Filmski festival u Veneciji: Film "Guest of Honour"
Guest of Honour

Photo: IMDb

Kad se misterija i apsurd slože

Guest of Honour

2019.

scenario i režija: Atom Egoyan

uloge: David Thewlis, Laysla de Oliveira, Luke Wilson, Tennille Read, Rossif Sutherland, Gage Munroe, Sochi Fried

Treba prihvatiti da heroji nekih prošlih vremena u ovim našim nisu nužno u istoj snazi i istoj formi. Opet, je li to razlog da ih otpišemo? Dugujemo li im ipak nešto, makar taj jedan skeptični pogled? Ili ćemo ih po inerciji popljuvati baš onako kako su ih festivali po inerciji uvrstili u zvanične konkurencije, priželjkivati im skoru penziju i uskratiti šansu za iskupljenje.

Atom Egoyan je tako "sahranjivan" najmanje četiri puta pre ovog, još od Chloe (2009) koja je bio "šav na šav" prerada i rekontekstualizacija francuskog trilera. Istini za volju, Devil's Knot (2013) i The Captive (2014) su bili loši i promašeni svaki na svoj način i svaki iz svog razloga. Inercija se unekoliko nastavila i sa Remember (2015) koji je funkcionisao i pored odveć hrabre premise i povremenih logičkih vratolomija, i to samo zbog važnih tema (Holokausta i neumitne starosti), nego i zbog jednostavne elegancije u režiji. Ali nekim mojim kolegama to očito nije bilo dovoljno da vrate veru u Egoyana i njegovu karijeru.

Jednako tako, većina će se povoditi za svojim predosećajima (ili predrasudama) i sada, u primeru filma Guest of Honour. Neki su već požurili da vežbaju svoj humor na očekivanim mestima i nalepe mu etiketu "atomske bombe" i da Egoyanu očitaju bukvicu za to što (neuspešno) reciklira svoje najbolje naslove, one večite iz 90-ih kao što su Exotica (1994) i The Sweet Hereafter (1997). I zaista, Egoyan se ovde bavi svojim standardnim temama, odnosno temama kojima se uvek kroz svoje filmove bavio, a to su otuđenost u okviru porodice, duboko skrivene tajne koje isplivavaju na površinu i tragedije koje udaraju svom silinom. I to čini pomoću vrlo rizičnih dramaturških postupaka (priče u pričama, flashbackovi u flashbackovima kroz četiri vremenske linije), oslanjajući se na vrlo klimavu logiku i često plešući na rubu patetike, ali to ne znači da je Guest of Honour automatski loš film. Jer ako neko ume da se snađe u tim situacijama, onda je to Atom Egoyan.

Film počinje u, hajdemo reći, sadašnjosti u kojoj Veronica (De Oliveira) razgovara sa inteligentnim, modernim sveštenikom Gregom (Wilson) o tome šta bi ovaj mogao reći u svom govoru na sahrani njenog oca Jima (Thewlis), sanitarnog inspektora koji je, kako ona kaže "u životu napravio više sumnjivih izbora".

Jim je verovatno čovek sa tajnom, ali je to i Veronica. Ona je, naime, nedavno izašla iz zatvora gde je bila zbog toga što je navodno zloupotrebila svoj položaj kao učiteljica muzike i zavela svog učenika. Jasno, reč je o nameštaljci koju je izveo nezadovoljni, povređeni i ljubomorni vozač školskog autobusa na izletu, Mike (Sutherland), ali čudno je to da Veronica nije insistirala na svojoj nevinosti, već je oberučke prihvatila robiju želeći da se iskupi za nešto sasvim drugo u prošlosti, za šta se oseća odgovornom.

Opet, taj incident iz prošlosti nas vraća na njenu umiruću majku (Read), oca i njenu prvu učiteljicu muzike Aliciju (Fried), na ljubavni trougao i tragediju koja je usledila i koja se prenosi i ponavlja kroz ceo njen život. Iako se Veronica tu čini kao centralni lik i lik sa najvećim emocionalnim prtljagom, ipak je Jim taj koji mora i želi da popravi odnos sa kćerkom kroz tačke zapleta koje uključuju zečeve (u različitim fukcijama i stanjima, od živih ljubimaca do egzotičnih kulinarskih specijaliteta i amajlija), bivše naciste i tradicionalnu jermensku proslavu diplome.

Zvuči bizarno i jeste bizarno, posebno kada se uzme u obzir da Egoyan neretko konstruiše scene bez nekog naročitog upliva u narativ, ali koje znaju biti dvostruko manipulativne. Sa jedne strane, one služe da proizvedu emocionalni efekat (naročito uz neoklasičnu muzičku pratnju Mychaela Danne sa kojim Egoyan često sarađuje), dok su, sa druge, tu da pokažu da je Egoyan autor velikog kalibra i izuzetne veštine. Kako drugačije objasniti ono insistiranje na "staklenim orguljama" (improvizovani instrument koji se svira tako što se ruke pomeraju izan različitih čaša), kao i "pumpanje" misterije i apsurda kroz ceo film.

Takođe, ma šta on stavio pred svoje glumce kao zadatak i ma koliko to bizarno bilo, on je reditelj koji je sposoban da ih kroz to vodi, pa bili oni cenjeni i uvažavani kao Thewlis koji je izuzetan i u sasvim konfekcijskim filmovima gde ima relativno malo prostora da briljira, ili tek nadolazeći kao Laysla De Oliveira koja je do sada radila uglavnom na televiziji. Čak mu se i kocka sa "castigom" iskusnog indie glumca i po pravilu suptilnog komičara Lukea Wilsona van uobičajenog tipa sasvim isplatila.

Ono što se kao zaključak može izvesti je da je Guest of Honour, bizarnostima uprkos (ili baš zbog njih) krunski dokaz da Egoyan nije za staro gvožđe, čak daleko od toga. On ovim filmom uspeva da spoji misteriju i melodramu i da u tome ide do kraja i ostane zabavan. Guest of Honour je koska koju je bacio kritičarima koji će je spremno zagristi mešajući njegovu auto-ironiju sa auto-parodijom i auto-reciklažom. Mi koji smo spremni da oprostimo ćemo uživati u nečemu tako suludom.

Oceni 5