Kad Srbi ubijaju

Kraj 2018. obeležila je još jedna diplomatska ofanziva oslobađanja haških robijaša, vlasnika srpskog državljanstva: ministarka pravde Nela Kuburović obnovila je zahtev Savetu bezbednost da neki od osuđenih Srba zatvorske kazne izdržavaju u Srbiji. Nije imao “ništa protiv” prvi čovek Rezidualnog mehanizma Teodor Meron, valjda u trenucima duševnog rastrojstva. Racionalnog objašnjenja nema. Njegovo pristajanje na prebacivanje srbijanskih osuđenika u Srbiju, zasad bez efekta, podsetilo je javnost Srbije i regiona na januar 2014, kada je poginuo zapovednik Škorpiona Slobodan Medić, osuđen na maksimalnih 20 godina zatvora, za ratni zločin, ubistvo šestorice Bošnjaka u mestu Godinske bare, kod Trnova, na planini Treskavici. Neutvrđenog dana jula 1995, naime, Medić je naredio pripadnicima svog obezbeđenja Petru Petraševiću, Aleksandru Mediću, Branislavu Mediću, Slobodanu Davidoviću (osuđenom u Hrvatskoj) i Miloradu Momiću da streljaju šestoricu zarobljenika bošnjačka nacionalnosti. Zbog toga su mu obezbeđeni pristojni uslovi  robijanja, čak je i Novu godinu proslavio kod kuće. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći, vraćajući se u kaznionicu.

Tako u Srbiji robijaju ratni zločinci, odnosno slučajno izručeni heroji.

Naravno, smisao presude nije odmazda, nego resocijalizacija, što važi i za masovne ubice u ime države. Dovoljan razlog da se Srbija, koju personifikuje ministrica pravde, žali na tretman osuđenika. Da konstatuje kako je "većina osuđenih Srba starije dobi i često nemaju adekvatnu medicinsku zaštitu”. I da traži pravdu za počionioce zločina protiv čovečnosti, svoje građane i plaćenike: "To je jedna od stvari koja baca i senku na sam rad celog Tribunala poslednjih 20 godina i jedan od razloga zbog kojih Srbija poslednjih deset godina traži od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da im se omogući služenje kazne u Srbiji", izgovorila je Nela Kuburović.

Kakvi zločini, kakva senka.

Ministarka – ko bi posumnjao u tretman osuđenika koji su se hrabro borili protiv civila – da postoje svi uslovi za njihovo izdržavanje kazne, te da se dobro vladanje i tretman zlikovaca može kontinuirano nadgledati.

U akciji koja ga preporučuje za poseban robijaški tretman (Medić je osuđen na maksimalnih 20 godina) ubijeni su Safet Fejzić (1978), Azmir Alispahić (1978), Sidik Salkić (1959), Smajl Ibrahimović (1960), Dino Salihović (1979) i Juso Delić (1970). Srbijansko Tužilaštvo i Sud su sve vreme vodili proces tako da se prikrije veza Srbije sa ovom formacijom.

Priča nije završena, štaviše traje već deset godina - Srbija traži svoje zlikovce, ističući da će im u Srbiji biti obezbeđeni smeštaj i adekvatni uslovi za robijanje. Najugroženiji su, po oceni ministarke Kuburović, uslovi pod kojima izdržavaju kazne Milan Martić i Dragomir Milošević, koji služe višegodišnje zatvorske kazne u estonskom zatvoru. Nemaju prevodioce, nisu im obezbeđene samice, retko viđaju porodicu. Za razliku – podsetimo - od svojih nevinih žrtava. I od njihovih porodica.

Milošević i Martić su, isistira ministarka Kuburović, obespravljeni; u nekoj srbijanskoj kaznionici uživali bi maksimum robijaških prava, bili bi heroji na privremenom izdržavanju kazne za zločine protiv čovečnosti, a sada im, prema izveštaju države Srbije, nije omogućeno ček ni da dobijaju knjige, da se kulturno uzdižu, nakon udarničkog ubijanja, u ime Srbije i za njen račun.  

Preciznije, za novac iz državnog budžeta. Za novac poreskih obveznika, prilježnih finansijera zlikovaca koji (građani) ne priznaju svoju odgovornost. I ne pokazuju ni malo empatije prema žrtvama. Budžetski rashod za džeparac (“troškovi boravka u Haškom tribunalu” – nije izmišljotina, avio karte za porodicu, boravak u Sheveningenu) podložan je promenama (u korist robijaša).

Dragomir Milošević  bio je prvi saradnik komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa Stanislava Galića; bio je načelnik Glavnog štaba jedinice odgovorne za ubijanje Sarajeva. "Veće je zaključilo da su dokazi pokazali van razumne sumnje da su sarajevski civili zaista bili meta namernih napada snaga SRK-a. Pretresno veće je saslušalo svedoĉenje lokalnih svedoka koji su preživeli razne napade na svoje delove grada. Napadani su dok su bili na sahranama, u kolima hitne pomoći, tramvajima, autobusima ili na biciklima. Napadani su dok su obrađivali baštu, kupovali na tržnici ili ĉistili gradske ulice. Deca su bila meta napada dok su se igrala ili šetala ulicama”, neki su od zločina u čijem je činjenju učestvovao Dragomir Milošević.

Milošević je od marta1993. bio komandant Sarajevsko-romanijskog korpusa. Kaznu od 29 godina zatvora, izrečenu za snajpersku i artiljerijsku kampanju na civilno stanovništvo Sarajeva, izdržava u Estoniji.

Milan Martić je od 4. januara 1991. do avgusta 1995. bio predsednik, ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova u takozvanoj "Srpskoj autonomnoj oblasti (SAO) Krajina", i takozvanoj "Republici Srpskoj Krajini" (RSK). Progon, ubistva, mučenje, okrutno postupanje, deo su Martićevog repertoara korišćenog za etničko čišćenje balvan-tvorevine, a naredio je i granatiranje Zagreba 2. i 3. maja 1995. čime je uzrokovao smrt sedam i ranjavanje drugih 214 osoba.

"Dokazima je utvrđeno da je rukovodstvo SAO Krajine i RSK, a naročito Milan Martić, tražilo i dobilo značajnu finansijsku, logističku i vojnu podršku iz Srbije. Ta je podrška dolazila iz MUP-a i Službe državne bezbednosti Srbije, JNA i Republike Srpske u Bosni i Hercegovini. Milan Martić je izjavio da "on lično nikada nije prekinuo tu saradnju" i da je postojala "dobra saradnja s rukovodstvom Srbije, naročito sa Ministarstvom unutrašnjih poslova. "

Država je dala garancije za robijaše. Njeni građani – stanovništvo, preciznije – nisu pokazali želju da za njih neko garantuje. A ima zbog čega.