Kad sam počeo da svlačim pantalone, udariše da beže kroz vrata i prozore

U Parizu ja, još i sad slepo zacopan u Argentinu, osećao sam se Mlađim (što je potvrđivalo dražesnu mladost Argentine i moju mladost kao ljubavnika). Osećao sam se Mlađim i kao Poljak, ja, ambasador mlađih kultura. Sve je to, dakle, pojačavalo moj pamflet protiv starosti Pariza i guralo me u nagost. Ali ja lično bio sam u starijim godinama. I, uostalom, ja, pisac, činio sam što sam mogao da bih bio stariji od njih, od Parižanâ, lukaviji, prefinjeniji, da ne bih dopustio da budem ulovljen u naivnosti... poturao sam im tu mladost pripremljenu na pariski način, to znači na staro, s maksimalnom zrelošću za koju sam bio kadar.

Ta književnost gotovo da ne zna za sirovinu, hrani se elaboratima koji se podvrgavaju daljoj elaboraciji. Povikah da nisam ni pisac, ni član bilo čega, ni metafizičar, ni esejist, da sam ja ja, slobodan, nesputan, živ... Ah, tako, odgovoriše, znači da si egzistencijalist!

I tako sâm nisam znao na kraju kakav sam: mlad, star? U toj kakofoniji dogodilo mi se podosta disonansi...

◊

Upitao sam ih ko je X, koga sam znao samo po čuvenju. Odgovoriše da je istaknut pisac. Rekoh, u redu, pisac, ali ko je? Objasniše da se, potičući iz nadrealizma, prepustio u poslednje vreme specifičnom objektivizmu. Rekoh, odlično, objektivizam, ali ko je on? Rekoše da spada u Melpomeninu grupu. Odgovorih da pristajem na Melpomenu, ali ko je on? Odgovoriše da njegovu vrstu karakteriše kombinacija argoa sa fantastizovanom metafizikom. Onda rekoh da pristajem na kombinaciju, ali ko je on? Na šta odgovoriše da mu je pre četiri godine dodeljena Prix St. Eustache.¹

To se događalo u malom ali prekrasnom kulinarnom zakutku na Seni, i ja sam upravo jeo ovčetinu čudesnog seoskog ukusa. I shvatio sam svoju netaktičnost: šta te se tiče ko je tvoj kuvar, jer ne jedeš kuvara, nego njegova jela. I uzgred rečeno, bila je to netaktičnost kako prema kuvarima, tako i prema krojačima, jer je pitanje „ko je neko“ po svojoj prirodi obnažujuće (i uz to antifenomenološko). Francuski književnik neće tek paradirati nag, u ovdašnjem vazduhu dižu se hiljade plaštova, onda se pruža ruka, koja hvata plašt koji se najviše dopada, i postaje se romansier, historien d’art, katolik ili pathaphysicien²... vazduh vrvi od tehnika, pravaca, rešenja, nivoa, platformi, pariski vazduh je okrepljujući i lak, kao kola s nameštajem. Ta književnost gotovo da ne zna za sirovinu, hrani se elaboratima koji se podvrgavaju daljoj elaboraciji. Povikah da nisam ni pisac, ni član bilo čega, ni metafizičar, ni esejist, da sam ja ja, slobodan, nesputan, živ... Ah, tako, odgovoriše, znači da si egzistencijalist!

Čitava stvar je u tome što se oni, shvatate, čak i svlačenjem oblače, i nagost – to su kod njih samo jedne pantalone više

Ali moja prekookeanska nagost, odande sa pampe, nagost koja mi je bila potrebna za moju ljubav sa Argentinom (uprkos mojim godinama!), nije mi dopuštala da ne budem s njima onaj koji obnažuje. Postalo je nepristojno. S kakvim su stidom ti asovi primali moj strasno naivni pogled koji je dopirao do njih kroz odeću... smrtna diskrecija, diskretna melanholija, taktična ravno-dušnost, odgovarale su mom zahtevu odande, s periferije sveta, iz domovine Indijanaca. Obučeni od glave do pete, umotani, mada je već maj, s licima koja su im stilizovali frizeri... a svaki je imao u džepu malu, potpuno nagu statuetu, da bi je posmatrao znalačkim okom. Vlada skromnost i razboritost. Niko se nikom ne nameće. Svako radi svoje. Proizvode i funkcionišu. Kultura i civilizacija. Zarobljeni u odeći, jedva mogu da se mrdaju, nalik na insekte premazane nečim lepljivim. Kad sam počeo da svlačim pantalone, nastala je uplašenost, udariše da beže kroz vrata i prozore. Ostadoh sâm. Nikoga nije bilo u restoranu, čak su i kuvari pobegli... i tek tada sam opazio, šta to, zaboga, radim, šta se dešava sa mnom... i stajao sam iskrivljen s jednom nogavicom na nozi, a s drugom u rukama.

Uto sa ulice uđe Kot i videći me kako stojim, začuđeno upita: – Šta je s tobom, poludeo si? Mene je stid i hladno mi je, odgovorih da sam tako počeo malo da se svlačim, i da mi je sve izmaklo. Veli: – Poludeo si, tebi se pomešalo u glavi, gde bi se ovde neko uplašio tvoje golotinje, ta na celom svetu nećeš naći ovoliko svlačenje odeće kao ovde... stani, naišao si na kuniće, a ja ću pozvati lavove koji, makar go po stolu igrao, neće ni trepnuti! I tada se opkladismo, opkladismo se na plemićki i poljski način (jer ja se s Kotom Jelenjskim nisam osećao argentinski, nego poljski, jer smo imali onu zajedničku babu), i ne na današnji, nego na onakav kakav je postojao krajem prošlog veka. No dobro! Pozvao je koga treba, najbrutalnije obnažujuće intelekte, a ja ništa, a kad je već došlo do deserta, počeh da svlačim pantalone. Strugnuše, učtivo se izvinivši, da je tobože već vreme da idu!

I onda mi Leonor Fini i Kot rekoše: – Ama kako, nemoguće je da su se uplašili, za to imaju specijalizovane intelekte! Meni postade mnogo teško i zlo na duši, tuga me izjeda, malo je falilo pa da se gorko rasplačem, ali rekoh: – Čitava stvar je u tome što se oni, shvatate, čak i svlačenjem oblače, i nagost – to su kod njih samo jedne pantalone više. Ali kad sam ja sasvim obično spustio pantalone, pao im je mrak na oči, i uglavnom zato što to nisam učinio prema Prustu, ni à la Žan Žak Ruso, ni prema Montenju, ili u smislu egzistencijalističke psihoanalize, već samo onako, od sebe, samo da bih ih svukao.

◊

Intervju s Markom Pjereom za Frans Observater.

U jednom intervjuu rekao sam da su oni kao Pavlovljevi psi.

(1) Nagrada Sent Estaš (franc.).