Kad sam bio mlađi, govorili su da ličim na Jesenjina

Predveče se ušunjao Tihonov. U rukama je imao bocu votke, seo je na krevet i povukao dobar gutljaj. Pio je  “s gorliška”, kako se kaže. To jest pravo iz flaše. Bili su to dugi gutljaji i votka je brzo nestajala. Zavideo sam mu i mrzeo ga u tom trenutku.

Tihonov je pio spokojno, nije žurio: votka je tekla kao da je izliva u sudoperu . Imao je on još jednu bocu, rezervnu, u zembilju, zamotanu u novinsku hartiju. Zembilj je ostao na zemlji,ispod njegovih nogu A imao je i još jednu bocu  votke, sasvim malu, poput onih koje dele u avionima. Krio ju je u dzepu sakoa, kao novčanik pun para. To je moja redovna porcija. 

Vadim Tihonov je moj najbolji prijatelj. Dolazi svakog dana uveče, kad bolnicu napuste posetioci, medicinske sestre završe svoj posao, a čistaćice preuzmu glavnu reč. Vadim ima teoriju da je taj kratki period vremena, kad ljudi završavaju dnevni posao, a noćni dežurni se tek pripremaju da stupe na dužnost, najpogodnije vreme za votku. On čak tvrdi da i sama votka uživa kada teče niz grlo u smiraj dana. Ne jednom sam ga pitao da mi objasni kako votka može da uživa ? Nikada mi nije odgovorio, a iz njegovog izraza mogao sam da shvatim da mu postavljam glupa pitanja.

Za mene Tihonov je genije, samo to drugima ne mogu uverljivo da objasnim.Vadimčik je genije iako još uvek brka klizmu s kataklizmom. I kameleona sa Napoleonom. I Ofenbaha sa Fojerbahom. I Ondatru sa Kleopatrom, I Rembranta sa Vili Brantom.

Jedan istinski genije može to sebi da dozvoli. On je svoje neznanje pretvorio u vrlinu. Svi se nešto oko mene prave pametni, samo Vadim nastoji da u svakom trenutku pokaže svoje neznanje i totalnu ignoranciju.

On nema ni srca, ni uma, ni doslednosti, ni ideje. Samo čistu individualnost. Takvi su retki u mojoj blizini. I ja to cenim.

SVE JE U STANJU POLURASPADANJA

Ležim na Onkološkoj klinici, u sobi broj 2117, na poslednjem spratu. Zgrada je relativno nova, ali ne deluje tako. Izuzev nekih lekara i delimično medicinskog osoblja ništa drugo ne funkcioniše kako bi trebalo. Sve je u stanju poluraspadanja, slično pacijentima koji ovde leže.

Smestili su me u sobu na kraju dugog hodnika, odmah pored zajedničkog toaleta, pa preko dana gledam bolesnike kako se vuku do klozeta. Ako okrenem glavu prema prozoru vidim nebo, ali je slika mutna zbog prljavog stakla i pocepanih zavesa. Sam sam u sobi i to je najveća privilegija koju imam. Uz to,  dozvoljavaju mi  posete. Mogu da ostanu preko celog dana, čak i noću. Samo ne daju da se unosi alkohol, premda, ako ćemo pošteno, i na to zatvaraju oči.  

Uglavnom ležim na ledjima i zurim u strop. Više ne mogu da se krećem, sve slabije vidim, a i sluh mi je otišao dođavola. I naravno, ne mogu da govorim: posle dve operacije grla i nekoliko hemoterapija,  ne pomaže ni aparat pomoću kojeg sam, poput neke mehaničke igračke, ranije mogao da sastavim reč ili dve.

Imam mnogo vremena za razmišljanje. Ponekad mi se čini da sastavljam neki roman o vlastitom životu, roman koji nikada neće biti objavljen jer nema ko da ga napiše.

Objasnili su mi da od tri organa koja su neophodna za govor - pluća, larinks i buko-faringealna šupljina - ja imam samo pluća, a i ona su u jadnom stanju, zahvačena metastazom. Uklonili su mi sve što se moglo operisati. Hirurg Ljev Zelmanovič  pobrojao mi je pokazujući prstima : jedan - cartilago carcideu, dva - cartilago arytonideu, tri musculus vokalis, četiri – pasticus, pet - vestibulum i šest cavum larginis. Na kraju je pljesnuo dlanovima, što je bio znak da je spisak gotov, a ja sam imao utisak da on nije sasvim zadovoljan. Možda je želeo još nešto da operiše?

Pomirio sam se s tim da glas iz mojih usta više nikada neće izaći. Ja sam samo šuplja kutija. To je sve što je ostalo od mog tela, ne računajući naravno mozak koji je ostao netaknut i radi kao i uvek u mom životu – savršeno.

MOJA BUDUĆNOST JE MOJA PROŠLOST

I dalje imam izuzetno pamćenje, brzo i precizno , memorija po kojoj sam bio poznat, sa vremenom ništa nije izgubila. Još uvek znam napamet Stari i Novi zavet, većinu Puškinovih dela, Gogoljeve “Mrtve duše” mogu da izgovorim od prve do poslednje rečenice. Pamtim i sve što sam napisao u životu, čak i seminarske radove sa univerziteta. Mogu da se setim svakog dana kojeg sam preživeo i da manje više tačno opišem šta mi se događalo. Navedite mi neki datum iz života i ja ću se setiti šta sam tog dana radio. 

Ne postoji objašnjenje zašto imam takvo pamćenje, samo znam da sam u životu često izbegavao da se time koristim. Ali, u onim retkim slučajevima kada nisam mogao da odolim sujeti, a to je uglavnom bilo u studenskim danima, primetio sam da ljudi oko mene nisu ostajali ravnodušni: neki su me neprimereno hvalili, ali mnogo više bilo je onih koji su mi zavideli i počinjali da me mrze. Iz to iz dna duše, iako im ništa nisam uradio. Ili možda jesam? Pokazujući  svoju pamet, inteligenciju ili samo nesvakidašnju memoriju, podsticao sam ih da se pogledaju u ogledalo i procene svoje sposobnosti. Osećao sam da sam kriv: Bog kažnjava gordost. Samo, ja ne mogu protiv svoje prirode.

Sada pamtim svaku reč koju lekari izgovore, svaku prokletu dijagnozu, svejedno da li koriste latinske ili ruske reči. To je jače od mene.  Sve što preko dana čujem prevrćem posle u mislima satima i danima. Ponavljam ih bezbroj puta, kao neku prisilnu radnju. I da hoću, ne bih se mogao osloboditi toga. Kad bolje razmislim: šta drugo da radim ?

Jedna misao rađa drugu, druga izaziva treću ili petu. I sve su okrenute ka prošlosti. Budućnost za mene ne postoji. Svestan sam da je budućnost za mene - moja prošlost. Za mene čak ni sadašnjost ne postoji. Sve je prošlost.

Znam da moj glas više niko nikada neće moći da čuje. Pa ipak neprestano govorim u sebi i sam sa sobom. Ja jedini još uvek čujem onaj tamni bariton kojim su djevuške, bar tako kažu, bile očarane. Čak i pevam u sebi ponekad. Te pesme, kao i moji monolozi, mirišu na smrt.

Sa lekarima i sestrama komuniciram pogledom. Oni su navikli da čitaju iz očiju pacijenata.

RUNOVA

Kad me Runova pozove telefonom, ja prstima lupkam u slušalicu. Ona s druge strane ćuti i takođe ponekad kucne. To nam je dovoljno da se razumemo. Mi imamo svoje tajne znakove. 

Pita me: da li si to ti Venička ? Ja kucnem jedamput, to znači - da. Pita me da li je još uvek volim? A ja otkucam dva puta, to znači - ne. Onda ona kaže da idem dođavola i da sam obično govno. Ja bih da se nasmejem, ali ne mogu. Boli.

Runova je moja najveća ljubav. Ima lepo ime – Julija, ali sam je uvek oslovljavao po prezimenu. Ona je meni tepala: Venička, mili moj... A ja sam suvo govorio: Runova, prekini. Dosta sranja.

Ja zaista imam plave oči i plavu kosu. Kad sam bio mlađi govorili su da ličim na Jesenjina. Ali, on je bio za dve glave niži od mene. Kakvo je onda poređenje uopšte moguće?

I druge sam žene zvao po prezimenu, kao da nikada nisu ni imale vlastita imena. Nosova, to je Galja sa kojom sam i sada u braku. Simakova, ona je Valentina, bila je moja prva žena. Živela je sa našim sinom u mestu Petuški, u koje, eto, nikako da doputujem šinobusom iz Moskve. A stotine puta sam kretao. Zatim Šmeljkova, Natalija, u koju sam se zaljubio pre dve godine i sada više ne mogu da živim bez nje. Da živim? Zar je ovo život?

Runova je nešto posebno. Bio sam očaran još kada sam počeo studije, iako me je baš ona prijavila komsomolu zbog pijanstva i Biblije koju sam uvek imao pri ruci. Od tada sam je još više voleo, iako sam znao da ta ljubav nije imala šansu: svesno sam žrtvovao Runovu za votku.

A zvali su je na fakultetu – Komsomolska boginja.

POGLED BELOG KROKODILA

Jednom kad smo tek počeli da se zabavljamo, i kad sam danima spavao kod nje u studenskoj sobi, najčešće pijan, rekla mi je da sam krokodil.

Kakav, sad, krokodil? – pitam je zatvorenih očiju.

Beli kajman – odgovara ona.

Nikad čuo, priznajem.

Onda mi objašnjava: to je izuzetno retka vrsta krokodila, sa nekom genetskom anomalijom, pa im je koža bliža boji slonovače nego beloj, a to se objašnjava nedostatkom pigmentacije. U celom svetu ima samo desetak takvih primeraka. Beli kajmani imaju neverovatno plave oči. U Gatorlandu, njihovoj postojbini, veruju da ovi reptili donose sreću ljudima koji uspostave vizuelni kontakt sa prelepim plavim očima.

Ti si moj beli kajman plavih očiju – smeje se Runova, a to kaže kao da bi najradije zaplakala. Samo mi ne donosiš sreću, nego duboku patnju, dodaje više za sebe.

Ja zaista imam plave oči i plavu kosu. Kad sam bio mlađi govorili su da ličim na Jesenjina. Ali, on je bio za dve glave niži od mene. Kakvo je onda poređenje uopšte moguće?

Pre dva dana Runova me ponovo zvala telefonom. Nešto je govorila, a ja sam povremeno kuckao u slušalicu. Onda se rasplakala: kajmane... plavo oko... Spustio sam slušalicu. Ne volim da me podseća na te dane.

ENGLESKA KRALJICA JOŠ NIJE STIGLA

Tihonovu obraćam se samo očima i on sve savršeno razume. Čak i da mogu ne bih imao šta da mu kažem. Među nama  postoji apsolutno razumevanje. Znam šta će reći, a i on zna šta bih ja govorio da mogu. Ima Tihonov i nekih loših strana, ali ja mu sve opraštam: on je već gotov lik u mojim delima, a ja svoje literarne ličnosti volim i nikada ih ne osuđujem.

Toliko se dugo poznajemo i toliko smo toga zajedno prošli da je među nama sve savršeno jasno. Evo, i sada znam šta će da me pita:

Vaše prevashoditeljstvo, maestro - on me tako oslovljava kada je raspoložen, a raspoložen je manje-više uvek - možemo li da počnemo? Orkestar je nervozan, a dirigent već drugi put briše znoj sa čela i odlazi da piša.

Ja dajem znak očima da može, a Vadim nateže još jedan dobar gutljaj iz flaše. Kako mu zavidim, pokvarenjaku.

Ima Tihonov i nekih loših strana, ali ja mu sve opraštam: on je već gotov lik u mojim delima, a ja svoje literarne ličnosti volim i nikada ih ne osuđujem

Zatim teatralno prenosi moju poruku:

Mstislave Rostropoviču, može. Mooože !

Rostropovič je neodlučan: engleska kraljica još nije stigla. Da sačekamo malo?

Tihonov dobro zna koliko me engleska kraljica nervira. Prvo, ona nije engleska nego britanska kraljica. Sto puta sam mu ponovio da je poslednja engleska kraljica bila Elizabeta Prva, još 1603. godine. Od tada su kraljevi ili kraljice ne Engleske, već Ujedinjenog kraljevstva ili Britanije. Bože, ponovo mi je proradila enciklopedija u glavi.

Sve to Tihonov dobro zna, samo se pravi lud. To je deo svakodnevnog scenarija koga on poštuje do najmanjih sitnica. Ovo je predstava koju smo mnogo puta odigrali. 

PRIJEMNI PUNKT

Pre mnogo godina obojica smo radili na punktu za prijem starih flaša. Posao je bio jednostavan i zabavan. Ljudi bi donosili boce od piva ili votke i mi smo im odmah plaćali: dvadeset praznih flaša bilo je dovoljno da se kupi pola litre votke. Ispred malog šaltera, gde se obavljala ova trgovina, uvek je bilo mnogo ljudi ali Tihonov i ja nismo žurili. Kad bi pijanci postali preteći nervozni Tihonov bi krenuo sa pričom o engleskoj kraljici koja, navodno, ne dozvoljava da se radnja otvara pre propisanog vremena. Takav je tamo zakon. A niko nije znao koje je to vreme.

Pijanci ispred šaltera su se pomirili s tim da kraljica nikada ne dolazi na vreme: nas dvojica smo pili i zabavljali se sve dok nam upravnik, on se i sam jedva držao na nogama, ne bi naredio da otvorimo šalter. Bilo je to blaženo, socijalističko, doba.

Sada, međutim, nemam vremena za bacanje. Znam da Vadim želi da me podseti na stare dane: čekam Sibelijusa i nestrpljivo brojim minute kad će mi njegovi zvuci prostrujati telom. To je kao kad alkoholičar čeka ujutro svoje prvo piće.

(Nastaviće se)