Kad smo se već rodili, šta da se radi, treba malo i poživeti

VALENTINA

Moja prva žena. Upoznao sam je na Filološkom fakultetu u Vladimiru. Iako sam bio zaljubljen i dalje u Runovu, voleo sam i Valentinu.

Runova je bila progresivna devojka, komsomolka, vozila je motocikl, bavila se streljaštvom i bila je strašno ljubomorna. Valentina je bila njena suprotnost: ona je jedina mogla da me prati u piću i da ostane na nogama kad sam ja već padao pod stoa to se zasta retko događalo. Jer ja sam pio mnogo, ali alkohol kao da nije delovao na mene.

Nadežda Krupska pisala je Mariji, Lenjinovoj sestri: Pa ipak mi je žao što nisam muškarac, jer da jesam, deset puta više bih se tucala

Oženio sam Valentinu kad nam se rodio sin Venedikt. Hteo sam da ima u pasošu upisano i ime oca. Oni su nastavili da žive u selu Mišlino, pored Petuški. Valantina je imala slab karakter: prevarila me. Nisam joj nikada oprostio ali sam i dalje tamo često putovao. Razveli smo se, ali je cenim jer nikada nije tražila alimentaciju .

U Petuški sam putovao zbog sina i uspomena. Moskva-Petuški. Moskva – Petuški. Nadao sam se da će se tamo, neočekivano i neobjašnjivo, pojaviti Runova, moja Komsomolska boginja. Očekivao sam da tamo nađem nešto što u životu nisam nalazio.

Taj put je trajao tri sata i ceo život.

MOJA MALA LENJINIJANA

Proučavao sam i ja druga Lenjina i ostale. Ali, nekako na drugačiji način. Pronalazio sam u debelim knjigama ono što drugi nisu zapažali, ili su olako prelazili preko toga. Ono što je najčešće štampano u fusnotama ili najsitnijim slovima.

“Moju malu Lenjinijanu” počeo sam citirajući dva sasvim pristojna ženska epigrama:

Nadežda Krupska pisala je Mariji, Lenjinovoj sestri: Pa ipak mi je žao što nisam muškarac, jer da jesam, deset puta više bih se tucala (1899. godine ).

A Inesa Armand, sekretarica i ljubavnica Lenjina, zapisala je 1907. godine: Zamislite, hteli su da me pošalju na sever još sto vrsta, u selo Koidu. Ali, prvo, tamo uopšte nema političara i, drugo, kažu da je celo selo zaraženo sifilisom, a meni to baš naročito ne odgovara… “.

Drug Lenjin je već 1896. bio zatvoren u Sankt Peterburgu. Odatle je pisao svojima:

Zatvorenicima je dozvoljeno da se bave književnim radom. Ja sam se posebno o tome raspitao kod tužioca. On mi je potvrdio da nema ograničenja za slanje knjiga zatvorenicima.

Kasnije je pisao svojoj sestrici: Dobio sam paket od tebe. Čaja imam toliko da bih mogao da otvorim trgovinu, ali se bojim da mi ne bi dozvolili jer ono čime ja raspolažem premašuje sve zalihe zatvorske prodavnice. Sada imam sve šta mi treba, čak i više od toga. Moju mineralnu vodu donose mi svakodnevno iz apoteke. Ali, jedna molba: Bilo bi dobro da mi pošalješ onu okruglu kutiju iz ormana, u kojoj se nalazi moj klistir.

A iz Sibira, iz čuvenog sela Šušensko, Lenjin se žali svojoj majci: Ovde u selu veoma je teško naći poslugu.

Par saveta bratu Dimitriju: Da li se u zatvoru pridržavaš dijete? To je neophodno. Drugo, da li se baviš gimnastikom? I to je neophodno, naročito pred spavanje.

U Šušenskom su ga posetile nevesta Nadežda Konstantinovna i buduća tašta. Lenjin beleži: Sa Nađom počeli smo da se kupamo.

A kad je završena sezona kupanja išli su na klizanje.

Tako sam pisao o drugu Lenjinu. Sve dokumentovano. Čitao sam u društvu. Mislili su da sve izmišljam. A kad sam rekao da tog  “pljesnivog mudonju treba izbaciti iz mauzoleja” verovali su da se šalim. Ali su brzo napustili prostoriju.

DOJAVA ZA KGB

28. okt.1960 .

Od prozaičnijih stvari u poslednje vreme volim da pišem dojave KGB protiv samog sebe. Danas sam poslao sledeće:

“Venedikt Jerofejev okuplja ljude oko sebe i stalno nešto govori, govori, govori on ruskim jezikom, ali nekako zvuči kao  inostrani…”

Sad čekam da neko dođe i da počne da me, onako prijateljski, ispituje. Prvo ću mu, kad bude dovoljno ljudi oko mene, sasvim ozbiljno zatražiti dokument koji mu daje pravo da mi postavlja pitanja. A zatim ću ga pozvati na piće.

Mi smo pismena nacija, svi nešto pišu, samo je najčešća adresa  Trg Đeržinskog, Moskva.

Što se mene tiče, izgleda da ja sve vreme pišem vlastiti nekrolog.

ISPIT KOD STRAŠNOG JORDANSKOG

Jordanski je bio profesor filosofije na univerzitetu u Vladimiru. Bio je poznat po tome što ni jednom studentu na ispitu nije dao ocenu višu od osam. Izuzetak je bila jedna dalja rođaka Anastasa Mikojana. Ona je dobila devetku, ali tom ispitu niko od studenata nije prisustvovao, tako da je njena ocena sumnjiva.

Kad sam se pojavio pred Jordanskim, u velikoj sali bilo je pet stotina studenata, sa svih godina fakulteta. Ušao sam praćen svojim najbližim prijateljima, koje su nazivali “telohranitelji Jerofejeva”. Radilo se o studenkinjama: Simakova, Ivaškina, Zimakova, Tjurina, Mironova, Soldatova. Ne znam koja je bila lepša, niti koja može više da popije.

Ispit je trajao više od sata. Jordanski, inače aljkavo odeven kao i većina profesora, ovog puta je imao čistu, ispegalanu belu košulju. Samo mu je sako bio star i iskrzan na rukavima. Znao je koga ima pred sobom i umesto da postavi pitanje, na početku ispita samo je citirao Eshilovog Prometeja: Dao sam smrtnima zaborav smrti.

Odgovorio sam mu citatom hora besmrtnih koji prate tragediju: Kako su oni mogli da zaborave na smrt?

Živeti uopšte nije dosadno. Dosadno je bilo Nikolaju Gogolju i caru Solomonu. Ja znam da je čovek smrtan. Ali, ako sam proživeo dvadeset pet godina, treba pokušati još dvadeset pet

Besmrtni, rekao sam, ne mogu da shvate da velika sila života sprečava da živo biće poveruje u smrt. Čovek može samo teoretski da razmišlja o neizbežnosti smrti. Pominjao sam Šopenhauera, Veresajeva, Dostojevskog, čak i Lava Nikolajeviča, citirao Ničea. I tako dalje. I tako dalje.

Onda sam rekao: Živeti uopšte nije dosadno. Dosadno je bilo Nikolaju Gogolju i caru Solomonu. Ja znam da je čovek smrtan. Ali, ako sam proživeo dvadeset pet godina, treba pokušati još dvadeset pet. Kad smo se već rodili, šta da se radi, treba malo i poživeti…

Profesor je slušao pažljivo. Znao je on da to nije ispit već nadmetanje u znanju i još koječemu. Na njegovom licu niste mogli da pročitate šta misli i kako procenjuje moje odgovore. Bilo je još pitanja, ali bez političke konotacije. Profesor se predstavio kao poštena ličnost.

Vi, Jerofejeve, stalno čitate Bibliju. Verujem da se slažete sa mnom da ideja Boga podrazumeva da je on savršeno biće. Ako je Bog savršeno biće on mora onda i da postoji.

Pravilno, odgovorio sam kao da je profesor došao na ispit,a ne ja.

Pretpostavimo da imamo ideju savršenog Boga koji ne postoji i ideju savršenog Boga koji postoji.Tada je ovaj drugi Bog savršeniji od prvog. Međutim, tu se javlja jedan problem. Možda nešto znate o tome?

Savršenstvo nema stepene, protivrečno je da imamo savršenijeg Boga od onog koji ne postoji, rekao sam. Ali ako postoji ideja Boga, a ona postoji, onda i sam Bog mora postojati. Filosofi kažu da iz esencije boga sledi egzistencija boga. Drugim rečima smisao dokaza je da se iz samog pojma boga izvede njegovo postojanje. Dokaz se poziva na intuiciju, a ne na iskustvo.

Jordanski je uputio jedan dug pogled u mene, video sam u tome nevericu ali i čuđenje. Znao sam da je ovo moja dobijena bitka. Za kraj sam rekao:

Dokaz je prvi osmislio Anselmo Kenterberijski u 11. veku, a kasnije su ga prihvatili i unapredili Dekart, Lajbnic, Hegel i njegov najomiljeniji učenik Andrei Zarevitz. Kant je bio protivnik tog dokaza kao i Toma Akvinski i Vilijem Okam. Matematičar Gedel je ponudio formalno logičku varijantu tog dokaza, ali za života nije ima hrabrosti da to objavi.

Jordanski je digao obe ruke uvis. Bio je to znak da je ispit završen, ali je moglo da se shvati i kao signal njegove predaje.

Ne oklevajući ni najmanje, upisao je ocenu: deset. Pokazao je indeks studentima da vide.

Ustao je, pažljivo zakopčao dugme na sakou i sa dve ruke pružio mi indeks, kao da dodeljuje Nobelovu nagradu. Pre nego što je izašao iz sale, malo se naklonio prema meni i prema studentima.

Ispraćen je ovacijama, kao da je on polagao ispit, a ne ja.

Kasnije je dobio partijsku kaznu, stroga opomena pred isključenje. Ako je još živ, verujem da je ponosan na ovu kaznu.

ARIJA KRUPSKE NAD ODROM DRUGA LENJINA

Sedam dana kasnije na oglasnoj tabli izašlo je obaveštenje da sam izbačen sa fakulteta jer se ne pojavljujem na predavanjima i vežbama i jer svojim nemoralnim ponašanjem utičem na zdravu studentsku okolinu. Pisalo je, takođe, da se ni jednom nisam odzvao studenskom pozivu “ na kartošku” i da sam rekao da ne želim da prljam ruke vadeći krompir kojeg su u zemlji ostavili pijani kolhoznici.

Još je, kao glavna optužba, navedeno da stalno uza sebe imam Bibliju. Pisalo je takođe da su me iz crkve poslali da među studentima širim religiozna osećanja.

Ovo za Bibliju je bilo tačno: nosio sam je stalno sa sobom, najčešće u cegeru. Premda sam je znao gotovo u celini napamet.

Zajedno sa mnom isključeni su Fjodorov, Zotkin, Sorokin, Modina. Svim studentima je zabranjeno da se druže sa mnom.

U listu univerziteta izašao je članak u kome je pisalo da se Jerofejev isključuje “za sva vremena”. Navodno sam na fakultetu osnovao neku tajnu družinu  koja je pripremala pobunu u gradu. Mislim da ih je, ipak, najviše zabrinulo što smo u mojoj sobi spremali operu pod naslovom  “Karl Marks i Aprilske teze“.

Fjodorov je pevao rolu Staljina, Zotkin, koji je imao piskav glasić, bio je Lenjin, Sorokin i Modina su čas bili Politbiro na zasedanju, a čas su pevali ulogu Dvadesetog partijskog kongresa. Simakova je, samo u donjem vešu, bila vrlo ubedljiva Inesa Armand, a u alternaciji sa debelom Ivaškinom pevala je ulogu Hruščova.

Pošto niko nije želeo da preuzme ulogu Krupske, njenu ariju nad Lenjinovim odrom otpevao sam ja. Marks se u predstavi nije pojavljivao, on je pevao iza scene, pa smo to naizmenično svi radili, pojedinačno ili u horu. Tihonov je hteo da posudi glas Aprilskim tezama, ali smo to odbili i preporučili mu da se žali revizionoj komisiji.

Naša opera je doživela nezapamćen uspeh. Niko nije primetio da smo zaboravili na Engelsa.

JOŠ MALO LENJINIJANE

Lenjinijanu pisao sam dve godine, ali sam uporedo radio i na “Rozanovu” i “Beleškama ludaka“. Naravno, vodio sam i svoj dnevnik, gotovo svakodnevno bih nešto zapisivao. Ponekad mi se čini da su ti dnevnici najveće bogatstvo koje iza sebe ostavljam. Kako sam to sve uspevao pored tolikog alkohola ni danas mi nije jasno. Ali, ako ćemo iskreno, dobro sam podnosio alkohol.

Bilo mi je veliko zadovoljstvo da kopam po pismima Lenjina. To nije imalo bilo kakve veze sa njegovom zvaničnom biografijom. Posebno sam obratio pažnju na njegova uputstva 1918. godine, posle Oktobarske revolucije.

Lenjin – Zinovjevu u Petrograd: Druže Zinovjev, tek danas smo saznali da radnici u Piteru žele da na ubistvo Volodarskog odgovore masovnim terorom i da ste vi to sprečili. Energično protestvujem. Treba podsticati energiju i masovnost terora. ( 26. novembar 1918.)

Lenjin – upravi grada Penze: Neophodno je sprovesti nemilosrdni masovni teror protiv kulaka, popova i belogardejaca. Sumnjive zatvoriti u koncentracioni logor izvan grada. Telegrafišite o izvršenju ( 9. avgust 1918.)

Lenjin – Fjodorovu: U Nižnjem se otvoreno priprema belogardijski ustanak. Svim silama odmah uvesti masovni teror, streljati ili izolovati stotine prostitutki, vojnika koji spavaju na dužnosti, bivše oficire itd. Ni minute oklevanja. (9.avgust 1918)

Drugu Pajkesu, Saratov: Streljajte, ne pitajući nikoga i ne dopustite idiotsko lenčarenje. (22. avgust 1918.)

Glebu Križanovskom:  Mobilisati sve bez izuzetka inžinjere, elektroteničare, sve koji su završili elektro fizičke fakultete. Njihova obaveza dve lekcije nedeljno, svaki da obuči ne manje 10 do 15 električara. Za izvršenje – premija, za neizvršenje – zatvor. (decembar 1920.)

Maksimu Gorkom: Koroljenko je gotovo menjševik, žalosni malograđanin, pun buržoaskih predrasuda. U stvari to nije mozak, već obično govno. Takvim “talentima” nije greh da odsede par nedelja u zatvoru.

Politbirou CK RKP(b): Saznao od Kamenjeva da SNK jednoglasno prihvatila savršeno neodgovarajući predlog Lunačarskog o očuvanju Velike opere i baleta. Sve teatre savetujem položiti u grob. (januar 1919.)

Zinovjevu: Da li slučajno pamtite prezime druga Kobe? (avgust 1915)

Đeržinskom: U vezi sa proterivanjem pisaca i profesora u inostranstvo. Obavezati članove Politbiroa da dva, tri sata nedeljno posvete analizi knjiga i izdanja. Nisu svi saradnici “Nove Rusije” kandidati za proterivanje van granica. Ali časopis “Ekonomist” je otvoreni centar belogardejaca. Svi su oni kontrarevolucionari, pristalice Antante, organizacija njenih sluga i špijuna. Treba ih izolovati i sistematski slati van naših granica. Molim da ovo u tajnosti pokažete članovima Politbiroa i da mi dopis vratite. (10.maj 1920.)

V. Molotovu: Upravo sam dobio pismo sa predlozima Čičerina. Ti predlozi pokazuju da njemu treba lečenje, hitno ga pošaljite u sanatorijum. (22. januar 1920.)

Ako me pitate odakle ja to sve znam mogu da odgovorim: sve sam to našao u Centralnoj biblioteci “imeni Lenjina“ u Moskvi. Samo treba pažljivo i hrabro čitati. Kod nas je hrabrost neophodna ne samo za pisanje već i za čitanje.

Mnogo godina kasnije Lenjina sam predstavio, pod imenm Mišel Kaplan, u nikada završenoj tragediji u pet činova. Taj Kaplan je rukovodilac prijemnog punkta za prijem praznih flaša, a dramska radnja počinje drugog dana njegovog delirijum tremensa i pitanjem zašto Kaplanov smrdljivi dom narod naziva mauzolejom?

OKTOBARSKA REVOLUCIJA U PETUŠKIMA

A onda mi je bilo dosta teorije i rešio sam da sa Tihonovom krenemo u akciju. Pod uticajem druga Lenjina jedne godine Tihonov i ja digli smo Oktobarsku revoluciju u Petuškima. Ja sam prvo napisao Aprilske teze, iako je bio oktobar. Tihonov je tada rekao da je situacija zrela, na šta su se naši drugari okrenuli prema nama. Izvadili smo novu votku i svako od nas dobio je javku i ilegalno ime.

Revolucija je počela u nula-nula po Griniču. Išli smo u dve kolone po mrklom mraku od jedne do druge prodavnice. Uz put su nam se pridružile narodne mase, očekujući pljačku, što je bilo normalno. Jer da bismo kasnije izgradili privredu prvo je moramo uništiti. Nije bilo ni mrtvih ni ranjenih sa naše strane. Zarobljen je samo noćni čuvar u seoskoj prodavnici, ali je on dobrovoljno prešao na našu stranu očekujući ko zna kakvu nagradu.

Ujutro smo proglasili Norveškoj rat i kralju Olafu napisali smo telegram optužujući ga da sabotira poljoprivredne radove u Petuškima. U seoskoj pošti je kontrarevolucija već delovala i odbila da primi telegram.

Zatim smo održali prvi plenum posvećen izboru rukovodstva. Za to nam je bilo potrebno minut i po. Sorokin je bio premijer. Vladik ambasador u Norveškoj, Igor Avdijev ministar odbrane. Tihonova smo delegirali u Čeku, a ja sam bio CK i Prezidijum vrhovnog sovjeta.

Tokom vičešasovne diskusije najviše smo se sporili oko toga ko će prvi otvoriti prodavnicu: Maša ili tetka Šura. Nama je to, ustvari, bilo svejedno pošto smo se tokom revolucije snabdeli dobrim zalihama pića.

Milicija nas je opkolila u momentu kad smo ispijali poslednju flašu alžirskog vina. Odveli su nas da se otreznimio.Tako je propala Oktobarska revolucija u Petuškima, a ja sam drugarima rekao da ne budu žalosni jer sve revolucije jedu svoju decu i propadaju. Pa ni mi nismo izuzetak.

(Nastaviće se)