Kad život i smrt ključaju zajedno

U poslednjoj svesci časopisa Delo estetičar, kritičar i slikar, Miodrag B. Protić objavio je informativan članak o srpskome nadrealističkom slikarstvu koje je, kao što se zna, imalo samo jednog profesionalnog slikara, Živanovića Noja. Međutim, kao što se takođe dobro zna, nadrealizam je težio likovnom i literarnom eksperimentisanju; njemu nije stalo do dela nego do ovoga eksperimentisanja koje se služi kolažom, asamblažom, fotogramom i crtežom isto tako dobro kao i rečju stiha ili proze. Ovde nije u pitanju, čini mi se, poetika ili estetika (koju su, uostalom, nadrealisti uporno odbijali), već jedno stanje duha. S druge strane, izgleda mi da za nas, u ovome času, ako se ne bavimo izučavanjem prave prirode ovoga duha, ako ne pokušavamo da ga vratimo istoriji, da ne mora da bude prvorazredna pažnja poklonjena definicijama koje to stanje duha nudi i provocira. Ja bih, čak, da nekako “prevaziđemo” imperativ tih definicija, pa čak i svaki imperativ ma kakve preciznosti, one koja bi nas vodila izučavanju motiva, porekla, koja bi na neki način imala da ispita i opiše objektivnu, pa time donekle i racionalnu, njegovu strukturu, i to pre svega zato što mi, bar u ovom času jedne opšte suše koju slutim oko sebe, izgleda pretežniji, po značaju (tim većem što je ređi) jedan duh koji je uložen u ovakvu aktivnost nadrealista, bez obzira na nadrealističku poetiku.

Taj duh (koji može pristati na svaku poetiku, ako se ona spontano slaže s njim) van svake sumnje je duh amaterstva. Očito je, ovde imamo posla s genijem diletantizma, M. Protić, kao stručnjak, zna ovo dobro i to naglašava; njega interesuju potencijalne vrednosti, stanje duha koje je tu uloženo, a koje je iniciralo, bar sagledavajući stvari na ravni istorijske hronologije, kasnija likovna ostvarenja. Istina, da bi okarakterisao jezikom likovnog kritičara te crteže, on će doći do nekih opisa koji mogu, u prvome trenutku kad ih pročitate, pomalo da vas zbune. Ja sam se, priznajem, tako zbunio kad sam pročitao opis crtačkoga majstorstva moga prijatelja Oskara Daviča, koji jeste veliki pesnik ali koji je, sumnje nema, skroz naskroz crtački diletant. Tu se kaže: “Oskar Davičo ponekad sigurno i energično crta sastave gotovo kineskih znakova koji uz saradnju naše volje i fantazije imaju aluzivnu vrednost. Senzibilnom vrednošću linije sugerisana su imaginarna bića i predeli. Ritmičnost se ponekad zaustavlja u simetričnosti; a racionalnost post kubističkih konstrukcija otkriva njihovu iracionalnost i poetsku suštinu”. Onaj umetak: “uz saradnju naše volje i fantazije” učinio mi se, posle prve zabune, kao ključ za razumevanje ovakvog pisanja, poverovao sam da stručnjak, svojim jezikom, kad opisuje ma koji i ma kakav crtež, zvuk, liniju, gotovo automatski daje značaj i vrednost (samim tim jezikom) onome što te vrednosti apsolutno nema. Istina je, naš jezik tako hoće da se poigra s nama; istina je, kad sam potražio ove crteže o kojima je reč, i u njima tu ritmičnost koja se “ponekad zaustavlja u simetričnosti” nisam uspeo da je otkrijem: to je prevashodni diletantizam.

Ali, zar vrednost čitave stvari i nije u tome što je to upravo taj diletantizam? Nisam li ja, u ime dela. previđao ovaj diletantizam, a u njemu jedno oduševljenje, koje je nesumnjivo, i koje, čini mi se, prevazilazi svako delo, svaki oblik i izraz svojim suštastvenim značajem? Ono što odavde bije, to je oduševljenje. Pitanje koje se na marginama ovih neukih crteža postavlja nije pitanje samo o ovoj ili onoj poetici (što inače prirodno treba, čak jedino i mora da interesuje jednog estetičara); pitanje je, jesmo li sposobni za oduševljenje, za to da budemo zaneti, pa da nas suša (misli, ideja, sposobnosti snevanja koja ne preza ni od kojega jezika, metoda, tehnike) ne otme jednom zauvek od ovakvih trenutaka? Ono što je duboko uzbudljivo ovde, to je jedna lakoća skrivena nagde ispod težine nespretnog i mucavog izražaja, to je sposobnost suverenog kretanja i tamo gde ništa objektivno ne daje dokaza za takvu sposobnost, gde sve čak kao da bi da je porekne.

O čemu je reč? Ali, zaista, jedan nadrealist, koji stvara asamblaž ili crta na nekakvom papiru, na koji potom lepi kutije za cigarete, šibice, parčad kanapa, a da nema savršeno nikakve veštine potrebne za takav rad, taj totalni amater, kakav nam prizor pre svega pruža? Ja ne bih u tome video isključivo prizor jednog nadrealistiškog čina, kako bi to valjda, komentarišući (dakle racionalizujući) sebe, hteo da vidi on sam; rađe bih video ono iskonsko, ono svevremenski ljudsko što se tu ispoljava, a to je upravo oduševljenje, ono oduševljenje koje je jedino i u stanju da osposobi ovom bezazlenom hrabrošću, ovom smelošću da se uđe u delokrug posvećen drugima, da se, jednom rečju, s krajnjom lakoćom i nebrigom, prekrše pravila poziva.

Nema oduševljenja koje nije, na svoj način, i amaterizam ili, još određenije, koje nas ne osposobljava za njega. Oduševljenje se ispoljava pre svega tom sposobnošću za amaterstvo, a njegov osnovni sjaj i vid jesu sjaj i vid diletantizma. Ja kažem sjaj (tu reč koja za mene mnogo znači, za sve nas kojima je do još malo neke svetlosti, kažem je svesno) jer mi se čini da je diletantizam sjaj samog oslobođenja. O kakvom oslobođenju može biti govora? Od čega nas, zaista, diletantizam, ako prožme naše biće, u prvome redu oslobađa? Svakako, on nas izbavlja iz strogo omeđenoga kruga koji je neka vrsta zatečenog stanja stvari u svetu, u društvu, i najzad u nama samima. To stanje stvari možete zamisliti u kome god hoćete pravcu: neka to jednom budu pravila društvenog vladanja, ili normativnost do koje je stigla umetnost, kultura, duh u jednome trenutku; najzad, neka to budu pravila koja nam određuje naša sopstvena ličnost jasno određenih sposobnosti, jasno određenoga poziva. Ja sam, recimo, samo dobar knjigovođa u jednom vrlo precizno određenom trenutku sveta. Šta meni, kao knjigovođi, najbolje odgovara ili, šta je zaista “moje”, ako ne da svoje radne sposobnosti poklanjam knjigovodstvu i da, u ostalo vreme, a saobrazno tom radu, u uskoj zavis­ nosti od njega (u jednom svetu u kome se zna šta to znači biti knjigovođa, u kome je jasno određeno njegovo mesto, njegova uloga, pa čak i način njegovoga ponašanja)? Očigledno, ja sam tu strogo ograničen i moja svest je svest o mojoj realnosti koja nije ništa drugo nego svest o ovom ograničenju.

Vraćam se, sad, motivu oduševljenja. Nije li oduševljenje ono što ovu moju realističku svest (ili svest o mojoj realnosti koja je svest o njenim granicama) na neki način dovodi u pitanje, zamućuje je, čini lakše podnošljivom time što je rasejava, što joj oduzima onu ubistvenu preciznost koja joj je korelativna? Oduševljenje previđa ovu svest, nadilazi je, na način na koji to može samo ono, na način teško izreciv valjda zato što je to izraz jedne najčešće nemotivisane, nedokazive nade, dakle jednog skroz iracionalnog trenutka. Ja ne znam ime, ne znam ni svrhu te nade. Ova prava nada, koja se javlja u oduševljenju, može da ima privid, sliku, izgled nečega veoma određenog. Ali u suštini, ova slika, ovaj privid, samo su dokazi naše slabosti za racionalizacijom, naše potrebe da zadovoljimo, makar i minimalno, tu svest koja traži neke razloge i onda kad nailaze časovi oduševljenja; u stvari, ta slika ne odgovara nadi, koja je daleko prevazilazi i koja i jeste ta čista nada, kao jedna čista iracionalna sila, recite: kao sama sila života, kao sila čistog oduševljenja što se živi, zato što joj ne odgovara apsolutno nikakvo ime, nikakva slika. Prava nada je bezimena .Ona suština nade. Ona nada nade. Prava nada ne može se predstaviti. Ona je natpojmovna. Ona ostaje u sferi s onu stranu ma kakvog dokaza. Ona ne ostavlja tragove po pesku života, dana i noći. Ona nema lika, nema tela, nema čvrstine, nema specifične težine. Ona je jedno čisto prisustvo, koje biva uništeno onoga časa kad pokušavamo da ga predstavimo imenom, slikom, pojmom, ali ona je i jedna sreća, takođe jasno prisutna, ma kako da je slabo artikulisana. Sreća upravo zbog ove nesposobnosti imenovanja, ove lakoće koja počinje tamo gde prestaje ime, gde prestaje jasni identitet.

A koji, onda, to mora biti svet, tamo gde se identitet, sa svime onim što ga prati, makar i samo u iluziji prekida, koji svet ako ne, uistinu, svet vrhovnog diletantizma, svet prožet, odjednom, ovom sposobnošću za amaterstvo? Najčešće, u pojmu diletanta, amatera, kao da se krije, i uvek ga prati izvestan zvuk omalovažavanja, prezira. Veruje se: da je diletanstvo neki dokaz minornosti, pre svega dokaz jedne nesposobnosti. Ja, međutim sve češće verujem: da ovako o diletanstvu govori samo naša profesionalizovana svest ili, ako hoćete, naša svest o realnosti kao svest o strogoj ograničenosti i, samim tim, o profesionalnoj određenosti. Nesumnjivo, jednu katedralu, jedan železnički most, diletantstvo u neimarstvu neće sagraditi. Ono je tu štetno, jer jedna katedrala, jedan železnički most imaju svoje strogo određene namene koje se mogu postići samo uz ogromne, pažljivo odnegovane sposobnosti, Međutim, da li naše postojanje može da se svede samo na krug ovih veoma određenih namera? Zaista, neko treba da uđe u katedralu, neko treba da prođe mostom. Verujete li, uistinu, da tim mostom prolazi samo profesionalna svest, samo ova realistička svest o realnosti? Ja sumnjam. Ja verujem, naprotiv, da su sve katedrale i svi mostovi ovde podignuti u slavu i u službu diletantizmu, to jest u slavu ove sposobnosti za oduševljenje, za prevazilaženje svesti o realnosti ovim oduševljenjem, njim koje može, u najvišim, u najčistijim svojim trenucima, da nam da slobodu i hrabrost u kretanju, u postupcima.

Amaterizam nije anti-profesionalnost. On je pre nekakva aprofesionalnost. Neka vam kaže nadrealist, iz epohe klasičnog nadrealizma, sve što hoće o pravim motivima ovakve akcije: saslušajte ga pažljivo, ali znajte da, na kraju krajeva, ono što je najvrednije u tome, što je najsvetije, što je vrednost koja premaša svaku poetiku i svaku estetiku, to je upravo ovaj sam amaterizam, taj amaterski duh kao duh slobode, te iste slobode koja je, na neki način, i u ovom smislu u kome govorim, uvek amaterska. Zbog toga, pred ovim neuko nacrtanim crtežima, pred ovim kolažima koje je sastavljala ruka totalne nespretnosti, nikada se ne bih zadovoljio čisto estetičkim sudom, pa ni sudom pretežno istorijskim, jer tu je uvek šansa da se izgubi osnovna vrednost ove aktivnosti, vrednost amaterizma, njegove drske smelosti, njegove bezobzirnosti, njegove suštastvene slobode koja jedina može da neposvećenog, neukog, čak puku neznalicu, uvede u neke prostore iz kojih je on, inače, ovom svojom neukošću prognan. Taj duh amaterizma je duh sposoban za oduševljenje, nezamisliv bez njega, duh koji ume da se oslobodi opsesije vrednosti.

Nadrealizam je oslobađao od jedne određene estetike, to se zna; ali previđa se, mislim, najveća lekcija koju nam je uputio, lekcija ovoga amaterizma, ove sposobnosti za amaterizam, te sposobnosti – vreme je to da kažem – koja je ne samo isto tako retka kao vrhunska profesionalnost, već je, ubeđen sam u to, od ove profesionalnosti neuporedivo ređa. Svet, sa našom svešću o realnosti, postavlja nam granice, ali ne samo u onom smislu o kome su, govoreći o pravim našim, podsvesnim, frojdistički shvaćenim sadržajima, govorili nadrealisti on nam postavlja granice i u smislu ove profesionalnosti koju posvećuje ovaj svet, koja opseda našu svest, kojoj ta svest, po diktatima sveta podele rada, profesionalizma, nužno služi. Kad Sartr kaže da čovek nije čovek nego ovaj čovek-ovde, konkretni čovek, čovek-kelner, čovek-funkcija ili, ako hoćete, čovek-uloga, on dobro zna šta govori. Taj konkretni čovek, koga “konkretizuje” svet, i koji se, svešću, sve više konkretizuje, zatvarajući se u tu svoju konkretizovanost taj lekar ili kelner ili grobar, taj “čovek” koji je taj poziv, da li on svira na violini iako to ne zna, da li crta iako to ne zna, da li stvara svoju kosmogoniju?

Vi ste, svako od vas, uvek jedan takav čovek-uloga, takav čovek-funkcija. Vi radite ono što, kako se to kaže, vama “odgovara”, ili ono što znate. Vi ne činite ono što ne znate, i držite da je to vrlina. U sasvim retkim trenucima sve ređeg oduševljenja, sve ređe sposobnosti za zaborav i još ređe sposobnosti za zanos, možda ćete pokušati da pređete granice ovoga svog jasno određenog delokruga, ali to će biti samo za trenutak, i uvek kao sa nekakvim stidom, uvek uz osmeh lakog prezira, prema samom sebi koji treba da pokaže da se vi to samo “šalite”, da to ne uzimate ozbiljno. U ovakvim trenucima retkog izlaska čoveka-poziva iz svog delokruga, najčešće je sasvim primetan ovaj trenutak samo-ironije, podsmeha upućenog sebi, osećanja i osećaja kao nekakve ludosti koja se radi, s nekakvim izvinjenjem da i mi, eto, treba ponekad malo da ludujemo. Neka nam se to oprosti. Ušli smo u zabran: to je mali izlet, mali nestašluk od koga nikog neće da zaboli glava, a poslušni, koliko za koji minut samo, vratićemo se natrag. – Taj momenat, to prisustvo svesti da je sve to ludost (u čemu ima nečega ponižavajućeg, kroz samo-poniženje kakvo pokazuje pas kad pokušava da izmoli od vas milost za svoj mali prestup, za svoj sitni greh, koji bi imao da bude zrnce soli u bljutavoj čorbi svakodnevnosti jasno određene, nepokolebljive u svojim principima u kojoj se zna šta kome pripada, šta psu, šta kelneru, šta lekaru), dakle, to čak polusvesno-polunesvesno stavljanje do znanja svima, pa i samome sebi, da je sve ovo samo prolazna lakrdija, uništava pravu suštinu amaterske slobode.

Jedan pravi amater, pravi ljubimac slobode, u času svoje inspiracije ne moli za oproštaj, on nema svest o tome da je to neko odstupanje od zakona od svoga mesta i svoje tačno određene uloge, da je to prekoračenje nadležnosti, povreda funkcije i uloge. On se ponaša kao bogomdani majstor, kao da nikad nije radio ništa drugo nego samo to što radi. Ja naglašavam to: on savršeno ozbiljno, gleda svoju ruku koja vuče pero po papiru, dok crta, izazivajući podsmeh profesionalaca. On, s najvećom ozbiljnošću lica, kakvu je poznavao recimo rajski slikar carinik Ruso, škripi na svojoj violini, za sebe potpuno u stavu čistog virtuoza. On, jednostavno, nema svest o svom položaju, o pravoj prirodi svog položaja, i to nemanje svesti, koje i omogućava jedino da on sebe ozbiljno uzima u časovima ove neozbiljnosti, da ovaj totalni diletantizam prihvata kao stvar najmajstorskije majstorije, i jeste jemstvo njegove slobode ili, čak, sama ta sloboda kao ukidanje granica u svemu : u sposobnosti, u talentu, u sluhu i duhu, a pre svega u pozivu, u ulozi i mestu koje nam je odredio svet i koje je prihvatila naša ropska svest. Najviša vrednost, dakle, tu izvesno nije u zvuku ove violine, od koje nema ničega očajnijeg, pa ni tragičnije komičnog, a kao stvorenog za sprdnju prisutnih (i sa Rusoom, genijem naivnosti, njegovi prijatelji koji su obožavali sve što slika, sprdali su se tako dok je svirao na svojoj violini). Ta vrednost, ovde, nije neposredno u ovom crtežu kao takvom. Ona je upravo u oslobođenosti od ma koje objektivne vrednosti, (pa i objektivnosti uopšte) ako hoćete, ona je i u sukobljavanju sa tom vrednošću, u kontradikciji sa njom.

Upitajte se: kako se jedan takav crtež nudi? Kako ga naš duh, ako ga odviše ne kontrolišemo, i ako nije on odviše zaražen i deformisan profesionalizmom, prima? On se nudi upravo kao ova kontradikcija sa vrednošću, ali ne samo normativnom u datome trenutku, već sa vrednošću kao takvom. Taj crtež je odbijanje vrednosti i sva njegova vrednost jeste u kvalitetu samog tog odbijanja, i tu negde treba ga tražiti on je s onu stranu vrednosti jer se on može naći, apsolutno, samo s onu stranu sebe samog, tamo gde nema nikakvog crteža, imena, zvuka, nikakve pismenosti gde je čisti zanos koji je ovde nesaopštljiv, ona nada i ono oduševljenje o kojima sam govorio, koji su vrednost po sebi, vrednost zanosa, vrednost oduševljenja i naša potvrđena šansa da porušimo ulogu koja nam je data, šansa za lakoću bezobzirnosti, za emancipaciju od vrednovanja po svaku cenu, čak i za emancipaciju od opštenja sa drugim, od deobe.

Ima li onda nečeg egotičkog u ovome duhu amaterizma? Nije li on neizbežno egotičan ako je nedeljiv, a nedeljiv je zato što je, u najvišim svojim trenucima, tamo gde šansa vrednovanja prestaje? On ne samo što nije pošao po vrednost, po delo, već je u čistom sukobu sa vrednovanjem: on je zanos koji zaboravlja i koji, zbog toga, u izvesnom smislu mora da bude i sam osuđen na zaborav. Njegov jezik je uslovan kao nijedan drugi, u sebe zatvoren, jedan jezik koji nije tu zato da bi izražavao već zato da bi bio samo neka vrsta podsticaja, nekakva tehnika ovoga zanošenja: jedna kriva linija ovde, u svetu diletantskog oduševljenja, amaterske lakoće, može da znači čitave šume i okeane, jedna obična crvena mrlja sve ratove ovoga sveta. Možda na ovaj duh, opsednut samim sobom, na duh koji je bez jezika u stvari utoliko više ukoliko je dublje, presudnije prožet ovim amaterizmom, ovom slobodom koja sanja svoju apsolutnost, i koja je zato i nedeljiva, i, time, nesaopštiva; možda na ovaj duh preza, iz naše prakse, iz same naše prirode, uvek izvesna osuda u ime vrednosti koja je, po sebi, stvar socijalna. Za nas, uistinu, može li biti vrednosti koja je nedeljiva? Vrednost nam se čak javlja u svojoj praksi kroz dokazivanje svoje deljivosti, kao vrednost koja je to ako je i moja a ne samo tvoja, i čak, izgleda, samo kroz moju punu svest o tome.

Svest o vrednosti je svest o deljivosti. Drugačije, ona je izgubljena u neartikulaciji. Ona je kao ova amaterska vrednost koja pripada nekom drugom svetu u koji mi nikad nećemo stići, ostavljajući nam samo šaku pepela, nevešti neki crtež, poneki sasvim sumnjiv, nedovoljan, neuhvatljivi trag i znak. Pravo biće ovoga amatera podseća me na biće spavača koji sanja basnoslovne snove, pred nama, dok mi vidimo samo njegovo lice: poneka grimasa na ovom licu, trzaj usana, lako podrhtavanje očnih kapaka, poneka nerazgovetna reč, to je sve što nam on daje kao putokaz za svoje snove. Ima u njemu, dok tako sanja na naše oči, nečega u sebe apsolutno zatvorenog, neke apsolutnosti koja nas ne prima, nečega što osećamo kao čistu negostoljubivost, kao čisti egocentrizam. Uvek postoji u svakome od nas, na pragu ovakvih snova, kada se nađemo oči u oči s tim očima otvorenim, ali koje nas ne vide, nečega agresivnog što se odjednom budi, što možda sanja čak i sam zločin: osećamo se napušteni, izigrani, želimo da prodremo unutra, da slomimo prepreke, da provalimo vrata. To je provokacija, sasvim neželjena, ovih bezazlenih snevača. (Niko i ništa ne zna tako da provocira kao bezazlenost.) To je provokacija amaterskog duha, tog genija diletantizma, diletantskog jezika koji je pseudo-jezik, i on jeste za nas ne po onome što je rekao, što je podelio nama, jer polu-govori, jer ne deli, već po onome što nam uskraćuje.

On nas vezuje svojim uskraćivanjem, svojom odbojnošću; ta nedorečenost, koja je ovde očito delo neveštine, nespretnosti jedne lakoće koja kraljevski nehajno prelazi preko onoga gde za nas tek počinje problem, to je osnovna njegova vrednost. Ona se dakle kazuje onim što je prećutano, onim što nije a ne onim što jeste, i njega valja tražiti po liniji toga što tu nije, a što pokušava da se dosluti, dešifruje, naznači, Ako je amaterski duh zaista podsticajan, pa i revolucionaran, on je to upravo po ovoj svojoj nemarnosti kojoj je, u korenu, krajnja nemarnost prema vrednovanju, oslobođenost od vrednosti i od dela, ali sloboda koja, na kraju krajeva, jedina ostaje jemstvo stvarnog dela. Dešifrovanje, interpretacija, pokušaj da se sve to ipak iskaže, da se dokrajči, da se učini stvarnijim, u stvari da se učini deljivim, to je jedini put kojim kultura sebe obnavlja na vrelima amaterizma, i to je jemstvo vrednosti amaterizma za nas u kulturi. U stvari, rekao bih da je kultura, kao pokušaj uspostavljanja vrednosti, dakle kao pokušaj uopštavanja ličnog, kao proširenje zone inter-subjektivnosti, ovde ponovo na svom starom poslu kao poslu artikulacije neartikulisanog.

Ali ovaj amaterizam, znači, ima utoliko više vrednosti za kulturu ukoliko je sam po sebi, manje vrednost; njegov značaj u obrnutoj je srazmeri sa njegovom faktičkom, pokazanom (i dokazanom) vrednošću. To je značaj slobode, koja je izvan jezika i crteža, izvan zvuka, jedna beskrajnost i jedna tama ili, obratno, možda baš jedna svetlost koja i jeste svetlost slobode jer nije uhvaćena još ni u kakvo ogledalo. To je izvor vrednosti, ali ne sama vrednost, i ponavljam, utoliko veći izvor ukoliko je manje vrednost po sebi. Dokazati je kao vrednost znači uništiti je. Majstor dolazi uvek posle naše patnje, našega zanosa, kao što reč dolazi uvek posle našeg plača ili našega smejanja. Majstor je neminovan. Majstor će doći već, on je uvek dolazio, da iskoristi do kraja, da rukom profesionalca izvede bezizraz u sfere izražavanja, slobodu u kulturu, ali i u muzej, u antologiju, a amatera u profesionalnost. Za njega, ja se ne brinem.

Ja se brinem za ovog amatera, za taj duh amaterstva, sposoban da se otme od svakog ograničenja i svake uslovnosti, pa čak i uslovnosti izražavanja i kulture, za taj duh zanosa koji ne preza ni od čega, koji veruje da može sve i koji, za sebe, zaista može sve. Gde je taj duh, koliko ga ima? Neuporedivo je lakše biti majstor nego ovakav amater: svet u nama vezuje, našom svešću, našim svakodnevnim radom, našim robovanjem, ovog amatera. Pokušajte da ga probudite u sebi i videćete kako on spava teškim snom. Ali, ne znači li to dok nas on sve jače vezuje konopcima straha ili takozvane ozbiljnosti kojom ovaj strah uvek opšti sa nama, govoreći jezikom stida (a ja mislim da su strah i ozbiljnost ponekad sinonimi); ne znači li to da se ovde umanjuje snaga provokacije i ono polje slobode, bez jezika, od kojih kultura ima da počne? I ne znači li to da se umanjuje i samo polje kulture, da njena šansa postaje manja? Ja u to ne sumnjam. Pogledajte kako je sve oko nas ogrezlo, još malo pa do preko glave, u ozbiljnost, a stručnost, u profesionalnost poziva, u jasnu određenost nadležnosti i uloge, zavereno veličini svoje uloge i mesta, i kako oni koji nisu profesionalni pevači umeju da pevaju samo sa stidom, sakrivajući pogled, kao da očekuju provalu sramote na svoju glavu.

Nije, uostalom, večito u pitanju ni ta kultura, kao nešto izvan naše bitne, najprisnije, svakodnevne slobode, kao nešto izvan naše sposobnosti za slobodu. U pitanju je, bukvalno je u pitanju sama ta sposobnost, to blaženo osećanje svemoći. Ono što je teško biti to je ovaj majstor diletantizma, to se ne daje svakome, onako kao što se ne daje ekstaza, kad život i smrt ključaju zajedno. Diletantizam je, kao iskaz ovog zanosa, esencijalna egzistencija. Ima li tu onda nekog zaključka? Ali eno kutije od cigareta, ona je stvorena da na njoj ostavite svoje remek-delo. Pevajte, pevajte svakog dana, makar to bio jedan jedini ton, ponavljajte ga do u besvest, sve dok ne uspete, a tad, kad uspete, biće to basnoslovni horovi i opere života, biće to sam život koji je propevao kao što još nikad nije, do dana današnjega.

*Tekst pročitan na Trećem programu Radio Beograda 9. februara 1968. godine