Kad šaran krene u lov na srpski narod

UGROŽENOST OPSTANKA I NEIZVESNOST SPASENJA NARODA KOJEM BEZ OSTATKA PRIPADAMO – Glomazan termin nastao u čeonom sudaru Aleksandra Jovanovića s pesmom "Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj" Ljubomira Simovića. Evo kakve su sve izviiskre tu sevnule: "Ukrštajući lični doživljaj sa predačkim pamćenjem, Ljubomir Simović je ispevao 'Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj' iz kojih – kroz pevanje o ugroženosti opstanka i neizvesnosti spasenja naroda kojem bez ostatka pripadamo – do nas dopiru, uporedo sa rečju so i druge ključne reči Simovićeve poezije: slovo, suza, kantar i teg, spasenje, oblak, hrast, treća ruka. To su, istovremeno, reči koje čitalac prepoznaje kao ključne u sopstvenom iskustvu i na koje, takođe, odgovara svim svojim bićem." [1]

Lični doživljaj bi trebalo da bude Simovićeva percepcija ikone Bogorodice Trojeručice koju je naslikao Jovan Damaskin, ali šta bi bilo predačko pamćenje nije tako izvesno. Da li kritičar misli bukvalno na pretke, pa se ovde radi o pamćenju pesnikovog dede ili askurđela, o porodičnoj legendi koja se prenosila s kolena na koleno? Ili je, pak, reč o precima u širem smislu, o pripadnicima srpskog naroda i njihovom pamćenju? Biće da se iza ove smušene formulacije krije nešto sasvim jednostavno: u Simovićevoj pesmi prepliću se njegovo viđenje ikone i tekstovi prethodnika koji su o istoj ikoni pisali. Jovanović ne navodi na koje pretke misli. Možda na Matiju Bećkovića koji kaže da "srpski pesnički narod piše trećom rukom"[2] (mada bi se, dodajemo, u nekim slučajevima pre reklo da piše levom nogom)? Ili je Bećković premlad da bi bio Simovićev predak? Sve ovakve i slične nedoumice bi se razvejale u prah samo da je Jovanović napisao na koje to pretke misli, kakvo mu je pamćenje na pameti, koji su to pisani dokumenti koji svedoče o predačkom pamćenju.

Uglavnom, iz tog ukrštaja, nimalo kostićevskog, nastala je Simovićeva pesma putem koje su do nas doprle neke reči. To da kroz pevanje i pesmu do čitalaca dopiru reči, zaista spada u red velikih kritičarskih otkrića, za šta Jovanoviću treba odati priznanje. Čuo sam da se dešavalo da kroz poeziju do čitalaca dopru i čitave rečenice, ali mnim da je to ipak ređi slučaj. Koje su to reči doputovale do nas koristeći Simovićevu pesmu kao prevozno sredstvo? Jovanović nabraja verbalne putnice-namernice: so, slovo, suza, kantar i teg, spasenje, oblak, hrast, treća ruka. Ne znam za vas, ali ja sam za sve pobrojane reči znao i pre čitanja Simovićeve pesme, pa što se mene tiče, pesnik nije morao da se muči. Jovanović, pak, tvrdi da to nisu bilo kakve reči, u njima ima nešto posebno, nijedna se tu nije našla slučajno: to su reči koje čitalac prepoznaje kao ključne u sopstvenom iskustvu i na koje odgovara svim svojim bićem. Dakle, to su osnovne, glavne, reči od presudne važnosti za iskustvo svakog čitaoca.

Zašto je so jedna od ključnih reči za čitaoca može se razumeti, jer gotovo niko ne voli neslana jela, a još manje neslane šale. A ni Simoviću i njegovom kolektivnom pesničkom subjektu nije draga neslanost, što se vidi iz osmog obraćanja Trojeručici, to jest iz osmog katrena pesme:

"U ovom svetu neslanih mora i jela, 
dok nam se broje poslednji trenuci, 
nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeručice, 
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!"[3]

Evo još jedne ključne reči, suza, koja se združila za solju tvoreći metaforu so suza, a pesnik moli Bogorodicu da kolektivnog neznanog junaka koji je na samrti, osoli tom solju suza koje su skupljene u trećoj ruci, te da solju nastalom dehidratacijom suza pride i zasvetli moribundu. Usput budi rečeno, Bogorodica nema treću ruku, Damaskin je naslikao ruku viška na ikoni iz zahvalnosti Isusovoj majci što mu je iscelila šaku. Bogorodica je zapravo dvojeručica, što znamo i iz jevanđelja, tako da je Simovićeva molitva uzaludna, ali čini mi se da on sve to nije baš ozbiljno ni mislio, pa i nije neka šteta što neće biti intervencije treće ruke eks mahina.

Ono što odaje pesničku laž je prvi stih. Svet neslanih mora i jela zvuči kao lepa poetska slika, ali samo na prvi pogled. Svet je toliko obljutavio, uprosečio se, postao bled i neduhovan, lišen smisla, da su čak i mora postala neslana. Međutim, ta slika neslanog mora povezana je odmah s neslanim jelima, usred molitveno intonirane pesme, usred ozbiljnog obraćanja Bogorodici izmučenog, progonjenog, skoro dotučenog naroda. To povezivanje raznorodnih pojmova, iz visokog i niskog registra, neminovno lišava stih željene smrtne ozbiljnosti. Ne mogu se stihija i hleb svagdanji trpati u isti koš, a da to ne izazove humorni efekat. Ništa ne pomaže ni to što je Simovićeva pesnička slika nastala parafrazom Hristove izreke iz Besede na gori: "Vi ste so zemlje, ali ako so obljutavi, čime će se ona osoliti?" (Jevanđelje po Mateju 5:13). Da se zaustavio na morima, te da je još i dodatno razvio tu sliku ili je obogatio sličnim primerima, postigao bi se nameravani efekat. Ovako, reč je o neosoljenom pesničkom promašaju.

Simovićev stih neminovno dovodi u sećanje završnu strofu Marine Cvetajeve iz triptiha "Pesnici", u kojoj je data slična slika sveta i pesnikovog položaja u takvom svetu:

"Šta da radim ja, pevač i prvenac
U svetu gde najcrnji – sivo smera!
Gde nadahnuće drže – ko u termosu!
S ovom bezmernošću
U svetu mera?!"[4]

Srećom, Simovića ne zanimaju bagatele poput pesničkog položaja u svetu, on se ne bavi tričarijama, već isključivo ozbiljnim temama, sudbinom čitavih naroda. Sudbina pojedinca ovde nije bitna, ako nema bar šest-sedam miliona ljudi kojima je ugrožen opstanak, Simović ne poteže svoje pero. Nije on nekakav egoista, pa da se bavi sopstvenim mukama, ili nevoljama pojedinca, previše je to skroman poduhvat za njegov poetski dar.

Vratimo se Jovanoviću i ključnim rečima. Zašto bi čitalac reči kao što su oblak, hrast, kantar ili teg prepoznao kao "ključne u sopstvenom iskustvu", to verovatno ni kritičaru nije jasno. Da ga je neko pitao pre čitanja Simovićeve pesme koje su to ključne reči za njega, veliko je pitanje da li bi nabrojao ijednu od navedenih. Da za trenutak pretpostavimo da ima čitalaca čija su presudna životna iskustva vezana za oblak i hrast (recimo da je jedan čitalac meteorolog, a drugi botaničar), ali proglasiti Bogorodičinu treću ruku za ključnu reč u nečijem iskustvu govori o ozbiljnom poremećaju percepcije. Teško da je bilo koji čitalac u životu video Bogorodicu, a kamoli njenu treću ruku.

Jovanoviću ni to nije dovoljno, već veli da na pobrojane ključne reči čitalac "odgovara svim svojim bićem". Kako se to odgovara svim svojim bićem? Kojim je to naučnim metodama kritičar utvrdio da su reakcije čitalaca baš ovakve? Da li bi čitalac na pesmu mogao da odgovori i polovinom ili frtaljem svog bića, recimo ako je rasejan? O tome nema ni slova u tekstu, ali zato kritičar pouzdano zna da Simović peva "o ugroženosti opstanka i neizvesnosti spasenja naroda kojem bez ostatka pripadamo".

Spasenje je bogoslovski termin i kao takav neprimenljiv na kolektive, pa čak ni narodne koji su i kritičaru i pesniku toliko srcu prirasli. Spasenje je individualno i uvek je pod znakom pitanja. Sa spasenjem nema izvesnosti, čak ni za one koji su svoj život posvetili asketskom podvigu, a kamoli za čitav narod. Ako je ovo kritičaru nejasno, evo jednog primera. Kako će da se spasi Ratko Mladić koji je pobio hiljade i hiljade ljudi, a pritom ne pokazuje ni trunku kajanja? Jasno je da za nepokajanog masovnog ubicu nema spasenja, njega čekaju tama najkrajnja, plač i škrgut zuba, jevanđelje je tu jasno kao dan. Narod, budući sačinjen od miliona različitih ljudskih bića, ne može se tretirati kao jedinica spasenja. Osim ako nije reč o kolektivnom organizmu, ali bojim se da to u ovom slučaju nije primenljivo, uprkos žudnjama nacionalno onesvešćenih književnih kritičara.

Nejasno je i prvo lice množine koje kritičar koristi u ovoj rečenici. Ko smo to "mi" koji bez ostatka pripadamo narodu? Jovanović i Simović? Ili čitaoci koji reči iz Simovićeve pesme prepoznaju kao ključne u sopstvenom iskustvu? Možda svi vernici Srpske pravoslavne crkve, pošto je ipak reč o obraćanju Bogorodici? Nema pouzdanog odgovora, jedino je izvesno da to "mi" pripada još većem "mi", narodu kojem je opstanak ugrožen, i to bez ostatka. Prevelika je ovo množina za moj nejaki um, pa bolje da se zaustavim na samo jednom članu tog kolektiva.

Kako to Aleksandar Jovanović pripada narodu bez ostatka? To valjda znači da sve što on jeste i sve što čini pripada srpskom narodu. Da li to znači da je zaveštao svoje organe? Ili da svoju profesorsku platu deli s potrebitima iz svog voljenog naroda? Da li je narod vlasnik autorskih prava na Jovanovićeva dela? Da li je kritičar svoju pokretnu i nepokretnu imovinu testamentom prepisao narodu kom bez ostatka pripada? Ili ipak tu postoji neki ostatak pri deljenju? A deljenje onih koji se busaju u prsa svojim pripadništvom naciji uvek izgleda isto: njima visoki položaji, narodu položaj na frontu; njima moć, narodu noć; njima opstanak, narodu nestanak. Narodu ne ostane čak ni ostatak pri deljenju plena.

Ugroženost narodnog opstanka centralna je i najbanalnija teza velikosrpskog nacionalizma i kao takva apsolutno nespojiva s poezijom. Na toj tezi izgrađena je kasnije čitava propagandna mašinerija koja je za cilj imala opravdanje budućeg rata i osvete. Pozicija žrtve je i inače nezahvalna za stvaranje, samosažaljenje nije baš najbolji saveznik poezije. Jednostavno, kukumavčenje nad sopstvenom sudbinom, žalopojke nad kolektivnim udesom, poistovećivanje pesnika s narodom koji uvek pati i strada – to su teme koje neminovno dovode do stvaranja kiča.

Čime je to ugrožen opstanak naroda u Simovićevoj pesmi? Razni su se neprijatelji navrzli na njegov mnogostradalni narod, a pretužni pesnik zaziva Bogorodicu ne bi li, ako je ikako moguće, spasla pesničko "mi". Od čega? Recimo, od riba. Kaže pesnik: "Dok kišu protkiva susnežica, i vuk, / riba i vrana kreću na nas, u lov"[5]. Dobro, vuk jeste opasna životinja, od vrane bi pesnik mogao da strahuje tek kad se narod prestavi, pa ptičurina dođe da komada leševe, ali zašto riba? Šta je nesrećna riba srpskom narodu skrivila, pogotovo za vreme posta? Kako je to riba krenula u lov na srpski narod? Gde je taj narod ako mu preti smrt od ribe? Pod neslanim morem? Da li je i ovo neka neslana šala? Pesnička slika mora da bude precizna, nema tu mesta za ošljarenje, pogotovo kad je opstanak čitavog naciona doveden u pitanje. "Stih je ubedljiv samo onda kad se može proveriti kao matematička formula (ili muzička, što je isto)"[6], kaže Cvetajeva, ali naši pesnici i kritičari njeno kritičko pismo tretiraju poput ribljeg govora.

Pošto je Simovićev kolektivni pesnički junak ugrožen ribama, nije čudo što je njegova pesma ugrožena promašenim pesničkim slikama, a Jovanovićeva kritika Simovićeve pesme zvučnim besmislicama. Za narod ne znam, ali ovakvim pisanjem Jovanović ugrožava samo opstanak sopstvenog teksta. O neizvesnosti spasenja da i ne govorim.

*Tekst prenosimo iz časopisa Riječ i smisao

[1] Aleksandar Jovanović: Pesničke vertikale Ljubomira Simovića ; u: Pesničke vertikale Ljubomira Simovića, Institut za književnost i umetnost/ Učiteljski fakultet, Beograd/ Dučićeve večeri poezije, Beograd−Trebinje, 2011.