Vedro lice suicidne Srbije

Performansima, tribinama i saopštenjima deo srbijanske javnosti obeležio je prošle nedelje godišnjocu genocida u Srebrenici; u senci demonstracija Žena u crnom i umetničke grupa Škart, realizacije projekta Mie David Život je ono što sanjaju mrtvi, te podsećanja na činjenicu da je genocid, u kojem su učestvovale srbijanske državne bande, presuđen u pet procesa - ostalo je jedno javno priznanje koje je izazvalo iskreno zaprepašćenje (budimo precizniji, samo kod poznavalaca novije istorije beščašća) u Srbiji i regionu. Činjenicu da je u Srebrenici izvršen genocid izgovorio je 11. jula, u jutarnjem programu  televizije Tanjug Milorad Komrakov, ratnohuškačka ikona srbijanske državne televizije. “Da, više smo navikli na to (pobeda tenisera Novaka Đokovića u Vimldonu, prim. aut.). Pošto imamo veliku temu o Novaku danas, ja mislim da je red da podsetimo, premda će to naše vesti zabeležiti, i da kažemo gledaocima da je danas jedan tužan dan. Ipak, danas je 11. juli, dan kada su izvršeni zločini, genocid u Srebrenici, kada je bio zločin u Bratuncu i tako dalje... I mislim da je red da odamo na neki način pijetet prema tim žrtvama" - izgovorio je Komrakov.

Otvorivši tako brojna pitanja vezana za dosadašnje zvanično negiranje genocida koje godinama realizuju najviši državni funcioneri Srbije, između ostalog tvrdeći i to da jeste počinjen “strašan zločin”, ali ne i genocid. Komrakovljeva tvrdnja je novost i može se pripisati jedino srbijanskom režimu, budući da Komrakov nikada nije uradio ništa bez naloga ili dozvole, a godinama je u sprovođenje režimskih naputaka unosio maksimum vlastite satanističke kreativnosti.

Masovni zločini rečima i slikom

“Možda mu je proradila savjest...”, valjda je najnaivnija rečenica kojom je okarakterisan ovaj incident. Da, verovaćete, mogla je da bude izgovorena samo u Sarajevu. Gradu koji je kojekakve monstruozne “savjesti” platio životima i patnjama tokom opsade duge 44 meseca. Čovek koji je tu rečenicu kazao autoru ovog napisa nije pokazivao mentalnu nestabilnost. Ali, nije ni, sticajem trivijalnih okolnosti kakva je nasilna restrikcija struje, gledao i slušao Komrakovljeve televizijske presude. Masovne zločine rečima i slikom.

Da, vratio se Milorad Komrakov, u javnost Srbije koju je stvarao, vratio se kao da nije ni odlazio, kao da je njegova privremena sprečenost da obavlja zadatke bila tek slučajna greška; propagandista koji je 5. oktobra 2000. izbegao linč, vedro lice suicidne Srbije ovlašćen je da prizna genocid. Ima u tome toliko nadrealnog da preostaje jedino zabeležiti faktografiju. Naručilac može biti samo jedan, a ulaziti u stupice njegove motivacije neracionalno je koliko i tvrditi da je Milorad Komrakov na režimskoj televiziji samoinicijativno, u ime države i istine, priznao ono što se teško prikriva.

Gde je bio, šta je radio i zašto se vratio nisu pitanja za javnost amputiranog mozga koja se odavno ne čudi ničemu, štaviše, ne vidi razlog zašto se propagandista zločinačkog režima Slobodana Miloševića ne bi vratio u informativni program televizije koja nosi naziv nekada ugledne, potom zločinačke agencije države - agresora.

Ubiti i glasati

Milorad Komrakov bio je urednik i voditelj Dnevnika državne televizije koji je svake večeri u 19.30 napajao milione gledalaca lažima i mržnjom, motivacijom da se za različite “odbrane”, od srpske nejači do mira kao nesporne vrednosti, mobiliše, uniformiše, ubija ili, ako ništa drugo, samo glasa.

Komrakovljev angažman, nakon današnje tragične dijagnoze, ostavlja pitanje zašto su ga onog vetrovitog 5. oktobra tukli demonstanti koji su zahtevali priznanje izbornih rezultata. Šta su želeli da promene na tim izborima.

Budimo maštoviti, o čemu je Komrakov razmišljao u noći između 5. i 6. oktobra 2000, u ratnom štabu Demokratske opozicije Srbije u Starom dvoru. Da li je, išutiran i vidljivo prepadnut, mogao da pomisli kako će se vratiti pred kamere.

A samo je radio ono za šta je plaćen.

Vratio se. Kao prepoznatljivi dokaz potreban Aleksandru Vučiću za svojevrsnu justifikaciju hegemonističkih težnji za velikom Srbijom, za demagogiju koja milionima glasačkih oblika života ukazuje na to da su bili u pravu i da ne greše danas kad čeznutljivo gledaju preko Drine i još dalje, tamo gde će se pobosti granični kolac.

Mlađi ne pamte, dobro je da bar nešto nisu videli, Milorada Komrakova u glavnoj ulozi, člana Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, na mestu urednika Dnevnika i glavnog urednika Informativnog programa RTS. Iz vremena kada je krajiški oklopni voz išao i “mimo šina”, kada su “muslimanski ekstremisti bacali srpsku nejač lavovima u sarajevskom Zoološkom vrtu”. Kada je glavni junak imao “leševe ko bombonice”.

Glas zanemelog građanstva

Vratio se i izustio: “Da li smo grešili? Možda. Možda u nekim trenucima nisam imao dovoljno hrabrosti da se suprotstavim nekim ljudima”.

Samo “možda”, za ubijene, osakaćene, prognane, za unesrećene porodice i izbezumljene milione konzumenata, trajno osuđene na odsustvo razuma i smeštanje van civilizacijskih normi. Samo kukavičluk? Neće biti, to je kreativnost mučitelja, zločin sa umišljajem.

Pritom, dobro plaćen iz zločinačke kase. Komrakov je, iako vlasnik trosobnog stana, za svoj kreativni angažmaan dobio stambeni kredit od 129.000 nemačkih maraka. Namena kredita bila je, piše u rešenju, “kupovina stana od 58,28 kvadrata“. Zaslužio je. Iz pozicije ražimske vrhuške i mnogo više (možda je i dobio, nema tragova).

Još malo Vučića na delu, opasna tehnologija vlasti,  druga polovina dvojca voditelja jutarnjeg programa Tanjuga je Zoran Ostojić, dugogodišnji profesionalni novinar sa reputacijom opozicionara, postpetooktobarsi narodni poslanik Građanskog saveza i Liberalno-demokratske partije. Vučićevaje poruka da su i “građanisti” priznali svoje zablude i da je jedini patriotski stav “svi Srbi u jednoj državi” - mirnodopski kontinuitet sa ratnim ciljevima, koliko god to koštalo.

Nema pravde, nema pravičnosti, Milorad Komrakov je nevini građanin koji, kao, uostalom, i devedesetih godina prošlog veka, vodi televizijski program. Ljudsko pravo. Kakvo nemaju mrtvi.

Komrakov pred kamerama? Glas zanemelog građanstva.