Prava pohotljiva ži­votinja
Plivanj 01 S

Photo: yan-wo

Kad se gledaš go u ogledalu, uvek ugledaš đavola

Moja porodica je rado ponavljala: Kad se čovek gleda go u ogledalu, on na kra­ju uvek ugleda đavola.

Ta veoma katolička prerada staroga mitosa o Narcisu ipak nije uspela da demorališe moj sasvim nov pubertet, onog dana kad mi je taj stari gad, orman sa ogle­dalom, koji je video moje dolaženje na svet, pokazao sliku onoga što jedno suviše sparno posle podne nije bilo ostavilo mr­tvo.

***

Kada je uživanje, uopšte greh, piše Feuerbach, čovek je tako protivuprirodan, takav sitničar, takav rob, tako plašljiv, tako rđav prema samom sebi, da sebi ne dozvoljava nikakvu radost, nijedno dobro parče, kao ono Pascal, koji se, kako priča njegova sestra, grdno trudio da nađe da sit bljutava ona probrana i ukusna jela koja su mu davali za vreme njegove bolesti.

Paskalovska je ona vraški bila, ta bur­žoazija iz koje sam proizašao, i koja je, od hipokrizije do hipokrizije, najzad samu se­be uhvatila u klopku svog prljavog mazo­hizma.

Protivno od Lorenzaccia, koji je simulirao razvrat sve dok nije postao sam razvrat, ona je grimasirala odricanje iz ra­čuna, ali su je račun i grimase pobedile. Privilegovani su lelekali o bedi, da gnjev većine opljačkane u njihovu korist ne na­srne na njihova dobra. A evo, odjednom, oni su zažalili, imali pravo da zažale, zbog praznine u sebi. Katastrofalno je bio dejstvovao klip njihovih pumpi koje i usisavaju i potiskuju. Aspiracije i potiskivanja. Romansikeri odani interesima bogatih nisu prestajali da dočaravaju, kao izvinu za bezobrazni luksuz izvesnih domova, patetič­ne sukobe kojima su ti domovi bili pozorje. Oni su tolkovali kako vam glupava pi­tanja prvenstva, problemi bez glave i bez repa izedu život i »život«...

Ele, većina onih koji nisu pristajali na proturene ili prourlane tvrdnje plutokrat­skih mističara, oni koji su poricali da je đavo živ, tamo gde je sveštenstvo, tako du­go, uveravalo da je on oličen, srozavali su ipak — i to sa kakvom raskoši u podlosti! — na životinjski rang ono što, iako za­jedničko svima živim vrstama, ostaje svoj­stveno čoveku i svojstvo čoveka.

Žive kao životinje. Prava pohotljiva ži­votinja... ta su poređenja poznata. Treba primetiti da se, u francuskom jeziku, ime­nica životinja (bete) sparušila toliko da je postala jedan kukavan pridev koji znači glup. Ali kako, kad se radi o dobrom рагčetu, svako zna gde se nalazi najbolje, svi oni koji su hteli da podražavaju Pascalu, zaprljali su čulnost dripačkim podrazumevanjima.

Korektno je, šik je, otmeno je, samo ono što je prethodno bilo deseksualizovano.

Otuda muško odelo, celo u skrivajućim valjcima.

Moja se porodica uvek plašila da ne za-docni na voz.

I tako, od svoje pete godine, obreo sam se, za nedeljnu šetnju u Bulonjskoj Šumi, sa natakarenim polucilinderom, tvrdom kragnom, mašnom, u odelu engleskog kroja i sa štapom.

Ali ako su se pretencioznost i grotesk­nost utrkivale u tom nakaradnom ruhu za praznične dane, najgroznija poruga ono­me što još zaostaje nevino životinjsko i dostojno uživanja, kod jednog buržoaskog mladunčeta, nanesena mi je bila prilikom jednih poklada od strane moje majke, ka­da se ona usudila, u ime realizma, da me preruši u kočijaša: pod šeširom od mušeme virio je nos pijanice, njeno delo, za koje je (i ovo je u celoj priči najstrašnije) išla da traži ljubičaste i modre prelive u jednoj kutiji sa akvarelima koju mi je ona sama bila poklonila pa zatim konfiskovala.

Međutim, ništa mi nije izgledalo, nikad mi ništa nije izgledalo tako divno kao ta klaviatura malih kockica, svaka druge boje ali sve podjednake lepote, u svojoj raznoli­kosti, gde se mrko žuta boja zvala Terre de Sienne brulee. Na crnom i belom metalu, skala tonova bila je skala svih mogućno­sti. Prva mogućnost: osvetiti se bagrenovima. Zabrljah jednu palmu drečeće roza. Na taj način, mišljah, čarolijom jednog himeričnog drveta, bio sam porekao čitav jedan svet, taman dostojan da bude poreknut.

Na šta mi je bilo primećeno da je dr­veće zeleno. Što znači da je moje drvo bilo paceraj, i ništa više. Uostalom, bio sam suviše mali za slikara, i oduzeše mi čet­kice, čančiće, paletu.

Probni hitac, majstorski pogodak. Poro­dica, uostalom, nije se ni docnije opovrg­nula i sve one podlosti koje me je primo­ravala da udišem i koje nisu bile čak ni smrdljive, sve te gadne male namere, ukazaše mi se sve više i više, sve bolje i bolje, slične, bar što se tiče njihovih psledica, onom hašišu, za koji je jedan profesor sklon igri etimologija voleo da nas podseti, kako je starcu sa brda bilo do­voljno da da svojim učenicima da puše hašiš, da bi ih metamorfozirao u ubice.

Kriminalitet porodičnih sinova i kćeri koji sve više raste (dovoljno je čitati no­vine pa da se to uvidi) svedoči o jednoj potmuloj potrebi (potmuloj kao fenjer zlikovaca na polarnim slikama) da se na­sumce raspali, sa željom, sa nadom da će se biti pogođen neposredno, uzvraćaj em udara. Ti mali buržoaski zločinci, umesto da se okome na ognjišta gde su se rodili oni i njihovi gnjevovi, pustili su da ode u stra­nu jedan bes koji, u svome ubilačkom upražnjavanju, manje teži koristi no ka­zni.

Kroz slučajne žrtve, oni sebe same pro­ganjaju. Pogađaju se u zločinima izvrše­nim nad prolaznicima. Tako su atentati koji imaju da ih odvedu na gubilište samoubistva na drugom stepenu. Samo se prvi među njima Lafkadio iz Vatikanskih Podruma.

Lafkadio, bacajući kroz vagonska vrata napolje jedno kukavno smešno stvorenje, baca jedno izazivanje društvu. Izazivanje nedovoljno, literarno. Wilde je tuda pro­šao: Metnuti genije u svoj život, talenat u svoja dela. Genije u životu, to znači pot­puna razuzdanost. Ima tu jedan protivu-smisao u pogledu slobode. A ići u protivusmislu, to je sudariti se, razbiti se fatal­no. Lafkadio zna da će se to rđavo svr­šiti. Ali mazohizam uvek ide zajedno sa sa­dizmom. I pored svojih mačjih osobina, Lafkadio je, tako, ne mačka koja se igra sa mišem, nego miš koji se igra sa mač­kom da bi ga mačka ogrebla, ubila, po­jela.

Oni drugi, inferiorniji od Lafkadia, gli­na njihove osrednjosti lepi im se za cipe­le, lepi im cipele za tle. Oni se samo uto­liko više žure ka kazni. Ako se, kada kuc­ne čas, ne plaše niti se revoltiraju, to je zato što pristaju da, u njinim ličnostima, bude pogođena jedna klasa čija se svest munjevito budi samo da bi obasjala prizor onih nepravdi koje su joj omogućile da postoji, da traje.

Oni koji su bili glasoviri najogavnijih privilegija, sve što je zasviralo u njih bilo je tako lažno, da su oni sada, evo, sa­mim svojim favorizovanim položajem, za navek, potpuno poremećeni, mašine za pre­tvaranje porodičnih hipokrizija u opasne zločine.

U praskozorje, pre giljotiniranja, oni će odbiti čašu ruma, ali će veoma pobožno slušati misu, pa se zatim, laka srca, po­peti na gubilište. Nisu li zar priveli u delo, i što su bolje mogli, savete Hristove, ka­da su, posle prvog šamara jedne nepronicljive grize savesti, udesili tako, da bu­du, ne ošamareni po drugom obrazu (što bi im se činilo nedovoljno) već amputira­ni čitave glave.

Tako, zahvaljujući toj kapitalnoj okol­nosti, oni sebe smatraju dostojnim Rajskog Naselja. Ako se moraju zadovoljiti robi­jom, osećaće se kao polaznici za vaskrsenje. Mnogi, uostalom, pretpostavljaju to­talno, neodložno ispaštanje, pa tako i mladi ubica juvelira iz ulice Mozart koji je odbio da potpiše žalbu kasacionom sudu.

Francuska se dakle ukazuje, što se ti­če psihologije svoje buržoaske klase, kao bliznakinja Dostojevskove Rusije. Zločin i kazna, Zločin sa nadom na kaznu.

Razume se, novine će reći, o tim krva­vim žigoloima, da su im njihovi roditelji, međutim, bili dali dobar primer. Pa da, otac je bio uspeo snagom sopstvene mi­šice. To beše, ako se dobro sećam, neka­kav čestiti gazda pekar, koji se povukao, pošto se obogatio. Krivicom svog nevaljalca sina, on je, uostalom brzo podlegao bolu da vidi posle četrdeset godina hleba zvanog »polka« kako tancuju njegovi zlatnici. Što se tiče majke, nije svakako preterano reći da je ona bila štednja pre­tvorena u ženu.

Pa na koga je onda mogao biti, taj ra­sipnik, taj mangup?

Reklo bi se da mu novac peče prste, dok su međutim, u toj porodici, pri dodiru tog dragog novca najtvrđe ruke postajale meke.

A životni ciljevi tog žigoloa? Njegov automobil, njegove svilene košulje, nje­gova fuksa, njegovi koktejli, itd... Videli smo na šta je spao, onog dana kad više nije imao sve to da plati. Postojao je sa­mo u funkciji jedne društvene nepravde u njegovu korist. Mudrost bi se sastojala u tome da se udesi da ta nepravda potraje. Mudrost bi bila, po izrazu našeg zakoni­ka, da se upravlja svojim imanjem kao dobar otac porodice. Ali šta ćete! to je bio jedan usplahirenko koji se nešto petljao, pa je počeo da pravi grdne burgije da se ne bi više petljao.

Porodično dete, on nije verovao da Je porodica bila taj kamin oko koga se oku­pljala. Doba ognja, doba ognjišta bilo je odavno prošlo, doba banknote trajalo je još uvek.

Pre pet godina, sa jednim minimumom literar­nog dara, bez sumnje bi mogao, kao i sva­ki drugi, da okuša sa romančićem o uzne­mirenosti. Ali, pre svega, on se nikad ni­je zanimao za nešto drugo sem za meha­niku. A sem toga, kriza je. Dakle sve je izgubljeno. Onda, [1] jedan udarčić engle­skim ključem po glavi nekog juvelira. Potkrepljen je za neko vreme. Trajaće ko­liko će trajati. Ako ga uhvate, platiće. Or­kestar, svirajte nam tango svih želja. Ober-kelner, flašu šampanja.

Ovo malo umovanje, kao da se sve ma­nje i manje libe da ga načine zlatni dečaci iz bogatih kvartova, po svršenom li­ceju.

Ali čemu prosuđivati o pojedincima?

Celina društvenih odnosa čini od čove­ka kurjaka za čoveka.

Otuda raskrvavljeni kompleksi činova i misli.

1) No tom prilikom vrši se automatski i auto­kritika tehnike nadrealističkog eksperimentisanja. Treba praviti veće napore za usavršavanje te teh­nike i za organizovanje specifično novih eksperi­menata.

*Deo iz knjige Le Clavecin de Diderot

Oceni 5