Kad se gledaš go u ogledalu, uvek ugledaš sebe

Današnji gost rubrike „Putevima kvir umetnosti“ je umetnik David Charles Collins, rođen u Pertu u zapadnoj Australiji, formiran u Sidneju, gde je i započeo svoji umetnički proces. Fotografiju vidi kao alat uz pomoć kojeg se slavi forma koja se smatra homoerotičnom. Njegova fotografija govori u prilog tome da seks i želja za seksom nisu samo reproduktivna disciplina.

Uskraćivanje seksualnosti je u kontekstu lišavanja moći, i pogađa manjine čiji se identiteti ne uklapaju u većinsko poimanje života, ponašanja, na kraju i seksualne želje. Umetnici kao što je David Charles Collins nam pomažu da se od takvih napada sačuvamo, te osvojim prostor koji nam prirodno pripada.

*Iz tvojih fotografija izbija snažna prirodna sila. Da li inspiraciju pronalaziš samo u slikama velikih majstora ili pak i u stvarnom životu?

Pronalazim je u trenucima koje drugi možda ne primećuju i u snažnim emocijama. Takvi momenti mogu da stignu iz svih mogućih smerova – mogu da ih čujem u nekoj pesmi, da ih vidim u šumi, na livadi, da se sa njima sretnem u nekom običnom razgovoru. Takva su iskustva filmska!

*Jesu li tvoje fotografije homoerotične ili ti takve oznake smetaju?

Želim da ono što radim komunicira sa što većim brojem ljudi, pa je svaka isključivost nepoželjna. Isto tako mi je važno da dam glas svima koji su bezglasni – ja jesam kvir glas koji doprinosi vidljivosti svih kvir osoba. Nije uvek namerno, ali sam ponosan kada se moj rad tumači kao homoerotičan. Naklonost, intimnost i ljubav su moćne sile i pripadaju svima.

*Kako biraš modele? Ili oni biraju tebe?

Moji modeli su najčešće važne figure iz mog privatnog života. Inspirišu me kroz ono što jesu i zbog toga ih fotografišem. Ponekad mi prilaze i oni koje ne poznajem, a koji su videli moje fotografije. I to je uzbudljivo! Sve dok neko želi da bude na mojim fotografijama moja umetnost je živa.

*Da li pronalaziš ideje i u drugim umetničkim formama? Na filmu, u književnosti?

Često se gubim u umetnosti. Umem da čitav dan provedem u muzejima. Volim i film. Mislim da dobar deo mojih ideja dolazi iz sjajnih filmova koji su uticali na mene. Muzika je takođe važna – kao magija je, bajalica koja budi snažne emocije, tera te da se pokrećeš, igraš, pa i da plačeš. Fotografija je tek mali deo onoga što me oblikuje.

*Tvoji modeli su, čini mi se, duboko povezani sa prirodom. Da li je to put ka slobodi?

Sigurno je da je u prirodi sloboda. Ona utiče na sve, čak i kada se okuje u beton. Imao sam sreće da sam odrastao u prostranstvima zapadne Australije. Igre koje smo igrali u šumi, momenti u kojima smo se presvlačili i pretvarali okruženi žbunjem, počeci su mog odnosa prema životu i umetnosti. Bilo je to nešto poput malog amaterskog pozorišta pored potoka. I danas bežim u takvo okruženje kad god mogu.