Ekskluzivno: Iz knjige “Si Đinping – Kineski san” (5)
kina

Demonstracije na Trgu Tjenanmen 1976. godine

Photo: www.reddit.com

Kad progovori Nebeski zmaj

Za Si Đinpinga je 1976. godina, po kineskom lunarnom kalendaru godina zmaja, kao i za sve Kineze, bila izuzetno dramatična. Ta godina po legendi je predodređena za velike promene u zemlji, posebno na carskom tronu, jer je zmaj simbol imperatora.

Ta godina zmaja počela je poezijom. Partijski dnevnik Ženmin žibao objavio je Mao Cedungovu pesmu „Dve ptice: dijalog“. Svi su odmah tražili političku pozadinu. Mao je pisao u klasičnom kineskom stilu. Činilo se da su to pesme o planinama, rekama, cveću, usamljenosti, razgovoru sa mesecom i slično. Iza toga krile su se poruke političke sadržine, što je ljudima sa strane bilo teško razumljivo.

Ovog puta pomenuto je, kao uzgred, da je Mao pesmu napisao 1961. godine, to jest u jeku ideološkog sukoba sa Hruščovom. Tada su pesmu tumačili pozivom na obračun sa sovjetskim revizionistima. Sada su poruku shvatali kao nastavak sukoba sa kineskim revizionistima. Obrazovanim Kinezima bilo je sve jasno kad su pročitali poslednja dva stiha: „Dosta s tim ispraznim blebetanjem! Ne prdite, da se nebo ne prevrne.“

Za manje senzibilne čitaoce, objašnjenje je ubrzo došlo u kineskoj štampi. Predsednik Mao, pisalo je, upozorio nas je da nikada ne smemo zaboraviti na klasnu borbu. Klasna borba je ključ i osnovna karika svega. Stabilnost i jedinstvo ne podrazumevaju odustajanje od klasne borbe.

Voljeni premijer: Džou EnlajNekoliko dana kasnije umro je Džou Enlaj. Narod ga je nazivao „voljenim premijerom“. Iako je uvek bio uz Mao Cedunga, Džou je nastojao da ublaži njegove radikalne stavove, koliko je bilo u njegovoj moći. Uz to, spasio je mnoge ljude, obezbedivši im zaštitu pred Crvenom gardom i radikalnom strujom u rukovodstvu. To mu nije zaboravljeno. Maova supruga otvoreno ga je nazivala „najvećim savremenim konfučijancem“. Bio je vrstan diplomata, duhovit i odmeren, pažljiv sa rečima. Kada ga je francuski ministar jednom upitao šta misli o Francuskoj revoluciji, Džou je odgovorio da je prošlo samo 200 godina od tada i da je rano za zaključke.

Smrt „voljenog premijera“ ojačala je pozicije radikala. Nastojali su da taj veliki gubitak za Kinu iskoriste za svoje ciljeve. Objavili su uputstvo da se državne zastave spuste na pola koplja i to samo u trajanju od jednog sata, dok traje sahrana.

Sugerisano je kolektivima da ne šalju saučešća. Komemorativni skupovi u kolektivima su zabranjeni. Sve je to revoltiralo obične ljude. Na oproštaju je govorio Deng. Bilo je to njegovo poslednje pojavljivanje u javnosti. On je, u stvari, već bio smenjen sa svih svojih funkcija. Na njegovo mesto Mao je postavio Hua Gufenga, ličnost koja nije bila u prvom planu. Hua je bio tek peti potpredsednik Vlade, a sada je umesto Denga postao prvi potpredsednik. Štampa ovu promenu nije odmah objavila. Tek posle više od mesec dana Ženmin žibao je naveo da je prvi potpredsednik Vlade Hua Guofeng primio ambasadora Venecuele. Kineski stil.

Zatim je je umro legendarni maršal Džou De. Mao više nije ustajao iz kreveta i teško je govorio. A onda se na Kinu sručila kiša meteorita kakva stotinama godina nije bila zapamćena. To je za običnog Kineza bio znak da se i Nebo umešalo.

Si Đinping nije bio vernik, nije mislio da se Nebo meša u kineske poslove. Video je, po mnogo čemu, da se dve frakcije u rukovodstvu sve žešće optužuju i bore za vlast. On se nije opredeljivao. Naučio je da bude oprezan. Članovi Partije bili su informisani o smeni Denga, ali im je bilo zabranjeno da o tome govore. Može se pretpostaviti da su simpatije Si Đinpinga bile na strani Denga. Nikako na strani radikalne grupe zbog koje su i on i njegova porodica, pored miliona drugih, teško propatili. Si je, međutim, nastojao da svoju ličnu tragediju ne meša, bar ne javno, sa političkom linijom Partije. Osetio je da se i za njega pojavilo svetlo na kraju tunela i vodio je strogo računa da nekim svojim postupkom to ne dovede u pitanje.

Deng je ponovo bio izložen kritikama, iako se njegove ime u štampi još nije pominjalo.Ali se podrazumevalo da se napadi na „nepopravljivog pristalicu kapitalizma“ odnose baš na njega. Bio je zaustavljen povratak starog kadra sa prevaspitavanja. Si Đinping je očekivao da i njegov otac bude rehabilitovan, ali je sada izgubio nadu da će se to uskoro desiti.

U aprilu, na Praznik mrtvih, Kinezi su – kasnije se tvrdilo, spontano – počeli da donose vence i polažu ih ispred Spomenika herojima na Tjenanmenu. Na lentama su bile poruke žalosti za Džou Enlajem, a bilo je i kritika Maove supruge i njenih sledbenika. Studenti su poruke pisali vlastitom krvlju. Iritirale su ih parole koje su se ponovo pojavile u štampi, poput „Želimo nepismeni radni narod, a ne aristokratsku inteligenciju“. Ili „Zahtevi za stranom tehnologijom liče na njuškanje buržoaskog izmeta uz pohvale da lepo miriše“. U Šangaju je jedan list otvoreno napao Džou Enlaja, što je izazvalo bes naroda. List je odmah povučen, ali su studenti glavne poente ispisali na vagonima koji su išli na jug i sever zemlje. Tako se nezadovoljstvo proširilo na mnoge gradove.

Najžešće nezadovoljstvo ispoljavano je na Tjenanmenu u Pekingu. Trg Nebeskog mira zaista nije bio miran. Nije poznato da li je Si Đinping tih dana dolazio na Tjenanmen i da li se priključio studentima. Vlasti su zabranile da se venci donose, ali ih narod nije poslušao. Za nekoliko dana bilo je na hiljade venaca i stotinak hiljada ljudi, koje je policija grubom silom rasterala i vence uklonila. Bilo je i žrtava, a za sve je optužen Deng Sjaoping – što je bio poziv štampi da ga sada otvoreno kritikuje. To je bio naredio Hua Guofeng, sada novi premijer. Kampanja kritikovanja Deng Sjaopinga podsećala je na najgore dane Kulturne revolucije. Čak su i deca u pionirskim parkovima lopticama gađala pokretne mete na kojima je pisalo „Deng“.

Zatim se Nebeski zmaj zaista oglasio. Kinu je pogodio najrazorniji zemljotres poslednjih vekova. Zvanično je bilo 242.000 mrtvih, ali se govorilo i o mnogo većem broju. Zemljotres je najviše pogodio grad Tangšan na oko 100 kilometara od Pekinga. Tamo je samo u rudnicima uglja poginulo oko 30.000 radnika. Godinu dana kasnije, kad smo vozom prolazili kroz Tangšan, grad je još uvek bio bukvalno sravnjen sa zemljom.

Osam miliona stanovnika glavnog grada sledeća dva meseca nije smelo da uđe u svoje domove. Vlasti su objavile da se očekuju novi potresi. Zato je ceo Peking spavao na ulicama. Nikli su šatori, ali najviše je bilo sklepanih skloništa, od dasaka ili kartonskih kutija. Mnogi su se ukopavali u zemlju, a nekima je bilo dozvoljeno da žive u podzemnim skloništima koje su godinama građena za slučaj rata. Dobar deo Pekinga mogao je da se smesti pod zemlju i strane dopisnike su ponekad vodili da im pokažu kako to izgleda.

Vlasti su organizovale radne brigade za raščišćavanje ruševina ne samo u Pekingu. Gradom su prolazile duge kolone – stotine hiljada mladića i devojaka kretalo se prema Tangšanu. Među njima bio je i Si Đinping jer su student imali svoje posebne radne brigade. Niko nije mogao da ostane po strani niti je to želeo. Nacionalna katastrofa zahtevala je od svakog da da svoj doprinos. Pevali su odlazeći u Tanšgan: „Idemo da obnovimo zemlju i kritikujemo Deng Sjaopinga“.

Bili su topli letnji meseci i grad je živeo na ulicama, tu se spremala hrana, ručalo se i večeralo, umivalo. Frizeri su šišali ili prali komšijama kosu i nikome nije na pamet padalo da to naplaćuje. Uveče su stariji igrali karte, a mlađi su morali da proučavaju teoretske članke iz Ženmin žibaoa.

Činilo se da je sve dobro organizovano, da nema panike. Na svakih 200 metara mogli su se videti poljski toaleti, kružile su cisterne sa vodom. U kamionima donosili su vrelu vodu jer običan narod, umesto čaja, pije toplu vodu. Kažu, dobra je za zdravlje.

Nekoliko stotina stranaca koji su radili i živeli u Pekingu takođe je moralo da napusti svoje dobro građene stanove. Ispred njihovih zgrada u posebnom delu grada bila je straža koja nikome nije dozvoljavala da uđe. Zabranjen je bio ulaz i u ambasade, pa su diplomate najveći deo dana provodile u dvorištu ili vrtu svog diplomatskog predstavništa. Novinari su izveštavali teleprinterima iz garaže ili sa sličnog mesta.

Kinezi su i pored ogromne ljudske i ekonomske katastrofe odbijali stranu pomoć. Uzeti finansijski kredit u inostranstvu ili prihvatiti stranu humanitarnu pomoć bilo je ravno izdaji. Jugoslovenski ambasador Milojko Čiča Drulović ponudio je Kinezima da službenici i diplomate daju krv za postradale. To je ostavilo utisak, ali su domaćini ipak odbili ponudu. Zauzvrat su ponudili veliki šator za spavanje, što je sada Drulović odbio pošto su šatori bili potrebniji Kinezima.

Bilo je vidljivo da je vojska preuzela upravljanje gradom. U prvom planu je bio Hua Guofeng, još uvek prvi potpredsednik Vlade, ali i predsednik Centralne vojne komisije. Njegove fotografije u vojnoj uniformi svakog dana su objavljivane u štampi širom Kine. Njegovo okruglo lice i kratka kosa podsećali su na prvi pogled na Mao Cedunga. Kasnije su u svim ustanovama bile okačene dve fotografije istih dimenzija i istog retuša, Maova i Huova. Možda je bilo neke sličnosti, a spretni fotografi su to i naglašavali. Svakako ne na svoju ruku.

Voljeni mrtvi vođa: Mao CedungAli, armijom je ipak u najvećoj meri iz pozadine operativno upravljao maršal Je Đijejing koji je bio i član Politbiroa, stari revolucionar, stara garda. Maršal Je, posle smrti premijera Džou Enlaja i maršala Džu Dea i posle još jednog političkog pada Deng Sjaopinga, postao je glavna ličnost oko koje su se okupljale snage protiv Maove supruge i njenih pristalica. Sedamdesetosmogodišnji maršal, jedan od retkih pravih intelektualaca u vojnom vrhu, bio je spreman da se definitivno obračuna sa radikalnom grupacijom koja je i dalje dominirala u političkom vrhu. Čekao je pravi trenutak, a znao je da se on neumitno približava.

Posle zemljotresa, Mao Cedunga preselili su iz Palate mirisa hrizantema u jedan drugi, čvršće građeni paviljon. I dalje je bio okružen svojim knjigama o starim dinastijama, svojim bolničarkama i lekarima, svojim prevodiocima. Gotovo svakodnevno su na televiziji ponavljali neke njegove stare snimke. Trebalo je pokazati narodu da je Mao živ i da prati šta se događa u zemlji. Ali, on više nije mogao da se kreće, niti da jasno govori. Njegov otežani govor i hunanski dijalekat, izuzev dve prevoditeljke koje su već dugo bile u njegovoj službi, gotovo niko nije mogao da razume. Mao bi najčešće nešto mrmljao, a one bi prevodile kako su bile navikle. Možda su samo citirale njegove reči iz male crvene knjižice. Mao, koji je godinama manipulisao stotinama miliona Kineza, sada je sam bio izmanipulisan od svojih najbližih političkih sledbenika. Svi su želeli da čuju koga bi trebalo odrediti za naslednika.

Maova supruga videla je u tome svoju šansu. Ali, čak i ostareli Mao nije želeo ili nije mogao da se opredeli. Jedan kolega je to opisao kao četvrti čin Vagnerove opere u kojem se pojavljuje poluludi, onemoćali car ali, dodao je ne bez doze cinizma, sa kineskim karakteristikama.

Sa Univerziteta Ćinghua studenti su  pisali da posebno proučavaju Maovu „briljantnu tezu“ o tome da se „buržoazija nalazi upravo u Komunističkoj partiji“. Osmog septembra Hsinhua je opširno prenela članak teoeretskog časopisa Crvena zastava da je oštrica Deng Sjaopinga bila uporena protiv predsednika Mao Cedunga i CK s njim na čelu. Narednog dana, Mao Cedung je umro. Tog dana posle podne bio sam u jednoj knjižari u centru. Kada sam izašao, video sam devojku u vojnoj uniformi kako plače. Kinezi u javnosti retko pokazuju svoja osećanja, vojna lica posebno.

Građani oplakuju Mao Cedunga, valjda iskrenoVideo sam da i drugi prolaznici brišu suze. U banci su svi službenici naglas plakali. Slušali su saopštenje sa radija i bilo je jasno da je umro Mao Cedung. Vest je objavljena sa 16 sati zakašnjenja. Ne zato što je agencija Hsinhua sporo reagovala, već su prvo interno bili obavešteni članovi Partije, pa tek onda javnost. Na ulici je mnogo ljudi već imalo pripremljene crne trake oko rukava, a neki i bele cvetove na reverima. Bela boja je u Kini znak žalosti. Cvetove od papira prvi su zakačili, moglo se pretpostaviti, članovi Partije.

Mao je umro 9. septembra, odmah posle ponoći. Imao je 83 godine. Odmah se sastao Politbiro Partije. Svi članovi su već nekoliko sati sedeli u susednom paviljonu očekujući da lekari izađu iz Maove sobe. Odmah su počele svađe. Prvo se trebalo dogovoriti šta će sa telom. Maova supruga Đang Ćing je predložila da se mumificira, po ugledu na Lenjina, Hošimina i Dimitrova. To naravno nije  bilo u kineskoj tradiciji. Maršal Je podsećao je da je Mao Cedung izričito bio za kremiranje. Na partijskom kongresu još 1956. on je predložio da niko iz rukovodstva ne treba bude sahranjen, da nema poseban grob, da bude kremiran a pepeo rasut po širokoj kineskoj zemlji. Tada je to bila partijska odluka i svi su je potpisali. Maov potpis je bio na prvom mestu. Sada su većinom glasova na Politbirou odlučili da telo Mao Cedunga bude balsamovano.

Sledeće pitanje bilo je gde sahraniti vođu. Opet je njegova supruga predlagala nezamislivu stvar: Mao treba da bude sahranjen u Zabranjenom gradu, u posebno izgrađenom mauzoleju. Njeni oponenti su navodili da čak ni imperator Ming nije tu sahranjen, niti jedan car iz te dinastiije koja je vladala stotinama godina. Predlagali su sahranu na Mirisnim brežuljicama koje je Mao toliko voleo.

Na kraju su našli kompromisno rešenje: mauzolej će biti podignut na Tjenanmenu. Poslati su avioni po stručnjake iz Rumunije i Vijetnama da balsamuju Maovo telo. Kina nije imala stručnjake za takav strani postupak. Narednih dana milioni ljudi prolazili su Tjenanmenom i zaustavljali se ispred slike predsednika Maoa da mu odaju poštu. Njegovo telo je bilo izloženo u zgradi Svekineskog kongresa, kineskog Parlamenta. Veliki kristalni kovčeg, mnogo venaca oko njega, traurna muzika, Maova supruga je na vencu napisala: Mom učitelju, predsedniku Mao Cedungu, od njegove učenice i druga po oružju. Dodala je imena članova porodice Mao, ali je izostavila neke koji joj nisu bili simpatični. Nije bilo imena nećake Vang, koja se oko toga posvađala sa Đijang. Počasna predsednica Kine Sung Čingling kasnije je, ne bez zadovoljstva, opisivala scenu u kojoj su se dve besne žene dograbile, a Maovoj supruzi je spala perika sa glave i videlo se da je potpuno ćelava.

I stranci su dobili priliku da prođu pored odra. Maovo telo bilo je prekriveno kineskom crvenom zastavom. Oko kristalnog kovčega bila je počasna straža koja se menjala svakih 20 minuta. Kad smo prolazili pored odra, počasnu stražu držao je i jedan maršal sa juga zemlje. Zapamtio sam njegovo ime – Su Šiju. Bio je neobično odeven. Na nogama je imao patike od trske i oko grudi redenik sa zrnima soje. Klasična partizanska odora. Kao da je upravo završen Dugi marš. Maršal je bio prijatelj Denga i sada ga je – to smo kasnije saznali – štitio u jednom vojnom odmaralištu na jugu zemlje. U Peking je doputovao u oklopnom vozu sa četom najodanijih boraca. Bilo je to ozbiljno upozorenje koje tada nismo shvatili. Ali, Kinezi su znali šta predstoji.

Budući vođa: Si ĐinpingZvanični oproštaj sa Maom bio je na Tjenanmenu, posle desetodnevne žalosti. Tada je kinesko partijsko rukovodstvo poslednji put bilo zajedno. Fotografija sa tog događaja obišla je svet. Član Politbiroa maršal Je Ćijejing već je razvio mrežu za hapšenje Maove udovice i njenih najbližih saradnika. Na svoju stranu je pridobio i Hua Guofenga, kome je obećao mesto premijera i predsednika Partije. Hua je pristao posle izvesnog razmišljanja i posle obećanja da će postati prvi čovek Kine. Maršal Je pridobio je i šefa bezbednosti Vang Tungsinga, koji je rukovodio sa desetak hiljada specijalaca.

Prema dogovoru, Hua Guuofeng, tada još potpredsednik Partije, sazvao je sastanak Politbiroa u zgradi kineskog Kongresa. Kako je ko od troje saradnika Čijang Čing ušao u salu za sastanke, vojnici su mu bez upozorenja stavljali lisice na ruke, a Hua pročitao kratku optužnicu.

Nisu pružali otpor, samo je najmlađi među njima Vang Hongven nešto pokušao, ali su ga oborili na pod i vezali. Maova supruga uhapšena je u svojoj vili na Mirisnim brežuljcima. Šestog oktobra 1976. uhapšena je „četvoročlana banda“, a dan kasnije Hua je imenovan za premijera i predsednika Partije. I dok su listovi naširoko pozdravljali novu „pobedu Maove ideje“, o hapšenju četvorke nije bilo ni reči. Tek posle nekoliko dana vest je objavljena prvo u jednom londonskom listu. Ministarstvo u Pekingu odgovaralo je rečima: no koment. Naravno, to nije moglo dugo da traje. Kada je i u Kini objavljeno da su uhapšeni, u Pekingu sam možda prvi put video srećna lica na svakom ćošku. Narod je slavio, iz prodavnica je nestala čak i najskuplja rakija, a na porodičnim trpezama, onih koji su to mogli da priušte, kao delikates bi se našlo praznično posluženje od „četiri raka“.

Za one koji su možda još sumnjali da su Maova supruga i njeni saradnici uhapšeni, pobrinuo se ilustrovani nedeljnik „Čajna“. Objavio je dve uporedne fotografije sa istog događaja, sa zvaničnog oproštaja od Mao Cedunga na Tjenanmenu. Na prvoj se videla cela ekipa rukovodilaca ispod Maove slike. Na drugoj su bile izbrisane ličnosti koje su u međuvremenu uhapšene. Umesto „četvoročlane bande“ i nekolicine njenih pristalica, na fotografiji je ostavljen samo beli prostor. Nije to bila retuširana fotografija kojom se nastoje zamagliti neki likovi. To je bila jasna i direktna poruka – ti ljudi više ne postoje. Praznina na mestu do tada najmoćnijih ličnosti Kine.

Kasnije je objavljeno kako je „čertvorka“, a tu je svakako bio i njen peti, ali najvažniji član Mao Cedung, uništila tokom Kulturne revolucije rukovodeći kadar Kine. Predsednik Kine je ubijen, smenjena su četiri potpredsednika Partije, 20 članova Politbiroa, 13 članova sekretarijata CK, premijer i 11 potpredsednika Vlade, pet potpredsednika Vojne komisije CK, 4 prva sekretara regionalnih biroa Partije, 124 člana i kandidata za Centralni komitet, 37 članova nadzorne komisije CK itd.

Tako se završio najburniji period od osnivanja NR Kine. Si Đinping je imao retku priliku da sve to prati sa lica mesta i da u tome učestvuje, koliko je to običnom članu Partije i mladom studentu bilo moguće. To je za njega sigurno bila velika životna škola u kojoj je naučio mnogo više nego na svojim studijama.

Oceni 5