Kad žene uspevaju, svi pobeđujemo

Podsećanje iz prosvete

U poslednjem trenutku odlučujem da ne odem na Vikipediju, već između zbijenih knjiga izvlačim debeli treći tom Prosvetine enciklopedije iz 1986. Neka o Klari Cetkin govori njeno vreme. Rođena 1857, umrla 1933. godine. Bila „politički radnik nemačkog i mađarskog radničkog pokreta, Engelsova i Lenjinova saradnica; jedan od osnivača i rukovodilaca ženskog međunarodnog radničkog pokreta, jedan od osnivača KP Nemačke, istaknuta pobornica Druge i Komunističke internacionale, poznat pisac, publicist i dobar govornik“. Poticala iz učiteljske porodice, zatvarana i proganjana, uređivala časopis Jednakost, bila „poslanik u nemačkom Rajhstagu do Hitlerovog dolaska na vlast“. Primećujem da enciklopedija nema osećaj za rodno senzitivan jezik, i sećam se – ne bez sentimenta – da nas je nastavnik književnosti, jedna iznurena samohrana majka, strogo učio da jezik podržava isključivo muški rod za profesije.

U drugom tomu, pod odrednicom Osmi mart piše da je na inicijativu Cetkinove, na Međunarodnoj konferenciji žena u Kopenhagenu 1910. godine, odlučeno da se svake godine organizuje Međunarodni dan žena „kao uspomena na velike demonstracije koje su održale američke žene 1909. godine pod parolom borbe za opšte pravo glasa“. Prvi put 8. mart je proslavljen 1911. u Nemačkoj, Austriji, Danskoj i Švajcarskoj, a u Beogradu 1914. Iste te 1914. godine u Nemačkoj proslava prerasta u demonstracije jer je bila uhapšena Roza Luksemburg, „koja je otvoreno ustala protiv naoružanja i imperijalističkog rata što ga je pripremala buržoazija“. Svi Titovi pioniri i pionirke znali su ko su Klara Cetkin i Roza Luksemburg kao što su to znali i vrapci na granama. Osmi mart potom je prestao da se slavi u zapadnim zemljama zbog povezanosti s komunizmom, ali su 1975, u godini koja je proglašena Međunarodnom godinom žena, Ujedinjene nacije službeno počele obeležavati 8. mart kao Međunarodni dan žena.

Arhetip je stereotip

Koliko god odnos prema komunizmu bio ambivalentan, jedno je nesporno: levičarska ideja o tome da su svi ljudi jednaki neminovno je ubrzala prihvatanje činjenice da su žene i muškarci ravnopravni. Ključna borba za ravnopravnost polova u to vreme ticala se osvajanja ženskog biračkog prava glasa (takozvani prvi talas feminizma). Kod nas je ona okončana upravo dolaskom komunističkog državnog uređenja. Ženska prava, međutim, bila su samo jedna od stavki komunizma, kao što je i sam komunizam bio samo jedna faza u istoriji ženskog pokreta. U Evropi i Americi žene su u 18. i 19. veku organizujući se u mnogobrojna udruženja, usred opšte promene i demokratizacije društva i uz mestimičnu podršku pametnih muškaraca, već bile započele mukotrpno opasuljivanje civilizacije. To nije bila samo bitka obespravljenih već revolucija poništenih. Trebalo je izvojevati pravo da se ima pravo.

Od antike, te kolevke zapadne misli, važi da su žene bića drugog reda u odnosu na muškarce. Dopunjeno potom još i biblijskim ustrojstvom, ovo se mišljenje zadržalo narednih skoro dve hiljade godina, opstajući gotovo kao prirodni zakon, jedan od arhetipova ljudske vrste. Po Aristotelu čoveka od životinje razlikuje to što je političko biće, ali njegov zoon politikon ne može biti dete, rob i žena. Godine 1790. markiz De Kondorse, cenjeni intelektualac onog doba, piše da je isključenje žena iz prirodnih prava tiranski čin, jer nisu samo muškarci već su i žene „razumna bića, sposobna za kreiranje moralnih ideja i razumno rasuđivanje o njima“. U srpskom Građanskom zakoniku od 1844. žene su svrstavane u istu kategoriju s decom i mentalno obolelima. Pre prava na glas, imovinu, školovanje, žene su morale da dokažu da imaju razum koji umeju da upotrebljavaju, da nisu moralno ispražnjene, nepodobne da budu slobodne. Trebalo je dokazati ništa manje nego da smo ljudska bića. Uspelo je. Danas je očigledno da je arhetip razgolićen u stereotip, s kojim je ipak lakše izboriti se. Kome to nije jasno, nije mu jasno ništa.

Od drugarice do menadžerke

Ciljevi navedeni na Konfereniciji u Kopenhagenu bili su: socijalistička solidarnost ljudi i žena, demonstriranje za opšte, jednako i trajno pravo glasa za sve ljude i žene; isticanje praktičnih zahteva u odnosu na ženu kao što su zaštita žene radnice na radu, zakonsko izjednačavanje ženskih prava, ukidanje trgovine belim robljem, zaštita dece. Skoro sto godina kasnije (2009) u Srbiji je usvojen Zakon o ravnopravnosti polova, nastao u drugačijim lokalnim i međunarodnim društvenim i ideološkim prilikama, koji reguliše diskriminaciju po polu, i to pre svega na radu (i sada uz prepoznavanje potrebe za rodno senzitivnim jezikom). Sled događaja čini se prilično logičnim: žene su sve prisutnije u javnom životu, pa otuda i potreba da se prema njima pišu zakoni i, naravno, menja jezik. Ipak, ni sa stereotipima se nije lako nositi. I dalje žene u maloj meri učestvuju u političkom životu i odlučivanju, malo je ekonomski nezavisnih žena; kao i deca, i žene su još uvek glavne žrtve trgovine ljudima, a patrijarhalni obrasci ponašanja i dalje čine većini samohranih majki život nepodnošljivim, opravdavaju nasilje nad ženama i uslovljavaju odnose u svakodnevnom životu; i dalje je malo direktorki i vlasnica, ali je zato mnogo menadžerki koje sada moraju da se izbore za pravo da ne dobiju otkaz ako zatrudne. Kad pogledate, dosta toga što je onomad potpisala Klara Cetkin i dalje je na dnevnom redu. Zato mislim, rano je odricati se Osmog marta, glupavo je odmahivati rukom na njega, a sprdati se s njim potpuno je idiotski.

Dobar dan za vrstu

Poslednjih dvadesetak godina 8. marta se kod nas sve ređe mogu videti žene koje nose saksije s drvetom života ili bukete crvenih karanfila, što je nekada bila uobičajena slika. Ne znam da li firme i dalje dele poklon čestitke svojim radnicama i da li u školi deca još pripremaju priredbe za mame. Ti su se običaji ionako odavno pretvorili obesmišljene rituale, postali su čak i odbojni, u njima je bilo cinizma (nezadovoljstvo je otprilike imalo ovaj izraz: cele godine se ponašaš kao magarac i sad mi donosiš taj glupi cvet). Komunizam je umro, s njim i njegova ikonografija i vera u nju. Došli su nacionalizam, ratovi, sankcije, tranzicija, demokratija, kapitalizam. Dan žena u ovim okolnostima izgleda zanimljiv samo ako je neradan dan, a nije (bar ne ovde). Ali njegov suštinski revolucionarni duh ne prestaje da inspiriše. Tako je 1999. ustanovljen 19. novembar kao Međunarodni dan muškaraca, pandan 8. martu. Ciljevi: promocija pozitivnog muškog modela; proslava doprinosa muškaraca zajednici, porodici, braku, brizi o deci i okruženju; usredsređivanje na zdravlje muškaraca; osvetljivanje diskriminacije muškaraca; poboljšanje odnosa među polovima i širenje jednakosti među njima; stvaranje sigurnijeg, boljeg sveta. Nema problema. Oni kojima nije dobro dužni su da se bore za svoju dobrobit, oni koji misle da mogu da poboljšaju opšti kvalitet života, ne treba da sede. Tome su nas, među ostalima, naučile i žene.

Ima li nakon sto godina postojanja Dan žena smisla? Ako ga ne sagledavamo samo iz političkog konteksta u kome je nastao i u kom je isto tako pretvoren u dobar dan za cvećare – ima. Setite se bar danas, bez obzira na to u šta verujete i čemu se priklanjate, da sada žene mogu da idu u školu, glasaju, rade i zarađuju, govore, pišu. Da je to nekad bilo isto tako nezamislivo kao što je sada neupitno. Setite se bar danas da je osvajanje ravnopravnosti polova, uz uvažavanje svih različitosti, bio dobar dan za čitavu vrstu. I ne zaboravite da ta istina još nije osvojena u svim delovima sveta, da se borba za unapređivanje prava žena zato mora nastaviti jer, kako glasi osmomartovski moto UNDP-a, kad žene uspevaju svi pobeđujemo.

*Tekst je objavljen 2011. u e-novinama