Kad usijana Drina kroz nas poteče

(Za Obrada, Piketa, a i onako)

Priteže noćas zima baroknim srebrom mesečine.

Htedoh prstom podupreti čelo...

Kad tamo - šušti samo belo.

Pomalo svetlo, pomalo svelo.

A vazda maštah: Celo, celo (oblinama belim selo).

Kad ono vrelo, voštano veče,

usijana Drina kroz nas poteče,

lednom okukom svojom potajno da nas iseče.

I bajuču napujda Celzijus, drug,

da nam, konačno, vijuge speče.

Prijatelj, čovek fin, doktor matematike,

stade nazuvati sandale staklene,

ne mareć’ za staze caklene,

k’o pravi pjesnik prava,

na minus deset, go do pasa, u virtuelni vir bi da skoči,

i jednog po jednog brojevima da nas krštava,

jer mu Ferma i Srinivasa izlaze pred oči.

Pogled mi se zatalasa, veli, i stane da krvari,

pa mi se, kasom, sve više, udaljava kuća,

dijagonalom od leda i pruća.

Sve dalje od svanuća.

Jebla li nas ova naša vruća!

I sve krivine

Drine!

- povika urednik stari,

poetski atleta, bivši prvak sveta.

Dok pijemo, k’o gladijatori,

drčni smo, strašni, dični oratori,

proždrana deca Revolucije.

Kad počnemo piti kao ljudi,

u nama nešto divlje zagudi

i svet celi počinje da ludi.

Pu, pu, pu, Tumaraču beli! Dalje od naše kuće!

Dabogda te pojele mačke, dok nas domu vuče golišavo luče...

Doviđenja, doviđenja druže,

međ’ bedrima miri slatko joj od ruže...

Opus oralne fiksacije, 

poslednje zimske halucinacije.

Zbog tebe mome ubava...