Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Kad se Srbi obraduju Trampu
Baton Hadžiu: Katarzis (8. novembar 2016. godine)
Svestan sam da će doći trenutak kada ćemo se u našem dijalogu morati da suočimo sa teškim stvarima. Kao na primer: Gde je napravljena greška? Vi pišete da su „Politika i srpska država zajedno napredovale“. Sama teza koju ste izneli, ovakav način formulacije, ima svoje poreklo pre svega u realističnom poređenju recipročnog uticaja Politike sa Srbijom. Razlika između događaja koji su se desili u najtežem periodu – devedesetih godina – i načina na koji su isti predstavljeni u Politici, čine da narodi Balkana poistovete zvanične državne politike sa listom.
Iz tih razloga „Politika“ je bila na čelu srpskog napredovanja, ali je takođe bila i na čelu podizanja svesti o uništenju drugog. I to ne retko. Ali bez obzira na to kako je Ljiljana postavila pitanje, ili odgovor koji bude dobila, činjenica je da ovo pitanje i odgovor izražavaju zabrinutost koja se sve više povećava. Rad na slovima i društvenoj katarzi ne čeka. Previše kasnimo. I, vraćam se na pitanje.
Još jednom sam pročitao tekst kako bih pronašao razlog za to odakle je moja koleginica Ljiljana pronašla sugestiju da u novoj demokratiji nema mesta za njen list Politiku. Nigde. Ne. Jedna od mogućnosti koju ja najviše cenim u ovom postmodernom vremenu jeste sloboda da stvaram medije, ne dugujući nikome - ni naciji, ni vlastima, ali ni nekom drugom kolektivu koji bi mi tražio ili bi me primorao da postanem njihova moralna instanca. Kako ja razumem ulogu današnjih medija, takav odnos uopšte nije moguć. I tako je bolje.
Znam da se list „Politika“ već više od jednog veka nalazi među glavnim sferama srpskog političkog mišljenja; koliko poznajem - svakako ne pogrešnu konstataciju onih koji kažu da je Srbija tek sa Politikom postala stvarna politička nacija. To je zaključak koji sam po sebi manifestuje, kako doprinos, tako i odgovornost „Politike“ tokom stvaranja Srbije. Tako je i danas.
Neko njenu ulogu shvata onako kako je sugerisao Aleksandar Poup u Ogledu o čoveku – "svo usputno zlo je svemirsko dobro". Meni, kao kosovskom Albancu, pamćenje nameće drugu realnost. A to je i razlog zašto sam izdvojio rubriku Odjeci i reagovanja, jer samo tu, i to ne samo ja, nego i mnogobrojni prijatelji Srbi, Hrvati, Slovenci, Bošnjaci - s nadom smo očekivali probijanje drugačijeg mišljenja, neki proglas svesti protiv mržnje koju su proizvodile druge rubrike Politike pod diktatom tadašnjih vlasti. Jedino smo na tu rubriku gledali kao na zemlju i teritoriju odakle je ta zemlja, možda, mogla da bude proglašena dimenzijom ljudskosti naspram politike. Ovo je bila Politika juče.
Ovo smo bili mi koji smo se odvojili na najstrašniji mogući način: Ubijajući jedni druge! Bežeći jedni od drugih. Mrzeći jedni druge do smrti. Stoga sam, poštovana Ljiljana, ovu ideju dijaloga među nama smatrao plemenitom i prikladnom, pošto to ne zahteva istorijsku odgovornost od nas. Međutim, postavlja se pitanje kako mi kao mediji možemo da doprinesemo da naša društva izađu iz depresije gubitnika, trauma, suza i uzajamne netrpeljivosti i blokiranja.
Poštovana koleginice,
Pametni i dobri veruju da čovečanstvo ima dve alternative: ili će istoriju odvesti unapred - na progresivan način, menjajući istorijske obrasce jednih prema drugima na bolje - preko jakih zakona, ili će istu blokirati tako što će zauvek ostati u njoj. Zakone određuju stvarne generacije - današnje, postojeće. Koje bi to zakoni i norme mogli samo sebi da postavimo?
Ja verujem da postoje dva centralna problema – zbog čega sam i pokrenuo razgovor sa vama, upravo iz te dve perspektive, a koja onemogućavaju da se naša društva udalje od uzajamne depresije. To su oblik naše komunikacije (posebno na polju masovnih medija) i odnos sa kolektivnim pamćenjem.
Kako bi privukli čitaoce, popularnost i kako bi bili komotni sa vlastima, nama je lakše da mase hranimo psihozom „izgubljenih slučajeva“, kao što su Amerikanci to iskusili u XIX veku. Jer proizvodnja takvih psihoza najbolje obezbeđuje delokrug za naše manijačke lidere na vlasti i nacionalno-šovinističke histerije na našem oskrnavljenom Balkanu. Na isti način bismo napravili sličnu grešku kao u prošlom veku, koja je mnoge koštala gubitkom stotina hiljada ljudskih života. Naporima da opravdamo prethodno zlo kao pravično i neophodno, istoriju držimo za taoca, onemogućava drugačiju budućnost - budućnost sa većom perspektivom za naše narode. Nije zadatak nas, medijskih stvaralaca, da stvorimo nadčoveka kao što su to tražili Niče, ili Lav Trocki.
Niko nama ne traži da napravimo čoveka koji gradi narodne palate na vrhu Mon Blana i na dnu Atlantskog okeana. Mi možemo da učinimo dosta, polazeći od osnovne arhitekture ove objektivne realnosti, usmeravanjem našeg čoveka iz XXI veka ka komunikaciji uzajamnog upoznavanja i priznavanja. Ko može bolje i sa više iskustva učiniti to nego Politika, koja kao što i Vi pišete, jeste deo jednovekovne istorije, kako god je mi ocenjivali?
Stoga, moja sugestija protiv postojanja lista u „novoj demokratiji“ bila bi apsurdna. Ono što ja želim - ne samo Vašem listu, nego i svim albanskim i srpskim medijima – jeste objektivno rasuđivanje, tumačenje bez težnje za ponovnim osvajanjem, kako našeg zajedničkog, tako i odvojenog pamćenja.
Ako je na moj poziv da započnemo komunikaciju s poštovanjem i racionalizacijom istorije - uslov za svrsishodan dijalog među nama to da se ne podsećamo na loše, jer ste se postavili u položaj opravdavanja sebe i lista – onda mi recite u kojim smerovima želite da razgovarate o temi koja je ovde navedena.
Ako se podsetimo jezika politike, onda kao pamćenje koje treba da zaboravimo, dajem Vam jedan pasus greha. I ovde završavam sa grehom slova politike i diskusijom o njenoj prošlosti. Politika (i kao list, ali i kao sama politika) imala je mnoge grehove na duši u sveopštim ratnim događajima na teritoriji bivše Jugoslavije. Nakon rata pokrenuti su napori na očišćenju, a svi su celokupnu krivicu svalili na Miloševića.
Milošević je svakako snosio veliku krivicu, ali, ipak, to je priča o žrtvovanju. Nije trebalo sumnjati u to da je Milošević žrtvovan, kao što ne treba sumnjati u to da je on kriv, ali isto tako ne treba sumnjati ni u to da veliki deo krivice snose i Srpska crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, kao i intelektualci. Jer, bili su deo politike. I Politike. Ova priča o očišćenju grehova i žrtvovanju izgledala je veoma ružno. Slobodan Milošević nije zapalio svaku kuću na Kosovu. Srpski pojedinci jesu. Oni su ovo radili planski, svojevoljno, a često, prema dokazima novinara, istraživača ratnih zločina i mirovnih snaga NATO-a - i sa ubilačkim zadovoljstvom.
Bilo je jasno da kampanja terora nije počela 24. marta 1999. godine - dana kada je NATO krenuo da bombarduje Srbiju, niti 28. februara 1998. - kada su počinjeni masakri, čak ni 1989. – kada je vladao period mržnje, rasizma, stimulisanja lažne ideje da su Srbi superiorna nacija naspram Albanaca koja je potrajala najmanje od početka XX veka naovamo. Od Politike. Prirodno, naspram ove jednovekovne psihičke stihije, Albanci su, takođe, u sebi sačuvali veliku mržnju prema Srbima. Ali je ovo bila mržnja potlačenog, bio je prezir žrtve prema nosiocu arbitrarnosti, što je bila politika. U tome je razlika, možda i suštinska, između mržnje Srba prema Albancima i obratno. Mržnja žrtve prema osvajaču nikada nije ista sa mržnjom osvajača prema žrtvi.
Ovde se završava pamćenje i počinje budućnost. Ja sam otvoren. Želim dijalog. Stoga je i moje pitanje za vas: Koji bi bio vaš koncept za glavne teme dijaloga među nama?
*Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj
+++
Ljiljana Smajlović: Kad Srbi likuju, a Albanci tuguju (14. novembar 2016. godine)
Baton pita kakav je moj koncept za glavne teme dijaloga među nama. Nemam koncept ali volim dijalog. Predlažem da ne pravimo koncepte, da budemo radoznali, da idemo korak po korak, da pričamo o onome što se dešava oko nas. Da vidimo da li možda o ponečemu slično razmišljamo, makar nam se interesi ne podudarali.
Ove je sedmice lako naći temu jer je upravo izabran novi američki predsednik. Pretpostavljam da ćemo se složiti u onome u čemu se ceo svet slaže: da je neočekivani poraz Hilari Klinton ravan političkom zemljotresu u najvažnijoj državi na svetu. Rekla bih da su Srbi i Albanci radikalno suprotno reagovali na vest o izboru Donalda Trampa: Srbi sada već otvoreno likuju, dok se Albanci još žaloste.
Sviđa mi se iskrenost sa kojom su Albanci dočekali vest o neverovatnom američkom preokretu. Ne umanjuju poraz Hilari Klinton i otvoreno ga oplakuju, ne tvrde da u međunarodnoj politici personalno ne igra ulogu, ne kriju lojalnost američkoj porodičnoj dinastiji koja im je bila od ogromne koristi i sada kada njeni članovi napuštaju scenu. Sa ove razdaljine bih rekla da se Kosovo po tome veoma razlikuje od Srbije. Na Kosovu, koliko iz Beograda vidim, u ovoj stvari nema nikakvog jaza između građana i elite, vlasti i opozicije. Neka mi Baton kaže ako me utisak vara.
U Srbiji je potpuno drugačije. Običan svet se raduje odlasku Klintonovih, koji su ovde zapamćeni po zlu, dok podrška Trampu dolazi iz nagonskog osećaja da Srbija može imati više koristi nego štete od radikalnih promena u Americi. Srbi su uvereni da su u ratu izgubili od Amerike, a ne od kosovskih Albanaca, bosanskih muslimana ili Hrvata: žele bolje odnose sa Amerikom, ali su nestrpljivi da već jednom vide leđa pojedincima koji su simbolizovali američki intervencionizam na Balkanu devedesetih godina.
Lako se rugati srpskom likovanju zbog Trampove pobede: slična radost je zavladala i 2000, kada je Džordž Buš pobedio Ala Gora, koji je Srbima bio mrzak već samim tim što je bio potpredsednik Bila Klintona. Zamrzeli smo Buša zbog priznanja Kosova, da bi nam Barak Obama i pre izbora, dok je tek bio prvi crni kandidat za predsednika, poručio da nam je Kosovo sused, a ne južna pokrajina. Toliko smo puta ispali smešni sa svojim nadama u zaokret američke politike na Balkanu da se i sami sebi zbog toga rugamo. Ali ne odustajemo od navijanja, kao što ni silni porazi Crvene zvezde ne pokolebaju njene vatrene navijače.
U Srbiji, međutim, stvari stoje sasvim drugačije kad je reč o reakcijama ljudi na vlasti. Naši se državnici po pravilu dobro čuvaju da otvoreno ne navijaju ni za jednu stranu na američkim izborima. Vlast pazi i da se slučajno ne zameri kom od predsedničkih kandidata, ma kako se kotirao na predizbornim kladionicama. Nema prostora ni za javno radovanje, ni za tugovanje.
To je logično, jer Srbi nisu američki favoriti, za razliku od Albanaca, i svaka nova srpska vlast mora prvo da potvrdi Vašingtonu da je naučila pravila međunarodne igre i da ih kani poštovati. Drugim rečima, nijedna ne počinje od nule, već sa nekog podeoka ispod nule, i svaka mora stalno iznova da dokazuje svoj “demokratski kapacitet” moćnim zapadnim državama. Nema veze što su skoro dve decenije prošle otkako Srbiju na Zapadu zvanično više ne smatraju “odmetničkom državom”. Koga su zmije ujedale, i guštera se boji, što bi rekao narod kod nas. .
Sve do dolaska Aleksandra Vučića na vlast, beogradske su ulice znale biti sablasno prazne kada nam u posetu dođu veoma važni i visoki gosti, poput Džoa Bajdena, Hilari Klinton, Dimitrija Medvedeva ili Vladimira Putina. U takvim smo se prilikama smejali sopstvenoj vlasti iza leđa, jer smo znali da su stroge zabrane kretanja građana i automobila putanjom predviđenom za američke i ruske državnike služile tome da se sakrije da Putina i Medvedeva država mora da čuva od izliva prijateljstva običnog sveta, a Amerikance - od izliva neprijateljstva.
Tek je Vučiću pošlo za rukom da u prisustvu slučajnih prolaznika prošeta Džoa Bajdena Skadarlijom, a Bakira Izetbegovića Kalemegdanom, i da nam se gosti u Beogradu lepo provedu i među običnim svetom. Taj Vučićev pothvat nipošto nije za potcenjivanje i većina ljudi koje poznajem smatra da je to važan sastavni deo normalizacije stanja u zemlji. Mnoge u Srbiji nervira već i to što premijer mnoge strance naziva prijateljima: među te mnoge spadam i ja. Ali kako god, uspostavio je novu normalu: srpska vlast svoje “prijatelje” sme i da prošeta gradom. Boris Tadić je možda bio iskreniji prijatelj Amerikancima, ali niti je hteo, niti je smeo da dozvoli da im građani priđu...
Zbog toga nije nevažno kako je srpski premijer primio rezultate američkih izbora, a on je to učinio sa egzemplarnom suzdržanošću. Samo on zna da li bi, iz ove perspektive, više voleo da u septembru nije bio gost na poslednjoj godišnjoj konferenciji sada već kontroverzne Klintonove dobrotvorne fondacije. Vučić je u dobrom položaju jer je pre četiri godine u Beograd kao predizbornu podršku doveo Rudija Đulijanija, legendarnog njujorškog gradonačelnika, visoko pozicioniranog kod Donalda Trampa i viđenog za važan položaj u novoj administraciji. Politički je to za Vučića tada bio skup potez, a sada mu možda donese i dividende.
No meni je u ovom našem kontekstu zanimljiv jedan drugi, naizgled nevažan beogradski detalj. Američka ambasada je i ove godine u izbornoj noći organizovala tradicionalni prijem, i to u Kraun plazi, istom otmenom hotelu u kom je albanski premijer Edi Rama beogradskoj publici predstavio svoju knjigu u prevodu na srpski jezik. Na izbornim prijemima običaj je da gosti po dolasku tajno glasaju za kandidata po svom izboru, zatim se njihovi glasovi prebroje i saopšte prisutnima. Ispostavilo se da je onih devedeset i kusur američkih agencija za istraživanje javnog mnjenja, što su omanule sa prognozama o tome ko će u Belu kuću, bolje pogodilo rezultate glasanja u Kraun plazi nego u Sjedinjenim Državama, jer u Beogradu je pobedila Hilari Klinton, i to sa razlikom u glasovima kakva joj je predviđana u SAD.
Nema tu neke velike tajne. Ljudi koje američka ambasada poziva na prijeme uglavnom spadaju u ono što se u diplomatskom žargonu naziva “dobrim kontaktima”. Reč je o istaknutim pojedincima iz političkog, kulturnog, novinarskog sveta, ali i o američkim partnerima u mnogim projektima nevladinih organizacija, odnosno primaocima američkih donacija i drugih vrsta pomoći i oblika saradnje. Sećam se kako je 2004.godine, kada je Džordž Buš, u borbi za drugi mandat, sa lakoćom porazio Džona Kerija, društvo na američkom prijemu u Beogradu izabralo kandidata demokrata. Tada je među gostima još bilo mnogo lokalnog sveta koji je uz američku podršku rušio Slobodana Miloševića, ali me je i tada čudilo kako je moguće da pripadnici ovdašnje elite preferiraju čoveka za koga se pričalo da će Ričarda Holbruka imenovati za šefa diplomatije a Veslija Klarka za ministra odbrane. Srbi u Americi su se iz sve snage angažovali na strani Džordža Buša kada je Hašim Tači u julu 2004, po povratku sa demokratske konvencije, saopštio da mu je tamo potvrđeno da bi Kerijeva administracija “priznala pravo naroda Kosova na samoopredeljenje”. Ipak, Srbi na američkom prijemu u Beogradu drugačije su razmišljali od većine Srba u Americi i Srba u Srbiji. Možda je nepravedno i nezasluženo, ali u gradu u kome ja živim se ta vrsta fenomena odskora etiketira kao “autošovinizam” ili, pak, “štokholmski sindrom”.
Istovremeno, možda zbog manjka informacija o stvarnom stanju kosovskog duha, ovde u Srbiji još je na snazi predstava o nekakvom mitskom političkom jedinstvu Albanaca, koji se drže zajedno kad je nacionalni interes u pitanju i ne dozvoljavaju da ih unutrašnje podele skrenu sa glavnog političkog pravca. Kao primer tog načina mišljenja navešću gunđanje kako je u Prištini nezamisliva “albanska Nataša Kandić”.
Naravno da znam za “Samoopredeljenje”, a i “Politika” je u mom mandatu objavila niz slika iz Skupštine Kosova na kojim se razaznaju samo oblaci suzavca, tako da pretpostavljam da je to mitsko albansko političko jedinstvo, ipak, samo ovdašnji mit. No reakcija na izborni rezultat u Americi me navodi da zamolim Batona da pokuša da srpskoj publici predstavi svoje viđenje sličnosti i razlika u reagovanju naših građana i vlasti na američki politički zemljotres. Koliku ulogu u tome igra nacionalna politička sloga i ima li je kod Albanaca više nego kod Srba?
*Tekst prenosimo sa sajta KosSev uz dozvolu glavne urednice Tatjane Lazarević
