došla da živi sa nama, želela je da nam pomogne, i pomagala je svojski dosta dugo, sve dok joj je zdravlje dozvoljavalo. Kako je dobro bilo doći sa posla na spremljen ručak, a još bolje znati da deca nisu otišla u školu gladna, ili da se nisu vratila u hladnu kuću!

(Nastaviće se)