Kad se pomute ekran i razum

Seks je i danas tabu, pa se masakrirana tela i dalje lakše prikazuju od intimnih delova ljubavnika u zanosu. Razlozi za takvo licemerje su višestruki, pa se kreću od vaspitanja, crkve, škole, do roditelja koji usled osećaja neprijatnosti izbegavaju temu. Internet je doduše tu, ali je strah od istorije pretraživanja i dalje snažan – posebno ako se pojedinac/ka interesuje za snošaj s osobom istog pola.

Situacija se tokom godina menjala, pa danas imamo mnogo više filmova i serija koji se seksom bave otvoreno. Takozvani „porodični programi“ su ipak popularniji, pa seks i dalje ostaje stvar podzemlja, alternativa, začin koji se sipa u oči gledaoca, a kako bi se ovom pomutio ekran i razum.

Film Shortbus se pojavio daleke 2006. godine, pa se od tada prenosi s kolena na koleno. Kažem „s kolena na koleno“ jer ga ni danas nema na streaming servisima, a pre 15 godina ga nije bilo uopšte. Reditelj John Cameron Mitchell u to vreme nije bio poznat široj publici – bar ne u Srbiji, pa su za njegov opus znali oni kojima je kvir film bio neophodan poput bilo koje materije za održavanje života.

Kvir filmova je nekad bilo malo, o serijama da i ne govorimo, a i kad ih je bilo prikazivali su se na obodima filmskog iskustva, u tišini. Na njih se nailazilo slučajno, ili su se prepoznavali intuitivno – ponekad je dovoljan i jedan pogled, pa da kvir gledalac razume da je to film za njega/nju.

Shortbus se pojavio da popravi stvar – uzbudljiva seks-komedija s širokom lepezom kvir junaka je obavezna filmska lektira za sve one koji drže do svog gledalačkog iskustva. Na momente trapav, ovaj film ima tri glavne priče. U centru svake je seks – terapeutkinja za parove ne može da doživi orgazam, gej par pokušava da u svoju vezu pusti druge ljubavnike, a dominatrix devojka žudi za kućicom u cveću i životom u kojem bar neko vreme neće morati da vitla bičem.

Klub Shortbus okuplja sve ove junake, ali i druge koji uživaju u orgijama, te drugim seksualnim željama koje ne mogu da stanu u spavaću sobu. Uprkos tome što je seks na filmu često stvar koja od junaka pravi robote, bića koja osim koitusa ništa drugo ne zanima, Shortbus je topla pripovest o potrazi za orgazmom (i to ženskim, što je takođe osvežavajuće), ali i za ljubavlju, za smislom života, za slobodom, te za izabranom porodicom koja tu slobodu ponekad ograničava.

Iako se misli da su pojedinci i pojedinke danas više seksualno disfunkcionalni nego ranije, to možda i nije tačno – skloni smo da verujemo da preci u seksu nisu uživali, te da su bračnu postelju posećivali jedino uoči začeća. Draže nam je da mislimo da su se babe i dede razmnožavale prostom deobom, nego da razmišljamo da su i sami/e maštali/e o orgazmu i drugim usputnim stvarima, te ponekad bili i seksualno neupotrebljivi.

Junaci filma Shortbus o toj pokvarenoj funkcionalnosti govore otvoreno, pa na momente možda deluju kao „slabići“. Tako je sa mnogim životnim situacijama – jaki su oni koji ne pričaju o svojim traumama, dilemama i drugim nedaćama, što na kraju nije zdravo ni za njih, a bogami ni za nas (kad mislimo da smo jedini u svojim strahovima, nije nam baš dobro). Zbog toga nam je potrebno više ovakvih osoba – na filmu, ali i u životu, pa makar se bavili nju ejdž tehnikama za samozaceljenje, jer dok razmišljaju i pričaju o sebi, zapravo govore o svima nama, hteli mi to da priznamo ili ne.

Scena u kojoj James (Paul Dawson) pokušava da usnama dodirne sopstveni polni organ može da se posmatra kao joga izazov, ali je zapravo slika savremenog sveta. Potreba za samodovoljnošću je konačna manifestacija straha od bliskosti – ako sami sebi popušimo, možda niko nikada više neće moći da nas povredi. James to vrlo dobro razume, pa su jecaji koji dolaze odmah nakon što ejakulira na sopstveno lice zapravo žal za svetom koji nikada nije postojao – bliskost, dom i familija koji su dodeljeni silom zapravo su ista ta priča, samo bez slobode da se građanin/ka pozabavi svojim seksualnim potrebama.

Likovi su u ovom filmu nastajali u saradnji s glumcima, pa su zbog toga mesnatiji, životniji i bliži prosečnom gledaocu. Probali su neke stvari da mi ne bismo morali, što je već više nego što su mnogi drugi učinili za nas.