Kad nije bio tu, mrzeo sam ga bez problema

Male životinje smrde jednako kao velike. Vonj je toliko jak, da se u dvorištu više niko ne zadržava. Prija mi tišina – kao na groblju. Jedino mačka ne miruje. Već danima mauče. Skoro je izgubila glas, pa se iz grla čuje krkljanje, kao da se davi.

Kažu da životinje mogu da nanjuše tugu, ali nisam tužan. Pored njega sam se sećao kao vreća mesa koja jede, spava i kenja. Pokušavao sam – trčao, meditirao, učio kako se pravi kaša sa sojinim klicama. Nijedna od tih stvari ipak nije prešla u naviku – čim bi otputovao, navaljivao sam na kobasice i beli hleb. Ležao sam dok mi se kosti ne rastope.

Znao je za moju slabost. „Opet si pušio“. „Jesam“. „I dalje jedeš to smeće. Smrdiš, kao da truliš iznutra“. „Jedem“. Ako bi mi na kraju i prišao, činilo mi se da ne diše na nos. Drugih dana bi mi govorio „Znaš da te volim“, i zarivao mi prste u butine. Modrice su cvetale kao da sam livada – svetloplavi i mrki pupoljci gurali su se ispod zamršenih malja.

Kad nije bio tu, mrzeo sam ga bez problema. Onda se vraćao. Čim bi se pojavio na vratima, krotila me njegova pojava. Šepurio se, uspravan poput stuba. Obraćao mi se mirno, kao da govori s detetom i nežno mahao rukama. Vrhovima prstiju mi je dodirivao lice. To me omamljivalo.

*

Sad bih konačno mogao da se opustim, kad bi prokleta životinja ućutala. Pokušam da je smirim, ali pobegne u veliku sobu čim joj se približim. Vrata odavno ne mogu da se zatvore. Dođem do njih, ali se tu ukopam kao lovački pas kad nanjuši živu pticu. Ili mrtvu, ne sećam se. Ona razume  – dva zapaljena oka posmatraju me iz mraka, kao da mi se ruga.

Ta soba bi mnogo toga mogla da ispriča. „Znaš da me privlačiš“ – nikad me nije gledao u oči. Jebanje se, kao i ljubav, podrazumevalo. Sve se svodilo na to da sakriješ onaj deo tela koji mu se ne dopada – stomak, nos, vrat, zadnjicu. Spisak je vremenom rastao.         Onda se setio da može da zatvori oči. Ljuljao sam se poput starog broda na Mrtvom moru. Tu bar niko ne može da potone. Isprva sam mislio da me to ne pogađa, ali sam posle shvatio da više ne mogu da se uzbudim ako ne osećam gađenje.

„Ne mogu da ga podnesem“, rekao sam jednom na terapiji.

„Ponovite za mnom“, rekla je terapeutkinja nakon nekoliko trenutaka, „Drugi ljudi imaju pravo da se ponašaju onako kako se meni ne sviđa“.

Zurio sam u nju.

„Šta to, dođavola, znači?“, pitao sam naposletku.

„Šta vi mislite?“

Ustao sam i izašao – jedva.

*

Učinilo mi se da čujem Dušanov glas, iz sobe. Pokušao sam da ustanem, ali mi je telo još bilo obamrlo od sna. Mauk. Zvučala je skoro kao on. Kažu da mačke mogu da zapamte nečije ime, ako ga čuju više puta. Možda je tako i s glasom. Izašla je iz mraka. Skočila mi na grudi i čudno me posmatrala. Onda mi je sinulo – možda želi da me upozori da sa mnom nešto nije u redu. Obuhvatio sam je oko vrata. Bolno je ciknula i opet nestala u mraku.

Nervozno sam šetao po sobi sve dok nije svanulo. Kad je počelo da se razdanjuje, izašao sam u dvorište. Strašno je smrdelo. Ušao sam u zgradu, prošao kroz hodnik, otvorio vrata i kročio na ulicu. Činilo mi se da još čujem mačji i Dušanov glas, skoro su se stopili u isto. Moguće je da su to druge mačke – lutaju pustim ulicama sve dok se građani ne probude.

Brzo sam stigao do hitne pomoći. Dok smo bili srećni, često smo se šalili da je dobro što je blizu – ako se zanesemo. I sad sam osećao zadovoljstvo što nije daleko. Ušao sam u zgradu, u čekaonici je već bilo ljudi. Kako me ko ugledao, sklanjao se u stranu. Sigurno strašno loše izgledam, pomislio sam. Kad sam ih sve prošao, pokucao sam na vrata ordinacije. Ušao sam. Doktorka je prebledela kad me ugledala.

„Šta se dogodilo?“, pitala me zabrinuto.

„Mislim da sa mnom nešto nije u redu“, odgovorio sam i seo na krevet.

„Gde vas boli?“

„Svuda“, prelazio sam dlanovima po celom telu, ljut što mačka nije bila preciznija.

„Svucite džemper“, rekla je i navukla rukavice.

Dlanovima mi je prelazila po koži.

„Ne vidim ranu“, rekla je pošto je pregledala dobar deo, „Pokažite mi gde ste povređeni“.

„Ne znam“, odgovorio sam.

„Sačekajte tu“.

Onda je ušla u susednu prostoriju. Čuo sam kako razgovara s nekim.

„Krvav… pošaljite nekoga… bojim se…“

Izašao sam u hodnik. Tamo već nije bilo nikoga. Napolju je postajalo vruće. Ulice su još uvek bile puste. Potrčao sam k stanu. Nisam imao bolji plan. Kad sam stigao u dvorište, stao sam. Činilo mi se da sam nešto važno zaboravio.

Vrata su bila širom otvorena. „Dušane!“, viknuo sam. Tišina. Ušao sam i došao do velike sobe. Mačka mu je ležala na grudima, rascvetala.

*

Sećam se kad smo je našli. Mogla je cela da stane u dlan.

„Ova će nas nadživeti“, rekao je Dušan.

Smejali smo se.