Znakovi pored puta
Ahho 01 S

Photo: Alex Howitt

Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa

Na mahove, usred aktivnog života, osetim odjednom kako sve odlazi, kako stvari napuštaju svet i čovek čoveka. Tada se vraćam svojoj samoći, pravom zavičaju moje svesti. A moja samoća, to nije tišina i nepomičnost, mrak i besvest; to je vapaj i kliktaj svih ljudskih sudbina i životnih zahteva, od postanka sveta do danas, to je vihorno kruženje bezbrojnih sunaca, prema kojima je ovo što nas greje samo igračka, to je brujanje miliona vasionskih zvona u kojima su planete klatna. I kroz tu vasionu bez kraja i imena, poboden je, od vrha do dna, kao stožer, mač od svetlosti — moja svest.

Bolovi koji potiču od urođene osetljivosti, od nesklada između moga unutarnjeg života i svega oko mene, od nerazmrsive igre mašte i stvarnosti, ti bolovi postaju s godinama redi i imaju sve manje vlasti nada mnom. Ali zato osećanje prolaznosti sve više prožima ćelo moje biće, hara u meni kao zaraza. I to nije više pitanje mojih rođenih godina, ni opstanka stvorenog sveta oko mene. Ne. Reč je o vremenu uopšte, o vremenu kao takvom. Sa strahom, sa osmejkom, sa zadovoljstvom gotovo gledam kako minute protiču. I u daljini nepojmljivi i bezimeni trenutak kad će kanuti poslednja minuta i kad će izvor vremena presušiti zauvek, I vidim jasno: u borbi koju svet vodi sa svojim suđenim vremenom što prolazi, ja sam, kao prebeg, stao na stranu vremena, dakle na stranu onoga što umire i nestaje. I sad gledam svet kao neko ogromno telo od kojeg otiče njegovo vreme kao krv, i sa svakom minutom koja iskuca, sa svakim krvnim zrncem, to veliko telo stari i slabi, neprimetno ali stalno. A u tom opštem potopu koji predstavljaju naš život, naše vreme i ovaj svet, ja plovim na santi koja se zove prolaznost.

Jedna sekunda mira, kad se sve što se u meni ukrštava, sukobljava i lomi zaustavilo i stišalo u svetli trenutak ravnoteže. Iznutra me obasja, na mahove, srećna svest o nepostojanju. Obasja, i umine.

Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu, uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osveti ja vale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali, a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote, treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. I kad oni koji me tlače, truju i jedu, i koji za drugi život i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdržljivosti i veštine za borbu, zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog, lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka?

Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega, da je sve povezano i osigurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i — samo prolazno. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti, jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli.

Živeti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne moći oka sklopiti i ne moći dušom danuti, i pri svemu tome raditi i smejati se i razgovarati, to znači za ljude kao ja živeti i uspevati među svetom.

U dnevniku mojih pomračenja svako se od njih takmiči za prvo mesto po snazi i trajanju.

Protiv verovanja u pakao buni se osećanje, a protiv verovanja u raj buni se sve u meni i sve što vidim i znam oko sebe oduvek. Ni sam Stvoritelj sa svojom beskrajnom dobrotom ni dragocena krv najveće žrtve, ništa nije u stanju platiti cenu koja bi trebalo da se samo i jedna četa odabranih uvede u raj, ako raj treba da bude ono što se kaže da jeste. Nema delića jednog na nama koji bi bio moguć i sposoban za večno blaženstvo i smirenje u Božanstvu. Nema i ne može ga biti, ni posle svih ispaštan ja i očišćenja, čak ni po snazi božje milosti i ljubavi. Covek po svome biću i pozivu nije predmet spasenja i blaženstva, nego stvar koja pada i propada. Jer, mi rođenu krv prolivamo i, što je gore, mi jedan drugog sudimo, i to stalno, nepotrebno, bezdušno i besmisleno, tvrdim srcem i kratkim raziomom. Zato, ako postoji raj namenjen nama ljudima, on je prazan i ostaće doveka prazan, a to je kao da i ne postoji.

Ničega u nama nema što bi moglo opravdati postojanje raja. I najviše što se za nas moglo učiniti, to je da nam je dat san o raju.

Ispod strašnog života koji vodim, javi se zvuk, duboko, jedva čujno, kao romon vode koja se naslućuje. Zastanem samo za trenutak, poznam ga, i krenem dalje, utešen saznanjem da nisam bez nade zalutao i da još ima povratka i izlaza, dok ispod mojih tvrdih i krivih puteva teče voda božjeg spasa i dok mogu da joj čujem glas koji me čisti, spašava i odnosi sve oko mene, kao moćna a nevidljiva poplava.

U ljubavi ima mnogo bola, nereda i nepravde. Ali ljubav je tako tajanstvena stvar da i to možda samo tako izgleda pred našim površnim i nesavršenim sudom. Snaga i veličina ljubavi, koju nikad dovoljno ne poznajemo, možda je tolika da se i to šLo nama izgleda kao bol, nered i nepravda ispravlja i poravnava negde, na nekom višem planu koji mi ne vidimo.

Kad čovek koji je predodređen za duhovni život i već posvećen u njega, pređe — avec armes et ba-gages — u protivni tabor, u svet isključivo spoljnjeg i materijalnog života, to je za duhovni svet ogroman poremećaj, otprilike kao što su velike geološke kataklizme za zemlju. To je velika šteta za oba sveta i najcrnja propast za čoveka samog. Ali najgore što ga čeka u tom novom životu, u kom je svaki sat jedan sasvim zaseban pakao, to je ovo: Takav čovek unese u nestalni i besmisleni spoljni život sva merila i svu logiku duhovnog života i poretka. I tu nije teško zamisliti paklenu disharmoniju takvog života. Čovek lebdi i gine na mukama, kao između dva ispo-linska žrvnja, između onoga što više nije i onoga što ne može i ne treba da postane.

Težak čas koji nije mogućno preživeti, nego ga treba preskočiti.

Fiksna ideja od koje mnogi ljudi pate, ne priznavajući to nikad nikom, jeste vrsta duševne epilepsije.

Kao i kod epilepsije, čovek dobro zna da boluje od »ideje«, ali dok se ona ne javi on je potpuno zdrav. A v^ideja« se javlja naglo, neočekivano, neodređenim povodom, i tada čovek nije više svoj gospodar, jer ona sve u njemu i oko njega porobi. Njegova svest postaje živa rana. On trenutno obnevidi za sve oko sebe i odjednom, kao što kaže španski pesnik, v>ne vidi sunca ni ruža«. On je tada, u sebi, potpuno jednak epileptičaru koji je pao nasred nekog trga i oko koga se iskupio radoznao svet, a neki iskusan čovek metnuo mu u zgrčenu ruku hladan ključ Ui neki drugi predmet od gvožđa.

Nesvest i u isto vreme svest o sramoti i jadu. A za njegovu muku nema ključa ni drugog hladnog gvožđa koje bi ga dozvalo sebi. On može samo da neizmemo pati, razapet između grozne stvarnosti koju stvara njegova >->-ideja« i žive svesti da to ipak nije tako, da je sve samo uobraženje. Tako ostaju kao jedina stvarnost muke koje on podnosi.

Ali ima jedan divan trenutak koji poznaju ljudi mučeni fiksnim idejama. To je trenutak kad se čovek, posle jela ili spavanja, ili usred nekog posla, odjednom digne, ispravi i zakorači veselo u svet u kom od njegove »ideje«, koja mu je na njenih milion načina do malopre krv pila, nema više nigde traga ni glasa. Od celog jednog mračnog i zamršenog sveta nigde ni senke. Ah, taj trenutak, kad opsednuti oseti da je slobodan, uvidi da uobraženi svet zla i opasnosti ne postoji, da može slobodno odahnuti i mirno živeti, taj trenutak odmora ne da se opisati, ne može se ničim platiti ni nadoknaditi.

Ali iz te prevelike sreće već vreba sekunda jedna u kojoj će se ponovo pojaviti »ideja«, dići kao tamna, bezglasna raketa, i ponovo zaviti u crno ćelu vasionu. 

Zaborav je jedan od elemenata neophodnih u razvitku života.

Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama, kad ona, možda, krije u sebi naš spas i izbavljenje.

Ono što može i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome što mora biti.

Ja se ne bojim nevidljivih svetova.                               

Plod poremećenog ili dotrajalog tela, to je misao koja nas ka grobu vuče.

Dođe vreme kad se čovek nađe pred mračnim, neprelaznim jazom koji je godinama, polagano i nesvesno, sam sebi kopao. Napred ne može, natrag nema kud. Reci nestalo, suze ne pomažu; sramota ga da jaukne; a i koga da zove? Ne seća se pravo ni svoga imena. Tada vidi čovek da na zemlji postoji samo jedno istinsko stradanje, to je: muka nemirne savesti.

U prvoj polovini života čovek želi i radi ono čega će se u drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prođe u uzaludnim, pokušajima da se popravi ili bar zataška ono što se radilo u prvoj. Tako se na kraju sve potire i svodi na nulu. Ostaju samo kajanje i stid.

Ima dana kada se namučenom i otrovanom So-veku osmehne vedro jutro, i sve tegobe koje su ga još od maločas okružavale, crne, teške i nepomične kao planine, odjednom nestanu kao maglovita priviđenja. Sve tada biva lako, dobro i jednostavno. I da neće, čovek mora da se raduje. Diše lako kao na visokoj planini. Zaboravlja odakle je pošao, ne pita se kuda ide. Ne želi ništa, ne boji se ničega. Javlja mu se doduše misao: kad su tolike strahote tako

lako i brzo nestale, one se još lakše mogu ponovno javiti.

Ali ništa ne može u ovakvim trenucima da zbuni i poremeti čoveka, isto kao što ga u mračnim časovima sve tako lako smućuje i »do smrti« rastužuje. Ništa!

Može biti da je duh što nas muči sličan rafino-vanom krvniku, tj. kad počnemo da gubimo svest, on prestane sa mučenjem, poliva nas hladnom vodom i doziva k svesti, kako bi mogao da nas, svesne, ponovno muči. Možda je to smisao ovakvih jutara. Pa sve i da je tako, ništa ne može da me spreči da u ovim trenucima dišem strasno i slobodno, kao pored studenih izvora, na vazdušnim visinama.

Čim čovek počne da primećuje šavove i sastavke na životu kojim živi, znači da za njega više nema sreće ni pravog mesta u ovom svetu. On tada niti može da zaboravi ono što je jednom sagledao niti može iz onog što vidi da izvede neki plodonosan zaključak. Ostaje mu samo da otkriva sve nove šavove i pukotine i da im daje sve nova tumačenja i objašnjenja. Tako, dok mu se ceo život ne pretvori u to.

Iz razgovora sa ljudima vidi se jasno, ili bar nazire stidljivo, koliko svi pate, brinu i strahuju. Strah je svuda i nesanica opšta. Malo ko zna čega se zapravo boji, a u većini slučajeva taj strah je neopravdan ili preteran, ali pored svega toga ljudi idu sa unezverenim pogledom, birajući sporedne ulice, a noću drhte pre nego što zaspu i bude se u tami, pre vremena, suvih usta, sa jaukom i sa osećanjem da su sa obe noge u klopci.

Tome odgovaraju: potpuni nered u duhovima i zabuna u mišljenju. Pametni ljudi govore stvari zbog kojih se nekad išlo u ludnicu, drugi ih slušaju, čude se i zgranjavaju, i pri tome kazuju besmislice koje nisu ništa manje od onih koje su čuli.

Fizičke patnje svake vrste i jad laganog oronja- vanja. Ali moralna beda je veća i teža od fizičke. Daleko veća, čak i kod onih kod kojih moralne vrednosti nisu nekad mnogo važile.

Učimo se da živimo stegnuta srca, oborena pogleda, bez plana, gotovo i bez nade, bez zračka utehe.

Tako je čovek stranac, i to u onom dubljem, pravom značenju te reci. Sve što je bilo otpalo je od njega, a izvesno je da ničega više ne može biti što bi se nerazdvojno vezalo za njega. Ljudi, njihova dela i reci, sve su to kao senke predmeta koje su, u trenutku kad je sunce na zenitu, ušle u svoj predmet. Nikad, nikad još nisam to ovako osetio. I, kao i ranije, nekad, u sličnim trenucima, budi se u meni osećanje bogatstva, čiste sreće što dolazi od misli koja gori u meni kao plovak u kandilu.

O svima stvarima iz mog života ja sam navikao da govorim kao o tuđim i dalekim, a o ćelom životu uopšte kao o nečem što je prošlo ili što je samo moglo biti. I to oduvek.

Tražeći ono što mi treba, a što ni sam ne znam tačno šta je, išao sam od čoveka do čoveka, i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam, i da sam kod svakoga ostavio ponešto od onoga što nemam i što tražim. — Ostaćeš potpuno sam i neće ti biti potrebno da umreš !^

Da je ćutanje snaga a govorenje slabost, vidi se i po tome što starci i deca vole da pričaju.

Većina ljudi ne zna i ne oseća da život nema dna ni kraja: u tom neznanju treba tražiti razlog tolikih naših pogrešnih shvatanja i uzaludnih, vidljivih i nevidljivih katastrofa.

Ko nema više snage da se drži u matici života (a taj trenutak nastupa neminovno, kod nekog pre, kod nekog posle), ništa mu ne koristi da viče i da se propinje na prste. Još manje vredi žaliti se na ljude i na njihovu zaboravnost i neblagodarnost. A najžalosnije je da svak to radi i da ćemo, kad se nađemo u takvom položaju, svi to raditi. Ko ipak uspe da se savlada i da zadrži u sebi svaku žalbu i svaki prekor, taj umire od svog rođenog otrova. Jer, to naše vajkanje još je jedini, iako bedan, dokaz da smo živi i još na površini.'

Ova želja za vrhuncima, za savršenstvom u svemu dijabolična je; sestra gordosti koja upropašćuje. Ona slabi a ne jača čoveka, zaluđuje a ne vodi.

Kad nisam očajan, ja ne valjam ništa.

U izuzetnim i sudbonosnim događajima kao što su ova bombardovanja iz vazduha, kao i u vremenima teških političkih progona, držanje većine ljudi je slično. Plašljivima i samoživima se čini da je sve što se dešava — svaka pojedinost — upereno protiv njih lično. Plitkoumni ljudi, kao i oni koji su po prirodi lakomisleni i bezbrižni, ne misle o tim događajima uopšte, sve dok ih ne osete na svojoj koži. Jedino razborit čovek trudi se da sve promene u društvu i javnom životu posmatra hladnokrvno i tumači pravilno, i da prvo uoči i oceni njihovo opšte značenje, a tek posle toga ispituje u kojoj meri ti događaji mogu i njega lično da pogode, i onda nastoji da se ukloni i zaštiti — ukoliko mu je to mogućno i moralno dopušteno.

(Beograd, 1944)

Teška, bezumna misao koja dugo muči i najposle ubija. Ona je u meni kao bolest koja se krije, ali koje sam svestan u svakom budnom minutu. Ona se pretvorila u trajno stanje moga duha i, potiskujući sve ostalo, umrtvila moju volju i zavladala svima radnjama za koje još nalazim snage. Ne mogu drugačije.

To je ona nezdrava potreba da se odmah razračunam, izmirim i poistovetim ili sukobim i raziđem sa svim što se pred mojim duhovnim ili tele-snim očima pojavi. To je bezuman napor koji traži stotinu ovakvih snaga kao što je moja. U mom slučaju, on je isto što i samouništenje.'

Oceni 5