Kad se krivica i zadovoljstvo spoje

Čisto fenomenološki

Guilty pleasure – izraz koji opravdava svaki blam od treša i neukusa – podrazumeva uživanje u nečemu u čemu ne bi trebalo da uživamo zato što je predmet uživanja i neretko obožavanja diskutabilan i zato što smo to mi, uživaoci višeg reda koji cene samo prave vrednosti, tankoćutnu alternativu i visoki stil. Sklona sam i sama toj vrsti arogancije naročito kada me predstavnici bilo kakve većine ubeđuju da volim nešto što ne volim, da svi vole isto što i oni, samo se prave, i tome slične baljezgarije koje dovedu do urnebesnih pitanja poput: „Ne slušaš Tozovca???!?!??! Ni Claptona?!??!?!??“. Isključivost i ubeđenost u sopstvenu pravovernost oružje su i štit za nežne tinejdžerske duše, ali kad one ostanu u telu Tozovčevih vršnjaka, to je već znak za uzbunu.

Zato ne verujem u guilty pleasure filmove, muziku i izbore uopšte. Ako nešto gledaš i u tome uživaš – onda to gledaš, u tome uživaš i to voliš, sasvim je prosto. Možda bi najadekvatniji prevod kod nas za ovu vrstu ljubavi bio „slatki greh“, a znamo koliko je jedan od njih imao poklonika širom Balkana.

Među apologetama slatkih grehova najbrojni su „fenomenolozi“, odnosno oni koji nešto posmatraju „čisto fenomenološki“, ne zato što to vole ili žele, te hipsteri koji su uveli ironično gledanje ili slušanje, kako se ne bi suočili sa sopstvenim (ne)ukusom.

Nekad sam mislila da je moj guilty pleasure Rick Astley, zvezda '80-ih poznata po hitovima „Together Forever“ i „Never Gonna Give You Up“. On je i decenijama nakon tih uspeha ostao predmet sprdnje, mimova i svakojake internet zabave. Niko ga nije shvatao kao ozbiljnog pevača i muzičara, a ja sam bila spremna da ga zahvaljujući opštoj percepciji otpišem i povremeno u tajnosti pustim te njegove pesmuljke jer – to je moj guilty pleasure. Srećom, googlala sam i shvatila da je Rick ispao najpametniji i da je sve nadmudrio. Naime, u jeku popularnosti, krajem '80-ih i početkom '90-ih godina, obogatio se i povukao s javne scene. Sa 27 bio je zvanično penzioner spreman da uživa u plodovima svog rada, daleko od očiju javnosti. Tako je sačuvao i porodicu i zdrav razum, telo i duh, te se vratio muzici 2001. Od tada je izdao pet albuma, i dalje je slušan širom Evrope i redovno rasprodaje koncertne hale. Dakle, Rick Astley je car i fantastičan pevač – tu za krivicu nema mesta.

Kada je o filmovima reč, dragulj B produkcije „They Live“ nije moj guilty pleasure, već film u čije je tkivo, suštinu i smisao ta sintagma utkana. „They Live“ je prava poslastica za ljubitelje teorija zavere i one koji to tek treba da postanu; taj film je klasik i univerzum za sebe. Bilo da su ga snimali ironično, ili uistinu verovali u njegovu poruku, autori su napravili film koji jednako dobro funkcioniše i kod hipstera, i kod Balkan Info-poklonika, obožavalaca Dejana Lučića i Lejana Dučića, verujućih, neverujućih, skeptika. Obraća se svima, nikog ne ostavlja ravnodušnim i uz to ima scenu tuče koja traje duže od deset minuta. Neprocenjivo!

Posebna filmska kategorija koja je sama po sebi slatki greh svakako su romantične komedije. Naravno, one koje mi se sviđaju spremna sam da branim argumentima i krvlju, a one koje ne volim pljuvaću propisno, onako kako ih svako pljuje. Ona koju su i publika i kritika unisono osudile jeste prošlogodišnja „Last Christmas“, koja je meni, izuzmemo li par jugoslovenskih omaški, bila divna i emotivna toliko da sam čak pustila i koju suzu. Kraljicu romantičnih komedija, „Love, Actually“, više nije tako popularno kuditi, budući da se izdigla na nivo klasika, no meni se sviđala čak i kad sam bila toliko posebna tinejdžerka. Za to su svakako najviše zaslužni Emma Thompson i Alan Rickman, kao i činjenica da nije reč o potpuno klasičnoj romantičnoj komediji i da happy end nije isti za svakoga.

O televizijskim slatkim grehovima iz detinjstva (tada najozbiljnije shvaćenim i obožavanim sadržajima) poput latinoameričkih serija, američkog treša „Melrose Place“ (i najboljeg prevoda ikad – „Šarmeri), kasnije „Koraka napred“ i „Seranovih“, već sam naširoko pisala, a onaj novijeg datuma kojeg nije zgoreg postideti se jesu Kardashiani, odnosno njihov reality show „Keeping Up with the Kardashians“, koji će očigledno trajati večno. Ja sam ispratila prvih nekoliko sezona i više mi je bio brainless nego guilty pleasure, iako sam i njega bila spremna da branim argumentima. Činjenica je da je to jedini reality program sa unapred napisanim scenarijem koji je bar meni iole gledljiv, a dinamika poremećene porodice koja ipak ceni prave vrednosti i izmiri se posle svih svađa i sukoba verovatno je ono što najviše privlači gledaoce. Ipak, ovaj show će pre svega ostati upamćen po replikama poput one: „Kim, hoćeš li prestati da se slikaš? Sestra ti ide u zatvor!“ Zaista, prava fenomenološka zadovoljština!

Sandra Dančetović

Civilizacijski iskorak ka hedonizmu

Kao prvi pouzdan znak za početak ljudske evolucije često se uzimaju primitivna oruđa i oružja. Pračovek je, u trenutku kada je krenuo ka „natčoveku“, pokrenuo palac, što mu je omogućilo da u rukama drži alate koji su postepeno počeli da ga odvajaju od drugih zveri. Koplja, kamene sekire, prve glinene posude – sve se to našlo u prvoj praistorijskoj šupi, u kojoj je počela da se kuva klica civilizacije.

Antropološkinja Margaret Mead je kao svedočanstvo o rođenju civilizacije ponudila nešto drugo – slomljenu butnu kost koja je imala vremena da zaraste. U životinjskom carstvu prelom uvek znači smrt, budući da ranjena životinja ne može da lovi i da traga za plenom. Tako je preduslov za evoluciju postala i nega, te volja zdravog da brine o bolesnom. Zarasla kost je dokaz da je u nekom trenutku neandertalski pradeda odlučio da izdvoji vreme za ranjenog rođaka, da ga čuva dok se ne oporavi. Tako je pomoć drugom postala prvi korak ka civilizaciji, pa mnogi od tada ponavljaju da smo najcivilizovaniji kad služimo drugima.

I dok su pomenuti dokazi neosporan dokaz da je čoveku nešto „kvrcnulo“, pa je odlučio da više ne zavisi samo od prirodnih okolnosti, već i od sopstvenih napora, na jedan evolutivni stepen se često zaboravlja – lenjost. Lenja životinja je sigurno nepoželjna kao i ranjena, pa niko ne želi lava koji po ceo dan drema (osim možda lavica koje sve ionako rade umesto njih, ali to je neka druga priča). Sigurno je da ni čovek-lenjivac nije dobro prolazio, pa će proći stoleća dok se lenjost ne izrazi u svom punom kapacitetu. Kada su vukovi i medvedi prestali da nas ganjaju, konačno smo mogli da se opružimo i uživamo kao ljudi.

U lenjosti se rodilo i zadovoljstvo, takozvani hedonizam, koje znači svaku onu radnju koja nije presudna za opstanak, drugim rečima sve osim rada, reda i discipline. U savremenom čoveku je ostala ta praiskonska krivica, pa ga, uprkos tome što se lenjost danas preporučuje za zdrav život, nešto grize svaki put kad se opusti. Otuda valjda i pojam „guilty pleasure“ koji spaja krivicu i zadovoljstvo.

Termin „guilty pleasure“ se najčešće vezuje za popularnu kulturu, pa se koristi svaki put kada se građanin okrene petparačkim sadržajima, a zbog toga što mu pružaju neku vrstu zadovoljstva. Tako je i među filmovima mnogo primera koji spadaju u ovu kategoriju. Korisnici gutaju trivijalne ljubavne priče, a ako se ja pitam, problema nema sve dok se ne dotakne dno i nešto iz širokog opusa Radoša Bajića.

Filmovi koji izazivaju osećaj krivice, između ostalog i zbog toga što čovek nije besmrtan, pa mu je vreme na Zemlji ograničeno, često su oni koji nas vraćaju u detinjstvo. Ponekad mi se čini da je moja generacija više odrastala u raznoraznim američkim predgrađima nego u sopstvenim srpskim zabitima. Filmovi su ih vodili u svetove u kojima su odrasli samo smetali, što im je davalo moć da skupe hrabrosti i pokušaju da odrastu.

Upravo su zbog toga u samom vrhu moje guilty pleasure liste filmovi iz porodice Scream. Prvi deo se pojavio daleke 1996, a jednostavan zaplet sa preokretima za koje tinejdžerski mozak još uvek nije bio spreman, doprineo je njegovoj popularnosti. Ovi su se filmovi rado gledali leti, kada se Scream svet kroz otvorene prozore mešao sa stvarnim, pa su cvrčci iz filma i oni iz dvorišta cvrčali u duetu. Ti filmski tinejdžeri su bili ono što mi zbog embarga i drugih gluposti nismo mogli da budemo do kraja, a zahvaljujući njima nam je od ranog detinjstva uspevalo da se izmestimo iz okruženja. Posledice takvog filmskog ponašanja se osećaju i danas, najpre kroz maratone u kojima trčimo stare trke, u kojima smo se osećali dobro ili bar bolje nego što bi to bio slučaj bez filmske podrške.

Pored brojnih horor naslova na listi se našao i film The Story of Us – porodična priča iz 1999. godine. Kritičari su još u to vreme tvrdili da film uopšte nije priča o nama, već priča o njima. Oni su Ben i Katie Jordan (Bruce Willis i Michelle Pfeiffer), a u korenu njihovog sukoba je onaj dobro poznati sudar između kreativnog i disciplinovanog, dobrog i lošeg policajca. U to vreme sam, kao i mnogi tinejdžeri, verovao da ono što je pokazano na filmu mora bar malo da bude tačno, pa me ovaj film proganja i dan danas, a valjda zbog toga što nakon svih muka nudi razrešenje, koje dolazi u obliku loše glume, kao što uostalom često biva i u životu. Roditelji su u ovoj priči više deca od sopstvene dece, a jedna od „super-moći“ ovog filma je i to što se ne bavi potencijalnim traumama, pa su potomci gluvi i slepi za roditeljske probleme, što u životu obično ne biva.

Filmovi koji se gledaju uz osećaj krivice često ne stare dobro, najviše zbog toga što se predrasude iz prošlosti danas sve teže prihvataju. To znači da napredujemo, što je ljudski, pa makar i da je jedini razlog politička korektnost. Seksistički, homofobični, rasistički i drugi toksični konteksti samo pojačavaju osećaj krivice, ali to ipak nije razlog da ne pustite ponovo svoj omiljeni film – sve dok ne usvajate komentare starih junaka. Život je prekratak da se ponekad ne biste osećali bolje. 

Milan Živanović