Teški filmovi i lake priče (3)
Firr 05 S

Photo: Raymond Depardon

Kad su plastične kese imale veću vrednost od ljudske glave

Ipak, svako ima svoj put, a pravo na moj put, ubeđen sam, imam samo ja. Rešio sam da pročitam i malo promislim sadržaje nekih esjističkih zapisa g-dina Emila Siorana koji je citirajući Terezu Avilsku, otprilike rekao:”Tereza Avilska se u svojim “Zasnivanjima” dugo zadržava na melanholiji smatrajući je neizlečivom. Lekari, kaže ona, ništa joj ne mogu, a predstojnica nekog manastira ima samo jedan izlaz: Udahnuti im strah od autoriteta, pretiti im, zastrašiti ih. Metod koji uzdiže svetica, još uvek je ostao najbolji: Sučeljeni s nekim “depresivcem” dobro osećamo da bi jedino bio efikasan udarac nogom u tur ili šamarčina. Depresivce, dakle,  treba dobro izdevetati!” Posle nekog vremena misaona investicija u razmatranje smislenosti nečijih iskaza se isplatila. Nadljudskom snagom volje, te teških nedelja askeze, sam odbacio očaj i druga neprijateljska stanja organizma, dokazujući da je pored odluke, presudan pravilan odabir tehnika i postupaka, kojom se lična inicijativa sprovodi u projektu samorealizacije.

Kako su se iskazi Tereze Avilske kretali u sferi sholastike i nagađanja, autoritetom crkve obezbedivši snagu dogme,  ja sam se oslonio na sada ne tako popularnu, mada korisnu kritičku metodu druga Marxa “mlađeg”, stavljajući u centar pojam praxisa - slobodne , stvaralačke delatnosti. U tom smislu, za specijalne prilike i slučajeve posebne namene, podigao sam kredit i od šanera kupio Čeruti i Armani odela, cipele Salvatore Feragamo, Balensiaga i Valentino kravate, Polo Ralf Loran džempere, Kelvin Klajn i Umbro majice, trenerke Tomi Hilfiger, jedom rečju postajao poželjno socijalizovan i uglađen, smanjivši psovanje i  maligane na podnošljivu meru. Rešio sam da više ne budem  mračan i svadljiv, turobni cinik, sarakastičan i siv, makar sebi odrezao jezik. Počeo sam da dižem tegove i na levoj nadlaktici istetovirao Arhađela Mihaila. Kupio sam Rabanov “Million” i “Reaction” od Keneta Koula, da zamirišem kao obećavajući, stručno nasmešeni čovek bez duše, naročito kad stupam u prostore od posebnog ličnog i društvenog značaja. Depresija, melanholija, očaj i slične devijacije su postale stvar prošlosti.

Čovek ima i onu drugu stranu, zašto ne bi bio taj drugi,  uvek veseo i čio, tužan po zadatku, euforičan kad treba, mada ne maničan i agresivan, za šta se pobrinula medicinska nauka, menjajući klasifikaciju , navodnih, poremećaja. Napr. umesto manično-depresivnih oboljenja, javio se bipolarni poremećaj, što je građanima značajno olakšavalo situaciju. Mada, sa vremenom su se, što je verovatno posledica “izglobnjavanja” iz svetskih civilizacijskih tokova '90 godina prošloga veka, sve više  javljala kombinovana psihijatrijska obolenja,  tako da su prizori na koje se nailazilo po našim gradovima sve više ličili na scene sukoba u filmu “Bande Njujorka” od Martina Skorsezea, ili napr. “The mist” (“Izmaglica”) od Frenka Darabonta. Toliko je svakodnevno mrtvih, iskasapljenih, ranjenih, istraumiranih i ojađenih bilo. No te uvide i saznanja sam rešio da privremeno potisnem u drugi plan. Zaboravih reći, po učlanjenju u vladajuću stranku, pohađao sam treninge u oblasti razvoja organizacionih kapaciteta, političkih veština, kao i za organizaciju i sprovođenje kampanja javnog zagovaranja (Advocacy), zvanično vođen ne koristoljubljem ili željom za moći, već strastvenom molitvom za oporavak i razvoj naše male zalutale i zabludele zajednice, lišene  solidarnosti, uzajamnosti, dobrote i poštovanja... A za realizaciju tog koncepta neophodno je  bilo viđenje i neposredno upoznavanje sa g-đom Ministarkom saobraćaja... A zašto da ne, i nečemu još snažnijem i dubljem.

I uvek kada bih odlazio u Beograd, poslom ili nekim drugim povodom, čak i za vreme odmora, svraćao sam u prostorije stranke, kako bih bio mirišljav, koristan i zapažen - u potajnoj nadi da bih je mogao videti - ali nisam bio te sreće. Bila je neuhvatljiva, kad nije bila na gradilištu ili u zgradi vlade, bila je u inostranstvu, eventualno na prijemima u ambasadama prijateljskih zemalja koje nisu priznale Kosovo, zatim i u ambasadama prijateljskih zemalja koje su ga priznale - stalno bi mi bežala za korak - na proslavama prilikom otvaranja raznih fabrika, pogona, verskih objekata i lokala, u poslastičarnici, teretani, sauni ili čemu sličnom, a verovatno ponekad i nigde. Toga dana sam povremeno menjajući rute, kao i stilove odevanja, Balkanskom, pa pored bivšeg bioskopa “20.oktobar” zaždio ka autobuskoj stanici razmišljajući zašto izvesni , odnosno čak mnogi ljudi govore kako je neki film “težak”, kao da se radilo o džakovima sa cementom, krečom ili tegovima za razvijanje mišića. Mene što se tiče, baš naopako, svaki film koji bi bio okvalifikovan kao “ težak”  je bio lak, i što bi nominalno bivao teži, meni  je  bio sve lakši...

Ne znam zašto, nisam to radio da bih terao kontru ili postao slavan, možda je pre u pitanju bio poremećaj kognitivne prirode ili neko misteriozno svojstvo koje ima veze sa usamljeničkim detinjstvom. Došavši na  red,  pred biletarnicom  sam izgovorio ime odredišta, ali su oni odbili da mi izdaju kartu, jer je se kažu na Debelom brdu odronilo neko tanje, mada isto tako opasno brdo, ekipe su na terenu i ko zna kad će put za Bajinu Baštu biti prohodan? Slegao sam ramenima i otišao na železničku stanicu gde sam kupio kartu do Užica , u jednom smeru. Dan je bio lep, beogradski vazduh začudo čist mada nije duvala košava, samo je južni vetar u malim kovitlacima raznosio kese, zgužvane papire, oljuštine od semenki i karamela, a golubovi poskakivali u otimačini za rasuti “smoki”. Da, i oblačići na nebu su bili paperjasti, crvenobeli i spori na svom putu ka jugoistoku. Baš mi je bilo lepo tu na stanici, osećao se pepeljavo-gorčikasti dašak slobode, jer je negde tamo, duboko u daljini počinjao svet, dok su vagoni odnosili nevešte dosetke, opore stihove, imena, trunje i prah,  prikaze čamotinje i jada u oblicima koji podsećaju na pozive u pomoć... koje je bilo teško dešifrovati. Kao što su nekad teške kompozicije sa drvnom građom krile odsečene šake logoraša  iz sibirskih prašuma, odnoseći ih na zapad. Da se tamo niko, o okrutnosti naroda, nije zapitao, šta traže tu te odsečene, sleđene šake, među stoletnim borovima i bukvama sa kraja sveta.

Sećam se, o nagoni Ida i strašna nadmoći pamćenja, kad sam tamo negde, posle 2000-te i ukidanja viza, pobegavši s posla, rano jutrom stigao u Suboticu, lokalnim autobusom prešao u Segedin i bez oklevanja, umesto u bordel, birtiju ili šoping, otišao direktno na železničku stanicu. Seo sam, još tri puta lepše nego sad sam zaseo na klupu u sunačano jutro, posmatrajući kako pristižu i nekud zamiču, vozovi... Bio sam toliko očaran, povremeno sam gestikulirao i mahao, skoro u delirijumu sam poskakivao sa klupe, da me je pomoćnik otpravnika vozova povremeno drugarski smirivao donoseći  hladno pivo iz bifea na stanici. Do sutona sam tako posmatrao i fotografisao vozove koji dolaze i odlaze, gustirajući sreću na klupi stanice u Segedinu. Onda sam ušao u šinobus koji me je vratio u beskrajni rudnik - lavirint bunila, tlapnji, halucinacija, brda praznih čaura, deluzija, topografskih mapa, kompleksa niže vrednosti maskiranih manijom veličine, skorelih širita, šokova, inata, geodetskih karti, kolektivnih epi-napada i krvi uvek žedne, Istorije. Ako neko bude tražio konstantu poslednjih vekova naći će je u nekultivisanosti, primitivizmu i gluposti.         

Čekajući voz za Užice, setio sam se kako za prevoz mogu da zahvalim lično Ministarki saobraćaja koja je zahvaljujući dobrim genima i snazi uma i volje, gotovo sama renovirala deonice pruge Beograd - Užice, gledajući tako u budućnost, koja je bila toliko daleka da su je već skoro svi bili zaboravili. Ja sam pak gledao u stopala na kojima sam nosio  patike marke “Salomon “, dobijene iz Pariza, marinsko plave, sa sniženja od 120 na 50 evra, što je bila dobra trgovina. Setio sam se i  crtanog pornića “Snežana i sedam patuljaka”, potpuno smešnog, kao i onih glupih upitnika u kojima testiraju odnos prema brendovima i pitanjima tipa: “ Da li ste ponosni na  taj i taj brend, da li ste se saživeli sa njim, da li spavate s njim?” Zagledao sam se u patike marke “Salomon” i začudo se osetio vrednijim nego inače. Svojevremeno me je tako mogao obradovati jedino američki ili britanski “Levi's” ili gramofonske ploče iz inostranstva. Posle je neko vreme bilo dobro, Proviđenje nam je poslalo g-dina Antu Markovića, starog partizana i reformatora. Ali kako većina nije verovala u Proviđenje, jer se radi o kriptopaganskim narodima opčinjenim kultom smrti, ubrzo smo stupili u polarnu balkansku noć, obrevši se u okamenjenoj šumi sa alama, sandžamama i drekavcima, sa leševima u rekama i krečanama, sravnjenim gradovima, zatrovanim izvorima i besnim psima na ulicama… Kad su i  plastične kese imale veću vrednost od ljudske glave, jer se u tim kesama pored  milijardi, mogao nositi čips, cvekla i napolitanke dobijene od Crvenog krsta, pa i sama ljudska glava.

I samo što sam malo pomerio noge, neki dripac koji se pri hodu zanosio, je zakrivudao i teškom bakandžom me nagazio po prstima levog stopala. Uradio je to namerno cereći se dok mu je se pljuvačka cedila niz bradu. Poskočio sam sa namerom da dripcu odvalim šamarčinu, ali sam već narednog trena stao pošto sam bio pripadnik reda “socijalne zaštite”, znači... po novindžijskoj klasifikaciji, mimo svoje volje,  tek kaste šudri - stepenik iznad parija, kojima je u balkanskoj izvedbi pripadao sumračni polusvet džibera, dripaca, secikesa, lupeža, kulova, bitangi i protuva. Već sam video sutrašnji naslov u recimo “Srpskom telegrafu”: “Horor na stanici!“, a u podnaslovu: “Obesni socijalni radnik pretukao ratnog vojnog invalida koji je pri tom slep na oba oka”, pa sam odustao. Jer bi mi kroz par dana pred zgradom, naoružani mačevima, kopljima i buzdovanima kosovskih mučenika iskrsli pripadnici raznih udruženja iz ovih ili onih ratova u kojima nismo učestvovali, ali smo na neki volšeban način bili prisutni, te patriJotskih organizacija čudnih naziva u kojima se pominju: neki značajni brojevi (a kako rekosmo, sa brojevima nema zajebancije), pa levi ili desni deo lica, neka starinska vrata, sve nekako drevno, sklono truljenju, skoro praistorijsko, pa  onda još i oni...

Uuuh, kakvi su to tek zakleti idealisti bili uz eksluzivnu pomoć  “opričnika”, naše braće po liniji Ivana Groznog. Mmmm, baš nikako da se setim njihovog naziva... mislim da bi ih bivša braća Hrvati nazvali “Prisežnicima”, ali nisam siguran?! Mada sam za svaki slučaj u  “ šteku” čuvao tandžaru  “Heckler&Koch” ( uz 5-6 defanzivnih bombica ) i mogao sam da ih sa terase bušim k'o kante, kao što se rešetaju zombiji i druge spodobe u filmovima Džordža Romera, Dejvida Kronenberga, Roba Zombija i Taba Hupera. Ne bi im pomogli ni veliki srbski i drugi heroji: Beara (nije Vladimir), Mladić (jeste Ratko), Plavšić dr Biljana, generali Tolimir i Galić, Krstić i Popović,  te Manolić, Boljkovac, Šeks, Dodik, Izetbegović, Čavić (nije plivač), kao ni ostala lica iz užeg kruga tajnog društva “Noćne - ili beše – Moćne (mokre, oštre?) braće”,  ne mogu da se setim? Ipak, tako nešto neodgovorno i naopako nipošto nije dolazilo u obzir, jer sam bio humanista i spisatelj u pokušaju, pa bi to ostavilo baš ružan utisak na već ionako najereženu domoljubnu javnost. A najteže bi mi palo što bi me mediji sigurno uporedili sa onim Brejvikom, idolom bar polovine navedenih vojno-političkih organizacija. Onda me je telefonom pozvala ćerka da mi kaže kako je uginulo malo, sivo mače nad čijom braćom i sestrama je izvršen mirnodopski zločin na starosrpski način: u džak, pa u potok, dok nisu progledali. Kako mačku ne bi izlagala patnji, ženina tetka je umesto dva, mački ostavila jedno mače. Mačka je bila zadovoljna, ali je zato mače posle dva meseca uginulo od tuge. Ugasio sam telefon i do ulaska u voz na displeju posmatrao kako se Mlečni put okreće sam od sebe, beskrajno i lako, oko svoje ose, kao ništa. 

Smestio sam se u kupe negde na sredini poslednjeg vagona . Voz je bio poluprazan, jer su ljudi valjda bili izgubili nadu, a kad se izgubi nada, ponestaje i interesovanja, topi se poverenje, pa se  u  ime mitova, simbola i mitomanske gramzivosti i koristoljublja, masakriraju etičke norme i moralni sudovi, korodiraju principi i načela, vatra i vetar odnose prašnjave ustave, a javno mnjenje se raspada kao trulo jedro na vetru... I onda se obreš u distopiji, a da ne znaš ni šta te je snašlo. Jer je život samo ovaj jedan  (pokoj ti duši o dobri Davorine), i ti onda moraš da se krećeš, pa makar i kao zombi, kroz noć, što rekla Anica Dobra, lako je naći opravdanje. Dakle, po vozu su se muvali uglavnom sredovečni i mlađi ljudi, studenti i đaci su se razlikovali od radnika, ovi opet od sredovečnih iz (para)državnog sektora i mlađih penzionera, dok su klošari bili vaseljenska pojava. Prve sam prepoznavao po rančevima nehajno okačenim o rame i slušalicama u ušima, druge po sportskim, plastičnim torbama i vonju piva i prepečenice, a treće po torbicama prvonazvanim “ pederuše”. Još uvek su ti stari momci mirisali na “Brut” i “Pino Silvestre”, te besmrtne tršćanske brendove sedamesetih, dok su “pederuše” redizajniranjem napredovale u vrlo pristojne torbe od kože ili posebnih sintetičkih materijala, različitih dimenzija i oblika   Moguće je da u proceni ima  odstupanja, ali to nema veze, jer sam po zanimanju posmatrač i putnik, pa dovođenjem u vezu neobičnih stvari ispunjavam dokolicu.

Onda sam buljio kroz poluotvoren prozor, obraz nije mogao da se prisloni uz staklo, kao što bi recimo situacija nalagala, jer je bilo veoma prljavo, leprozni bi takođe napravili otklon da ne bi pogoršali zdravstvenu situaciju. Iscepio sam list iz sveske i flomasterom napisao : Zbunjenim, leproznim i koleričnim zabranjeno prislanjanje obraza uz prozor! i isti zalepio na staklo lepljivom trakom. Pogled mi je stoga bio tup i nejasan, osećao sam to, jer ni spoljna reakcija ne beše blistava, neka vrsta posivelog ogledala?! Tad ustanem, a jedna žena u čistoj, izbledelo-bordo haljini, obuvena u iznošene kožne sandale, cupka na peronu,  puši i nešto govori, kratko i brzo povuče, pa ispusti dim i opet govori. “Auuuf što ova purnja, k'o nervni bolesnik”, rekao je radnik drugaru, oslonjen o prozor drugog kupea.” Možda je samo nesrećna”, dodao sam . Radnik je oćutao, ali sam primetio da mu je bilo krivo. Studenti i đaci su čukali prstićima po mobilinim telefonima zavaljeni u mikrokosmosu kao u privatnoj Nojevoj barci. Onaj kome se žena obraćala je nije čuo, jer je verovatno bio daleko. Onda žena u bledobordo haljini naglo ubrzava govor, pojačava ton, povlači dubok poslednji dim i baca pikavac  na beton. Govor je glasan, ali nerazumljiv, pokušava sa raznim jezicima, onaj drugi je i dalje ne čuje, kontakt se ne uspostavlja, po čemu ona zaključuje da  je verovatno već mrtav. Žena se prekrsti i odlazi pogete glave, sitan, brz hod... Oko nje ispijena lica, zatupasti pogledi, oči sasušene od čekanja. Onda nestaje iz vidokruga, a ja brže-bolje, po ko zna koji put uzeh da čitam natpise upozorenja  u dnu prozora “ E pericoloso sporgersi”; “Ne pas se pencher au dehors”; “Niht hinauslehnen” , čekajući da voz krene. I onda se vagon cimne, začuje se škripa točkova i voz kreće, scena koja se neprestano vrti , u raznim varošima sveta, stotinama miliona puta. Niko više nikog ne prati, svako odlazi na stranu za koju misli da je njegova, a ishodišta su banalna i predvidiva. 

Sa polaganim zahuktavanjem voza imao sam osećaj kako mi se u glavi nešto širi, neka tanka, bela, gusto tkana površina, skoro pa mikronsko platno za hvatanje glasova, jezika, slika, ideja, sećanja, muzike... Fina, od najtanjih struna, gusto heklana percepcija (čipka) u rezonantnoj kutiji lobanje. Onda sam začuo muziku, što me je posebno obradovalo. Kris Kristoferson je pevao “ Me And Bobby Mc Gee”, da, u mojoj glavi , lepo se to čulo, ekipa muzičara je odlično zvučala. Potom sam čuo odlomke Rahmanjinovog Koncerta u G-molu, pa Borodina. I onda je usledio iznenadni hakerski napad, odnekud se  probio Ljuba Aličić koji je super pevao neku dirljivo-smešnu pesmu...”Crveno obuci, podseća na radost, crveno obuci, više me ne tuci...”. Počeo sam da se smejem, glasno, niko izgleda ne odoleva narodnjačkom cunamiju, ha, ha, ha... Konsultovaću se s  Kasperskim, NSA, Šin Betom...Ha, ha! Da bih naglo prestao, jer je u kupe ušla žena sa izgledom tridesetogodišnjakinje, mada je možda bila bliža četrdesetim - tako je mladoliko i dobro izgledala - i blago promuklim glasom upitala:” Je l slobodno? “Certo, per favore”, odgovorio sam. Devojka je izgledala zbunjena i ozarena istovremeno: ”Lei e Italiano?” ( Vi ste Italijan?). “Ne”, rekoh na srpskom. “Pa zašto onda govorite italijanski?”, malo se snuždila. “Nemam pojma – rekoh - dođe mi tako ponekad kad se setim Leonarda da Vinčija,  Garibaldija i Ornele Muti”. Kvrc, veliko bravo za moju ultraosetljivu antenu. Muzika, slike, ideje i prilike stižu u naletima, naše je samo da ih oslušnemo, prikupimo, klasifikujemo i … Ličila je na Ornelu Muti, tačnije - o dvojstvo opažanja i vreli vetrovi  Mohave - na nju i na Beatris Dal. To čudesno otkriće me je podiglo u sopstvenim očima, pa sam se osetio malo bolje, ali sam se odlučio na opuštenciju i čekanje

Sela je preko puta mene, nečeg  se setila i počela da pretura po torbi. Onda je izvadila telefon, namestila se pored upozorenja koje sam zalepio na prozor, načinila selfi, pocepala upozorenje, pa se onda  slikala još nekoliko puta, otkucala SMS poruku i sve to nekom poslala. Više nisam gledao napolje jer je krajolik bio monoton - ili je to bila samo moja rekcija na eksterijer -  malo-malo u kadar bi uletalo bagrenje sa hiljadama pocepanih tanušnih kesa umesto lišća, nezavršene kuće, započeti nadvožnjaci, neobeleženi pružni prelazi, kaljuge usred suše, skroz besmislene topole. Setio sam se detalja iz osnovne škole, bio sam VII razred, nastavnik srpsko-hrvatskog je doneo ispravljene pismene zadatke. Tema je bila neki opis ili doživljaj tipa “Kako sam proveo letnji raspust”, tema koja je bila glupa, ali se uporno ponavljala i zbog koje smo učili da lažemo i da se pretvaramo... Jer ko bi normalan priznao da je bez znanja roditelja odlazio na Drinu, krao trešnje i paradajz iz tuđih bašti,  pekao “purenjke” na obali i radio još koješta, sadržaja uglavnom erotskog i nedopuštenog. Dakle kad me je nastavnik prozvao i rekao da priđem, otvorio je svesku za pismene zadatke, u tekstu mi olovkom pokazao jedinu, crveno podvučenu reč, KRAJOLIK, rekavši : “Nemoj ovo, ispravi, to je hrvatska reč”. Meni se pak ta reč sviđala, bila je nova i verovatno je poticala iz neke od knjiga koje sam još u to vreme “tamanio” na tone. A jezik se zvao srpsko-hrvatski, nisam shavatao u čemu je problem, ali je nastavnik bio prek, sklon prekomernom konzumiranju raznih pića, pa sam odustao od pokušaja rasprave . Obaška, što sam kod njega uvek imao peticu, više zbog sastava, a manje zbog gramatike, pa sam  mu rekao:” Izvinite, nisam znao”. “U redu je, sinovče” rekao mi je i upisao mi 5- (pet minus) u dnevnik. Posle je deda kod kuće rekao: “Baš si glup k'o tocilo, znaš li ti šta su nama Hrvati radili?” Ja sam rekao:”Meni nisu ništa”, sem što su na ekskurziji u Dubrovniku neke ogromne žene komentarisale: ”Eno malih Srba”. Deda je pitao:”Pa zar ti to nije bilo dovoljno?” Ja sam odgovorio :”Nije”. Mnogo godina kasnije, usled starenja druga Tita,  bujanja retogradnih ideologija i bezmerne alavosti nacionalnih elita,  sasvim dijalektički, takve su pojave, kao krajnje ishodište,  dobile  druge dimenzije i obličja, skoro pa atavistička.

Kad sam je ponovo pogledao devojka više nije preturala po torbi, pa sam primetio da ima one posebne, kruškaste grudi na koje se muškarci naročito lože i da ne nosi brushalter, po odokativnoj proceni, broj četiri. Imala je tanku “Fila” majicu  rezedo boje sa poprečnim oker linijama i tzv.čamac izrezom , tesne pocepane famerke koje su više otkrivale nego pokrivale i kratku, tamnozelenu  jaknu od fine kože, koju je ubrzo skinula. Imala je  i raznobojene oči i bila nehajno našminkana... Ili se šminka samo blago razmazala, a sočiva pomešala, možda je to bila neka fora, ko zna? Usne su joj bile sočne, ali prirodno, faca nešto između Nastasje Kinski i Beatris Dal. Nosila je kožne sandale sa ukrasom , boje jakne. Bila je ofarbana u crno sa bordo pramenovima,  kose nekako asimetrične i izrkezane, ali majstorski, tj. sa desne  strane je bilo mnogo više kose nego sa leve, ali joj to nije smetalo, naprotiv. Tik ispod blagonaglašenog podočnjaka , na levoj strani lica je imala istetoviranu malu suzu ciklamabordo boje, a kad je se posle kratkog telefonskog razgovora nasmejala, na desnom očnjaku je bljesnuo brilijant,  pravi i fascinantan. U te stvari sam se baš dobro razumeo, jer je moj ujak radio u jednoj juvelirnici u Antverpenu, odakle mi je slao razne promotivne materijale u vidu časopisa i brošura. “Te stvari čitaju samo pederi”, rekao je moj drug Miško. Bio je nizak, ali kurčevit, mogao sam da ga zakucam pesnicom po tintari, odozgo, ali nisam hteo, jer smo tada verovali u prijateljstvo.     

I kao što to obično biva, počeli smo pomalo da pričamo, devojka i ja. Čavrljali smo nešto nepovezano, uglavnom o vremenu i prljavštini, kad mi je odjednom došlo:” Izvinite gospođice, ali vi mi neverovatno ličite na jednu ili dve glumice, čak... Znam, ček, ček, “ Pariz-Texas”, uperio sam prst u nju. “ Ne gospodine” rekla je, “ Pariz je Francuskoj, to je moj rodni grad!” Roditelji su joj se još odavno razveli, oca skoro da nije ni zapamtila. Sad sa majkom stanuje u Zemunu, zove se Anđela, “preko” odlazi povremeno,  raznim povodima, a najčešće poslom: Rim, Pariz, Milano, Madrid, Prag...  Ima strah od tišine, ne voli orijentalne slatkiše, fotografije s letovanja ni ringišpil, rastužuje je proleće, volela bi da kupi “Vespu”....Ili neki stari “Cindap” sa prikolicom u kojoj bi vozila Labradora retrivera po imenu Roko. Povremeno popije flašu šampanjca u nekom klubu, misli da je trezna, ali se prevari!  “Kao što se prevare i muškarci koji bi onda hteli da me prevare, ili uteše, jer bih ponekad zaplakala”, nasmešila se. Pa ipak, nekad, eto, dopusti  da je uteše, ili prevare, zavisi ... “Ah muškarci” reče, “ti tužni klovnovi”. Sad se uputila kod tetke u Požegu, nije je videla dve godine. Na čas sam ustao da ispravim noge, pogledao se u ogledalo iznad njene glave i bi mi žao što nisam lepši, lep kao nekad. Ponestaje mi kose, javljaju se poprečene i uzdužne bore, bubre nekad šarmantni podočnjaci... Mada uvek postoje kompenzacije kao vršak konopca u vazduhu nad vodom - bio sam iskusniji i naravno mudriji - i za to sam se grčevito držao kao kilav za konopac nad ambisom.

Devojka je ponovo uzela telefon, ovog puta da bi se javila na poziv, uglavnom je klimala glavom i govorila si, si, certo, si ( da, da, naravno, da ). Posle razgovora je delovala malo napetije, na uši je stavila slušalice, za tren sam čuo “Dubiozu”, brisala je ruke o pantalone, na majici sam primetio malu, kao suzu malu, tamnoroze kapljicu, od “Barbere” ili “Portoa”... A voz je jurcao ka Valjevu skoro pa 80 km na sat.”Otkud znate?”, bila je skeptična devojka.” Tako  na pres-konferencijama govori Ministarka saobraćaja, a njene tvrdnje su za mene neupitne“, odgovorio sam. “Previše verujete plavušama, naročito ofarbanim!” reče devojka i prekrsti noge na način koji istače više od pola butine.” Delujete mi kao obrazovan čovek, čudi me da ne znate da u Japanu vozovi idu 500 km na sat, i to na vazdušnim jastucima”, dodala je. “Ih, lako je Japancima oni su domovinu podigli na ostrvima od magmatskih stena, nisu imali ništa i onda su morali mnogo da se trude, misle i rade, stvaraju poredak i naprave održivu i funkcionalnu državu. A mi smo došli na gotovo, reke, divljač, jezera, šume, rude, banje, planine, černozem, da ga naopačke posadiš ono raste, pa smo se odali pijančenju, tučama i razvratu, uz povremena klanja, međusobno, a i po komšiluku”. Devojka me  odmerila na neki čudan način, i zavrtela glavom u neverici. Iz torbice sam izvadio svesku i počeo nešto da pišem. Ona je dohvatila tašnu, izvadila paklicu “Marlbora” i upaljač ,  izašla u hodnik i zapalila cigaretu, ispuštajući kolutove dima  kroz prozor. Imala je dobro dupe i naglašen struk, odnosno, nema šta na njoj nije bilo dobro. Ali, to me se nije ticalo, imao sam ja svoje opsesije za koje se nikako ne mogu vezivati devojke prilično mlađe od mene. Onda je ponovo sela u kupe i ponašajući se kao da joj nešto izmiče, počela da kuca SMS poruke.

Koščati, dugi prsti su leteli po tastaturi, kao Šopenovi po klavirskim dirkama. Nokti su joj bili uredni, nalakirani bordo lakom sa malim modrim ukrasima. Boja laka je odgovarala boji karmina kojim je ponovo namazala usne. Samo bez ukrasa. “Da vi niste nekakav pisac?”, upitala je videvši me sa blokčićem. “Napisao sam jednu knjigu pesama i ne bih se mogao smatrati piscem”- A o čemu vi to  u toj knjizi pesama?- bila je znatiželjna. “Bavim se nežnom “torturom nad jezikom”. Valjda u znak čuđenja, blago je otvorila usta, zaustivši da nešto prokomentariše .” Ma šalim se (mada sam slagao), ne, zaista ne”, rekoh. “ Ja samo beležim jezičke promene, neke ideje, situacije, konstante, inovacije, detalje i pitam se kuda dalje?” “Dobro ste to rekli. A jeste li se zapitali zašto se omladina drogira drogama sve gorim jedna od druge?” I ne čekajući odgovor nastavila. “Zato što joj nimalo nije lako. Gde god  da krene samostalno , bila bi zaustavljena pre nego što je i krenula. Lepo se to videlo '68.godine, pa i u mnogo navrata kasnije... Nema zemlje za mlade, Srbiju nećemo ni pominjati, uzmite napr. Italiju?! Besmrtnost gerontokratije sabija mlade u kolotečinu svakodnevice kao vrsta socijalno-političke prese, uništavajući ambiciju za  hod po žici, slobodan let nad provalijom, eksperiment, pentranje po jarbolima, ubrzanje. Stoga se forsira telo, meso, telesa i besomučno iscrpljivanje hedonističkom pomamom. A deo mladih, možda čak i većinski, linijom manjeg otpora - mada  bi svaka linija mogla postati vertikalom u zavisnosti od moralnih načela i ugla posmatranja - kurvinski dopušta da ih ropskim radom izdržavaju azilanti! I dok im roditelji likuju, oni “pirkaju” džointe, gutaju “hemiju” i tupavo zevaju u TV ekrane na kojima obalske straže sa Lampeduze čakljama sakupljaju tela utopljenika iz Afrike. A šta tek reći za Rusiju, mislim čak i uopšteno? Naučno je ustanovljeno da ljudi tamo umiru zbog gubitka nade, votka je osnovno anestetičko sredstvo, pa muškarci u proseku žive 62-63 godine , kao u Bangladešu. Ili za Meksiko, gde čitavi autobusi studenata nestaju negde u pustinji, a njihovi organi završavaju kod lokalnih i stranih faca obolelih od ciroze, nefritisa ili kardiomiopatije.”

Vrata od kupea su se otvorila i na njima  se pojavio podgojeni kondukter u kasnim pedesetim. I dok nam je pregledao karte, čuvši o čemu smo razgovarali, kondukter je  dodao: “A znate li da Amerikanci imaju živog čoveka koga ne smeju da odlede, jer bi ako stvari krenu naopako, mogao da uništi celu planetu? Ili, da Rusi u tundrama, u podzemnim laboratorijama, uzgajaju posebnu sortu ljudi, koje zovu “spavači”? Drže ih u određenim kapsulama i puštaju po svetu, da bivaju neprimetni, prave sranja i  mogu da se pretvore u koga hoćeš?” Devojka i ja smo uglas rekli “ Ne znamo!”. Kondukter nam je vratio karte, bio je spor i dežmekast radeći kao pohabana geštetner-mašina. Primetio sam da je devojka opet trljnula ruke o pantalone, a sitne kapljice znoja su joj izbijale po čelu. Postajao sam odsutan, njen glas je dopiraao iz sve dubljeg bunara, na podlaktici joj je, tamo gde su u Mauthauzenu tetovirali logoraške brojeve, bilo istetovirano Gianluca i još neki nejasan, ali interesantan simbol. U vidu raskošnog plemićkog grba, samo potpuno nepoznatog. Na drumu prema Valjevu, tamo gde put ide paralelno s prugom, ugledah kolonu auta pod rotacionim svetlima. Nailazila je neka sila jača od gama zraka, brisali su lajkovačkom džadom, tako su izazovno izgledali da ih je narod  uglavnom mrzeo, uvek glasajući za njih jer su bili Vlast... I da bi posle imao koga da psuje, proklinje sudbinu, svetske zavere i vaseljenske nepravde. Ceo život u kuknjavi. Malo li je o zemljaci?

Oceni 5