Đavolje društvo: Vilijem Blejk
Vilijem Blejk

Photo: Vilijem Blejk

Kad smo u Mašti, mi smo u Istini

Sa sveskom desetoga broja časopisa Kolo Matice hrvatske za 1968. doživeo sam nekoliko trenutaka jedinstvene slave pesničkog duha, nešto kao malu renesansu poverenja u njega, pa i poverenja u stvar poezije. Vilijem Blejk, čiji neki odlomci iz slavnog dela Venčanje neba i pakla su tu prevedeni, a uz njih i malo remek-delo esejistike, napis pesnika Jitsa o Blejkovoj imaginaciji, vraća nam nadu u stvar poezije u tome smislu što otkriva da ta stvar nije samo i isključivo stvar poezije, da premaša njene granice, da je poezija, uostalom, upravo uvek samo u premašivanju svoje sopstvene sfere.

Mašta Blejkova, koja je fascinantna, koja potiče iz smeloga čitanja Biblije, iz iskustva mističara Jakova Bohmea, iz Dantea, najzad iz gotike koju je Blejk, takođe i kao slavni grafičar, nenadmašno kopirao, nije samo inspirativna u onome smislu u kome je to bila za jednog Andre Žida koji je video Blejkovu zvezdu kako svetli na istom nebu na kome svetli zvezda Lotreamonova, niti je samo onoga uzbuđujućeg, podsticajnog sjaja koji je zanosio nadrealiste, koji je Filipa Supoa, na primer, inspirisao za nekoliko izvrsnih stranica. Pesnik Jits, sa velikim ličnim iskustvima iz prostora mitologije, blizak već po tome Blejku kao svome sabratu po interesovanju za mitologiju, po pasioniranosti za nju, naglasio je u svome malom eseju: da je Blejk verovao kao i mističar Jakov Bohme da je imaginacija “prva emanacija božanstva” ali da je zaključio ono što ovaj nije: da ona omogućava saosećanje sa svima živima, i pravednima i grešnima, da omogućava praštanje, dakle ono što je osnovni nalog Hristov. Razum je za Blejka nesposoban za takve stvari. Mi razumom ne možemo da se povežemo s drugima. Podrazumevajući pod razumom dedukcije koje se vrše iz čisto čulnih opažaja, on je tvrdio da nas razum samim tim što nas vezuje za čula vezuje za smrt i da nas, osim toga, odeljuje od drugih jer nam “ukazuje na naše protivurečne interese”. Imaginacija nas izmiruje sa svime što živi, a sve što živi za Vilijema Blejka je sveto. Jits veruje da mu je upravo ova filozofija omogućila da dođe do vrhovne, blistave jednostavnosti njegove poezije. Ta jednostavnost potiče otuda što je Blejk, koji je smatrao svetim sve što živi, koji nije brinuo o utisku koji će izazvati pisanjem, a ni o korisnosti svoga pisanja, mogao s lakoćom, bez zazora i straha, da se posvećuje apsolutno svemu. Sve je sveto, dakle sve je dostojno ljudske ljubavi i saosećanja, sve je predmet poezije. Duh poezije je duh ovoga svega ove totalnosti koja ne zna ni za kakve sisteme hijerarhije, estetičke ili etičke, koje bi gradio naš razum.

I zaista, ta sloboda kretanja, doživljavanja i mišljenja, kojoj će se predavati ovaj pesnik najviše u razdoblju svog života negde između 1784. i 1803. godine (da bi kasnije, sve do kraja života, proveo u pesničkom ćutanju), svakako je ono najviše što on donosi, u toj meri da bi nam njegova zvezda, da bi nam njegov zodijački znak morao da se javi upravo kao ta sama sloboda. Ono što je Blejk doneo, sa začuđujućom hrabrošću i lucidnošću krajnje izuzetnom za svoje vreme, to je baš Sloboda. Njegova Imaginacija, uostalom, kako bi se mogla shvatiti, i odakle bi ona došla, ako ne od ovog duha Slobode? Imaginacija je pre svega ispoljavanje duha slobode; tamo gde odsustvuje sloboda, tamo odsustvuje imaginacija. Slobodu ćeš najlakše, i kod deteta i kod mudraca, proceniti po stepenu mašte. Neslobodan duh nije duh mašte, jedine sposobne da spaja sve ono što je dotle nespojeno, da uspostavlja i one veze koje još nisu uspostavljene. Sloboda je neizbežno imaginacija u tome smislu što je sloboda za ovo uspostavljanje veza još nepoznatih, sloboda za pronalaženje još nepronađenih sila i bića, sloboda kao sloboda za susret, sloboda kao sloboda za pronalaženje. Tamo gde nema šanse da se izađe iz jednog utvrđenog poretka nema slobode. Utvrđeni poredak, u svetu duhovnom, to je poredak sila, konačni trijumf određene zakonitosti među njima po kojoj se tačno zna šta se dodiruje a šta je zauvek rastavljeno. Nemirenje sa prazninom, koja nas razdvaja i koja razdvaja sile u svetu – posle iskustva s Blejkom – možda bi baš to imala da bude Sloboda. Nije se još sve sastalo, makar samo u viziji čovekovoj, u njegovom saznanju; nisu sve posledice našle svoje uzroke, ma kako oni daleki bili, i nisu sve veze svetskog ustrojstva našle punu svoju usklađenost. Ovo usklađivanje, ovo pronicanje u dejstva i sadejstva sila, to njihovo dovođenje u punija međusobna dejstva, to je pre svega znak nemirenja sa idejom rastavljenosti, bezdodirja, odsustva saradnje. Nešto ljubavničko; ima u svakom saznanju, ma koliko se ono taštom razumu činilo kao skroz racionalno, jedan refleks, ima jedna projekcija ljubavne težnje za spojem, za pronalaženjem tajnih puteva dubljeg, prisnijeg povezivanja činjenica. Eros grčki bog koga smo zaboravili (i koji nam izgleda prepušten konačnoj prošlosti), ipak je tu ako smo mi njega zaboravili, izgleda da on nije zaboravio nas. Kroz našu želju za saznavanjem svega, za otkrićem, progovara on, bog ljubavi koja da li bi, zaista, mogla da se zamisli izvan ideje o pronalaženju onoga što se još nije pronašlo? Uspostaviti sve te veze, učvrstiti što dublje, što lucidnije osmišljen njihov poredak, to je poziv onoga koji saznaje, ali to je i poziv onoga koji, jednostavno, peva.

Danas, kad nam se čini da između Ljubavi i Saznanja nema nikakve stvarnije, prisnije veze; čitanje Vilijema Blejka ima smisao istinske opomene. Zaista, njegova shvatanja razuma ne mogu uvek biti naša shvatanja, ali ni lekcija koju nam on daje ne iscrpljuje se onim što je Jits tako sjajno otkrio kao lekciju o mašti koja nas miri i povezuje, koja je sposobna za sapatnju. Pogledajte samo među stranicama iz njegovog Venčanja raja i pakla, onu pod naslovom Vražji glas, i naći ćete tu odmah potvrdu za ovu tvrdnju. Tu Blejk govori o Žudnji. “Oni koji obuzdavaju Žudnju – kaže on – rade to stoga što im je ona dovoljno slaba da se može obuzdati; a obuzdavatelj, ili um, zauzima njezino mesto i upravlja onim što se opire. Onaj koji se obuzdava postaje malo-pomalo nedelatan dok ne ostane samo sena Žudnje. Povest ovoga napisana je u Izgubljenom Raju, a Upravljač, ili Um, zove se Mesija”. Odmah po ovom fragmentu o obuzdavanju Žudnje koju bismo mi, jezikom savremenika psihoanalize, nazvali racionalizacijom erotskog nagona i putem u kržljanje vitalnih sila bića, Blejk će napisati rečenice koje fasciniraju više nego obično proročanstvo, više nego obično predskazanje onoga što će naše doba, sa Frojdom, biti sklono da oglasi za svoje sopstveno otkriće. “Doista se umu čini – kaže on ovde – da je Žudnja odbačena; ali je Vrag uzrok da je Mesija pao i da je oblikovao nebesa od onoga što je oteo Ponoru. To se pokazuje – još određenije kaže Blejk, čak s jednim jasnim insistiranjem – u Evanđelju gde on moli Oca da mu pošalje utešitelja, ili Žudnju, kako bi Um mogao steći Pojmove da se osloni na njih”. Jasno je, dakle, po Blejku: da razum (ratio, koga on naziva umom, onako kako se više posle Kanta ne čini) nastoji da racionalizuje strasti, erotski nagon, Žudnju, ali da je njegova pobeda jalova: to je pobeda jalovosti nad životom, potpune sterilnosti svega pa i samoga razuma koji crpi energiju iz tamnog, sobom nerasvetljenog, erotskog nagona. Drugačije taj razum, taj Blejkov Um, ne dolazi čak ni do Pojmova: potrebna mu je Žudnja da bi mogao, veli Blejk, da “osloni” svoje Pojmove na nju, u stvari da crpi snagu iz nje.

Ono što, međutim, ovde najviše fascinira, to nije jedna skroz naskroz skicirana frojdistička teorija u malom, o represiji, potiskivanju nagona i želja, i sublimaciji kao centralnoj delatnosti izvan koje se ništa ne može zamisliti; zadivljujuće je Blejkovo osećanje oprečnosti i njenoga dejstva, njegovo poimanje da se sve zasniva na radu međusobno sukobljenih sila, kao što su i ove sile razuma i sile Žudnje. Ako je od mističara Jakova Bohme- a (umro 1624. godine), iz njegovih osnovnih dela De signatura rerum, Mysterium magnum, Clavis i drugih saznao da u svetu dejstvuju antitetične sile koje pokušavaju da se uravnoteže – po čemu se, mnogima, Bohme čini kao prethodnik Hegela i Šelinga – on je ovo saznanje, svojim pesničkim iskustvom, svojom vizionarskom i vizionarnom pronicljivošću, primenio na samog čoveka, na njegovo biće, na njegovu ljudsku sudbinu i istinu. Bohme-ov dualizam dobija u Blejkovom iskustvu pesnika koji je uz Bibliju, čitao Dantea, Šekspira, Miltona i koji je, kao sjajni grafičar, bio pasioniran grčkom umetnošću ali i Durer-om i Mikelanđelom (što nije nimalo beznačajan podatak), jednu izvanredno dinamičnu formu. Imaginacija Blejkova, u stvari, to kao da je ovaj sam dinamizam zasnovan na principu neprestanog sukoba antitetičkih sila: ne samo što se sve međusobno spori već sve, ovakvim sporenjem, ovakvim nezavršivim i neiscrpnim sukobljavanjem, međusobno se prožima, ništa nije podvojeno, usamljeno, kao neka izdvojena činjenica opkoljena neprobojnim zidovima apsolutne individualnosti. I, ako ima imaginacije ima je zato što nema individualnosti; nigde kao ovde, gde je sve u znaku antitetičnosti, razumnog i strastveničkog, Uma i Žudnje, biblijskog Anđela i biblijskog Đavola, nije u toj meri jasno, kao najsjajniji dan, da imaginacija počinje tamo gde prestaje apsolutna individualnost, ona individualnost koja je nešto u samoj sebi iz sebe zasnovano, samosvojno i samodovoljno. Kad bi bila makar i jedna jedina šansa za individualnost u času javljanja imaginacije, sa imaginacijom bi bilo svršeno. Ali imaginacija je suštastveno poricanje individualnosti; i ako je to – sukob postojećeg kao već viđenog, rađanje novog kroz ovaj sukob, novih tela i duhova, novih prizora, ali i novih ideja. Gotski prizori pakla koje je ovaj naslednik Dantea i mističara Bohme-a gledao ukazuju se ovde kao prizori živoga života ili kao esencijelni život koji je jedna beskonačna imaginacija što se ne zadržava ma na čemu vidljivom, jer se ne zadržava ni na čemu postojećem. Prvi put, s radošću ozarenom lucidnošću, pozdravlja se tu i blagosilja pakao i kao nova lepota shvata se osnovno biće svih onih monstruoznih, čudovišnih zveri-ljudi koje je rodio hrišćanski strah od pakla, strah koji bi mogao, u krajnjoj liniji, da se shvati i kao strah od živog života u sukobu Žudnje i Razuma, kao strah od same mašte, od Slobode koja je maštovita, i nikakva drugačija, i koja ne pristaje na ono što sada jeste, koja prebiva uvek u budućem, ne pristajući ni na jedan oblik kao na svoj konačni oblik, slobode koja je nad-oblična pa i bez-oblična, jedna negacija oblika koja se (ta negacija) izražava neprestanom njihovom metamorfozom, kroz sukobe, u večitom prestvaranju u nove oblike.

Tu negde, pod iskustvom koje mu je dala Mašta kao sama Sloboda, – kao ta Sloboda koja je anti-kanonska do u poslednju pojedinost sveg vidljivog i nevidljivog, pojavnog i mislenog – našao je Blejk i onu čuvenu svoju reč o Miltonu, koja već poduže ne prestaje da se navodi a koja je u ovom istom tekstu u kome se govori o Žudnji i Razumu koji iz Žudnje crpe svoje Pojmove. To je reč: “Upamti: Razlog što je Milton bio sputan pišući o Anđelima i Bogu, a slobodan pišući o Vragovima i Paklu, jest to što je bio istinski pesnik, i što je pripadao Vražjoj Družbi da to nije ni znao”. Pripadati Đavoljem društvu, to ne znači samo biti okrenut, racionalno, protiv dogmatskog, kanonskog duha, staviti se u okvirima hrišćanske psihologije na stranu Đavola protiv Boga to znači nešto neuporedivo dublje i nešto mnogo teže: pripadati Mašti jer pripadati Slobodi, što opet znači: pripadati još nerođenom, budućem, oslobođen od svega usko “svoga”, od onoga što Blejk, u jednom od svojih znamenitih viđenja, naziva “svojom pećinom”. Izmirenje zaraćeno-postojećeg (koje je postojeće kao zaraćeno i zaraćeno kao postojeće) za njega je čisto razaranje postojanja, i on se tu poziva na Bibliju, na Hrista: Hrist, veli on, nije hteo da ujedinjuje nego da rastavlja da bi održao postojanje; to je smisao novozavetne priče o ovcama i jarcima, to je smisao reči: “Ne dođoh da donesem Mir, nego Mač!” Nema, ne sme biti nigde mira gde je živo postojanje, dovikuje nam Blejk iz svoje noći ozarene slobodom mašte i maštom slobode: “Čovek koji nikada ne menja mišljenje jeste kao voda stajačica, i leže gmazove duha”. Jedino je protivurečnost ona koja se sme nazvati “istinitim prijateljstvom”, i jedino je Anđeo koji je postao Đavo prijatelj čoveka u čoveku; Swedenborg je grešio jer je razgovarao samo s Anđelima “koji su svi religiozni”, a nije razgovarao s đavolima “koji svi mrze religiju”. Mašta, nije li to ovaj razgovor svega sa svačim, i svakoga sa svakim? Nije li to plođenje za neka buduća rađanja, jer, kao što on kaže u svojim Paklenim izrekama (napisanim u potrebi da se čitava jedna filozofija i čitavo jedno pesničko iskustvo kažu narodski-poslovičkim jezikom): “Svaka stvar u koju se može verovati jest slika istine”, ili, komplementarno tome: “Što je sada dokazano, nekad se samo zamišljalo”. Kad smo u Mašti, mi smo u Istini, ali Istini koja tek nastaje, u živoj, rađajućoj istini.

Lekcija koju nam zaveštava ovaj čovek, stariji po rođenju od nas za više od dve stotine godina, jeste lekcija o jedinstvu svega: Ljubavi i Saznanja, Žudnje i Razuma, Samilosti i Otkrića, Slobode i Istine, lekcija o jedinstvu koje se izražava i plodi Maštom. Ako je današnji čovek tako retko sposoban da autentično ponovi Blejkovu lekciju, ako oglašava da između Ljubavi i Istine nema nikakvih veza, da su to dva sasvim odvojena sveta, da li smemo da tvrdimo da je to samo stoga što njegovi instrumenti, što njegova fantastična tehnika o kojoj Blejk nije mogao ni da sanja u osnovi uništava takvu veru? Možda tehnika, u pokušaju potpune emancipacije od čoveka koji ju je stvorio, onemogućava jednu ovakvu veru; ali sigurno je da nju onemogućava i individualizam savremenog sveta, praćen usamljenošću i osećanjem nemoći da se iz te usamljenosti izađe u svet, među druga živa bića, da se nađe dodir sa njima, osećanjem da se u tome svetu ne može ništa da promeni. Ako verujemo Blejku: da Mašta počinje tamo gde prestaje stroga i usamljena individualnost, da je ona sama poricanje te individualnosti u sebe zatvorene zato što je sloboda sretanja svega sa svačim, neprestana mržnja i neprestana ljubav, plač njegovih anđela i smeh njegovih đavola, onda je sustalost Mašte danas jasni znak individualizma, njegovog duha konačnosti ili neslobode. Mi gledamo iz naše nizije Blejka, koji odavno više nije samo jedan nadahnut i lucidan pesnik nego nebo oblika, vizija i ideja što se roje, prepliću i množe, rastavljaju i ponovo sastavljaju, uvek novi, divno đavolsko nebo – najistinitija naša zemlja. Gledamo ga i nadamo se da on ima milosti za nas.

*Emitovano na Trećem programu Radio Beograda 31. 1. 1969. godine

Oceni 5