Kragujevac, oktobar 1941: Pomračenje u pet slika (7)
Aapokr 04 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Kada bi nam bar dali vode

U baraci je bilo mirno. Mnogi ljudi su posedali na beton, budući da su čitavo vreme proveli na nogama. Razgovori su bili tihi, niko nije vikao, niti se čulo zapomaganje, bilo učenika, bilo starijih ljudi. Međutim, to privremeno smirenje donelo je Lazoviću još veći nemir. Poslednjih sat-dva, nije mogao da odredi, bilo je napeto, pa nije ni stigao da se bavi sobom, ali sada, kad niko nije ulazio u baraku, kada nijedan profesor nije želeo da razgovara, niti je nekom učeniku trebala pomoć, ponovo su se vratile stare muke. Zbog gladi je osećao bol u čitavom stomaku, ne samo oko želuca. Imao je utisak da mu je utroba, umesto crevima, ispunjena metalom, čak je u ustima osećao njegov ukus, koji se pojačavao što je više mislio na hranu. Činilo mu se da je celodnevna glad kod njega uništila normalan odnos prema hrani, da bi možda, kada bi mu neko ponudio da jede, povratio posle prvog zalogaja. Žeđ je takođe postala neizdrživa. Usne su mu bile gotovo slepljene, pa je povremeno s mukom otvarao usta i oblizivao se jezikom, više instinktivno, nego što je očekivao da će mu taj manevar pomoći da ne misli na vodu. Od gladi i žeđi, u tom mračnom, zagušljivom prostoru, osećao je glavobolju, najviše iznad očiju i na slepoočnicama, a povremeno ga je hvatala i vrtoglavica, nekada tako snažna da je bio prinuđen da sedne na beton, iako se trudio da što duže ostane na nogama, govoreći sebi da dokle god stoji, to znači da ne posustaje, da može izdržati svaki napor. Hladan vetar duvao je sve jače, a pošto je dao sako jednom učeniku, sada je cvokotao od zime. No, to mu je bio najmanji problem, uvek je mogao da se uvuče u grupu učenika – neki od njih su se upravo tako štitili od hladnoće, tiskajući se jedan uz drugog ispod raširenog mantila ili sakoa – dok od žeđi i bolova u stomaku nije bilo zaštite. Jedino više nije morao da se bori za vazduh, niti je osećao nepodnošljivu klaustrofobiju (istina, njena blaga forma i dalje ga je spopadala), pošto je u baraci bilo stotinak građana manje nego u početku, ali to je bila slaba uteha.

Sećao se da je u članku o jednoj Novalisovoj pesmi, koji je objavio u Letopisu Matice srpske, što je prijateljima s ponosom isticao, napisao da svaki čovek, ako to zaista želi, može da se uzdigne nad besmislom ovog sveta i preseli u metafizički prostor, lišen ljudske banalnosti, da mu za to nije potrebno ništa drugo do nepatvorena želja. On je sada očajnički želeo da barem pet minuta bude u tom metafizičkom prostoru i ne misli na muke svoga tela, da zaboravi na glad, žeđ, mučninu, hladnoću koja mu se uvlačila u kosti, ali nije uspeo. Šta god pokušao, telo je bilo moćnije. U istom članku divio se Novalisovoj čežnji za prvobitnom tamom, a jedan stih („Neka se slavi večna noć“) analizirao je čak na dve strane, srećan što pripada krugu retkih ljudi koji razumeju velikog pesnika. Sada je bio u mraku veoma sličnom toj večnoj noći, koja mu ovoga puta nije bila tako privlačna.

Noć je polako odmicala, ali niko nije mogao da zaspi. Većina je sedela, stajali su samo ljudi kojima je sedenje dosadilo ili oni koji su hteli da razgovaraju, a da ih drugi ne čuju. Seljaci u sredini barake počeli su da zavijaju kao vukovi, očigledno želeći šalom da zavaraju mučne misli, što je neke zabavljalo, dok je druge, poput Dragoljuba Radovića, dovodilo do ludila. On ih je nekoliko puta upozorio da će zbog njihovog bekeljenja svi stradati – podsetio ih je na pucnjeve ispred barake, rekavši, premda u to nije verovao, da su Nemci tada verovatno streljali neposlušne građane – a u jednom trenutku je čak zapretio da će, ako odmah ne prestanu, otići do vojnika i prijaviti ih. Seljaci su nakratko prestali da zavijaju, da bi zatim počeli sporadično da se oglašavaju, na svakih tridesetak sekundi, tek toliko da nerviraju starog profesora. Baraka je sve više zaudarala na urin, znoj i vlažno drvo, a povremeno se osećao i smrad izmeta. Hladan vetar nije, kako bi se očekivalo, doneo svežiji vazduh, već je, naprotiv, mešao neprijatne mirise tako da su se osećali u svim delovima barake. Jedan čovek se žalio da ga boli zub. Ostali su mu savetovali da stavi ruku na obraz ili da drži jezik na zubu barem nekoliko minuta. Čovek je uradio kako su mu rekli, a pošto bol nije prestao, počeo je da ječi. U zadnjem delu barake dvojica mladića su se prepirala; jedan je optužio drugoga da se raširio i zauzeo dva mesta, dok se drugi branio da zbog svoje visine ne može drugačije da sedi. Prvi je onda zapretio da će ga izudarati, ako smesta ne oslobodi prostor: „Ti ćeš mene da učiš kako se sedi, pa znaš, bre, da takve kao ti tamanim dok si rek’o burek“, na šta mu je drugi odgovorio da drži jezik za zubima, da ih ne bi skupljao po betonu. Ljudi su ih, međutim, brzo ućutkali, pa nije došlo do tuče. Kod vrata, izbezumljeni od žeđi, neki ljudi su se drali:

– Vode, dajte nam vode! Ne možemo više da izdržimo! – Niko im nije odgovorio. Zatim su povikali:

Wasser! Wasser!

Ispred barake se začuo smeh nemačkih vojnika, koji su oponašali građane, naglašavajući tvrdo r na kraju reči.

Jedan učenik iz osmog razreda, kome je Lazović bio razredni starešina, ustao je i gotovo otrčao do potpornog stuba. Kada se posle nekoliko minuta vratio, saopštio je svojim drugovima:

– Najgore od svega – stomak.

U jednom trenutku Gavrilović je pozvao profesore i roditelje da se okupe oko njega.

– Kao što možete da pretpostavite – rekao im je kada su ga okružili, vodeći računa da ga učenici ne čuju – do jutra verovatno niko neće doći. Treba da vidimo šta ćemo da radimo tokom noći. Deci je hladno, gladna su, žedna, jednog boli stomak. Ko zna šta još možemo da očekujemo. Zato predlažem da svaki profesor bude sa jednom grupom učenika. Pošto ih u ovom delu, ako se ne varam, ima stotinak, svako će biti sa desetak učenika. Neka se zbiju, tako će im biti toplije. Podelićemo sakoe i mantile, da svaka grupa ima dovoljan broj. Vi čija su deca ovde bićete, naravno, sa njima, ali pazite i na ostale. Dalje, pokušaćemo da ih nagovorimo da spavaju. Bilo bi najbolje kada bi sve prespavali i probudili se ujutro. Možda će nam u međuvremenu doneti vodu i hranu, verujem da hoće, ali uvek možemo da ih probudimo. Dakle, trudite se da pričate što manje, samo sa učenicima kojima je potrebna pomoć.

– Šta ćemo sa ovim dečkom što ima proliv? – upitao je Radović. – Znate i sami šta to može da znači u ovoj situaciji.

– Nadajmo se da će se smiriti – odgovorio je Gavrilović. – Šta drugo možemo?

– Taj učenik je iz mog odeljenja – nadovezao se Lazović. – Ja ću da budem s njim.

– Kada bi nam bar dali vode! – kazao je Konatar. – Bez hrane mogu da izdržim koliko hoćeš, ali bez vode...

– Nadajmo se da će nam uskoro doneti – rekao je Gavrilović.

– Pa i ja nešto mislim da će nam je doneti – složio se Radović. – Šta god da su naumili s nama, sigurno ne žele da ovde pomremo od žeđi.

– Ne verujem da će nam doneti – oglasio se Gardinovački.

– Ja mislim da hoće. Ubeđen sam u to – bio je uporan Radović.

– Naivan si, Radoviću, kao i uvek – konstatovao je Gardinovački. – Zar ne vidiš da žele da nas muče?

– Ni ja ne verujem da će nam doneti – umešao se Miljković.

– Od vas, kolega, drugo nisam ni očekivao – uzvratio je Radović – ali od tebe, Božidare, jesam. No, misli šta hoćeš, baš me briga.

Lazović je bio iznenađen ovom debatom, pošto je shvatio da su Radović i Gardinovački, zapravo, zamenili uloge, da se prvi, koji je svima bio poznat kao mrzovoljnik i zakleti pesimista, trudio da govori pozitivno, dok je drugi, inače agresivni optimista, koji je nekada svojim maštovitim opaskama razapinjao pesimiste na krst, sada širio crne misli. Uočio je tu promenu kod Gardinovačkog i tokom njihovog poslednjeg razgovora, ali je tada u njegovim rečima naslutio izvesnu nadu. Sada ništa slično nije primetio, što ga je plašilo, jer je verovao da se razbarušeni duh Gardinovačkog neće lako slomiti, da će, čak i ako svi posustanu, on ostati priseban.

– Dosta! – Gavrilović je prekinuo raspravu. – Nećemo više o tome. Idemo kod učenika.

U Lazovićevoj grupi bilo je dvanaest učenika, većina iz njegovog odeljenja, osim jednog sedmaka i dvojice petaka kojima nije predavao. Sedeli su na betonu, zbijeni jedan uz drugog, pod sakoima ili mantilima, šta je kome dopalo. Mladić sa stomačnim problemima bio je pored Lazovića. U toj grupi nalazio se i jedan roditelj, koji je sedeo pored svog sina i pokušavao da ga uteši, govoreći mu da je čuo kako je neki Dobrovoljac kazao da će ih sve pustiti, ali da prvo moraju da ih zaplaše, jer su ljudi iz šume, kako je rekao, nekoliko dana ranije napali nemačke vojnike kod jednog sela blizu Kragujevca. Čim su se namestili, Lazović im je rekao da, zbog policijskog časa (to je bila njegova ideja, Gavrilović je nije spominjao), niko neće dolaziti do jutra, te da bi bilo najbolje kada bi pokušali da spavaju. Učenici su, međutim, želeli da znaju zašto ih drže u baraci, šta je sa legitimacijama, kada će ih pustiti, zašto su pustili one druge, tražili su odgovore na pitanja koja su mu i ranije postavljali, ali ni ovoga puta nije mogao da im kaže ništa određeno. Neki su pitali kada će im dati vode, žaleći se da ne mogu više da izdrže, na šta im je Lazović odgovorio:

– Uskoro. Spavajte, a ja ću vas probuditi kad dođu.

Učenici su potom zaćutali. Ni u ostalim grupama niko nije govorio. No, u drugim delovima barake nije bilo mirno. Čovek koga je mučio zub sada je jaukao od bolova. Ljudi su pokušavali da ga smire, dajući mu savete iz „narodne psihologije“; svako se prisećao svojih muka sa zubima, odnosno ličnih psiholoških trikova kojima je pokušavao da zavara bol. Čovek ih nije slušao, sedeo je savijenih nogu u kolenima, držao obe ruke na obrazu i klatio se gore-dole, poput rabina tokom molitve. Nedaleko od njega jedan mladić je tvrdio da mu je vrućina, pa se skinuo do potkošulje, bacivši sako i košulju na beton, iako je u baraci bilo prilično hladno, najviše zbog vetra, koji je stvarao utisak da ima samo nekoliko stepeni iznad nule. Mladić koji je stajao iza njega brzo je podigao bačenu odeću i rekao:

– Ne budali, Vinko, vidiš da se smrzavamo. Dobićeš zapaljenje pluća.

– Ali nije mi dobro. Kako ne shvataš?

– Ako se prehladiš, biće još gore.

– Ne mogu, hoćeš da se ugušim?

– To ti je od nervoze. ‘Ajde, oblači se.

Mladić se protivio još neko vreme, a onda je obukao košulju, dok je sako samo ogrnuo. U prednjem delu barake, ispred vrata, tamo gde su stajali Romi, nekoliko dece je plakalo. Imala su po desetak godina, najviše dvanaest, nije se moglo tačno odrediti, pošto su zbog neuhranjenosti izgledala mlađe od svojih srpskih vršnjaka. To su bili mali čistači, kako su Kragujevčani zvali dečake koji su na ulicama i trgovima čistili obuću. Bili su odeveni u pocepane pantalone i džempere, a na nogama su imali stare, pohabane cipele sa razvaljenim đonom, veće za nekoliko brojeva, koje su pronašli na đubrištu ili dobili od sažaljivih građana. U zadnjem delu barake, iza dvojice mladića koji su se svađali oko prostora, jedan starac se ukočio. Žalio se da ne može ustati sa betona i molio nekolicinu mladića da mu pomognu da ode do improvizovanog toaleta. Nedaleko od njega jedan čovek je plakao, tako glasno da su ga čuli i ljudi pored vrata, ali ništa nije govorio, pa niko nije znao šta mu je na duši. Kada je njegov plač utihnuo, neki čovek na samom kraju barake, koji je do tada sedeo leđima oslonjen o zadnji zid, skočio je na noge i povikao:

– Pacovi! Je l’ ih čujete!? Ima ih svuda, na betonu, na ovim gredama, po zidovima! Ubacili su nam odvratne pacovčine! Hoće da pocrkamo u ovoj šupi!

Ljudi pored njega su ustali, osluškujući da li se nešto kreće oko njih, ali su ubrzo shvatili da nema ničega, te su ponovo seli. Čovek je vikao još neko vreme, a onda se umirio – premda nije seo, nastavio je da stoji – pošto je uvideo da niko ne reaguje na njegove povike.

Lazović je sedeo sa svojom grupom učenika i ćutao. Ponekad bi rekao nekoliko reči dečaku sa stomačnim tegobama, koji je u međuvremenu još jednom otrčao do potpornog stuba, upitao bi ga kako je, da li oseća bol, ili bi ga tešio, a zatim bi ponovo zaćutao, trudeći se da ne ometa druge učenike, koji su pokušavali da spavaju, iako je, po njihovim uzdasima i po tome što su se svakog časa vrpoljili, znao da se nikome ne spava. Ni njemu san nije dolazio. S vremena na vreme osetio bi kako mu glava pada od umora, a misli se mešaju sa zaumnim slikama i sećanjima, ali bi ubrzo čuo plač nekog učenika ili zapomaganje nekog starca, ili bi ga zaboleo želudac, ili bi zadrhtao od hladnoće, koju je vetar donosio u talasima, pa bi se prenuo iz letargije i nastavio da pazi na svoju grupu. Kada bi mu se glava razbistrila, što se dešavalo sve ređe, uglavnom bi razmišljao o svojoj porodici.

U jednom trenutku, među ljudima ispred sebe, jasno je video Miloša i Lenku. Obučeni kao i tog jutra kod Gornjeg parka, držali su se za ruke i začuđeno ga posmatrali, kao da su na njemu uočili nešto neobično, što nisu primećivali ranije. Okrenuo se ka grupi u kojoj je bio Dušan Manić, više instinktivno – jer on je bio Lenkin brat – nego što je želeo da vidi njegovu reakciju, ali ga tamo nije pronašao. Ponovo je pogledao ispred sebe, ovoga puta nije ih video.

– Profesore! – rekao je dečak koga je mučio stomak. – Boli me, ne mogu više da izdržim. I glava me boli.

– Izdrži još samo malo – rekao mu je. Glasom ga je podsetio na njegovog sina. – Do jutra je ostalo još svega nekoliko sati.

– Ne mogu više. Možete li da im kažete da me puste?

– Još samo malo i sve će nas pustiti.

– Ni ja više ne mogu – požalio se još jedan učenik iz njegove grupe. – Recite im da nas puste, molim vas. Ništa nismo uradili.

– Spavajte. – Nije znao ništa drugo da im kaže. – Kad se probudite, sve će biti u redu.

Čovek koji se plašio pacova sada je vikao da mu po celom telu mile džinovski mravi. Okretao se, češao, trzao je čitavim telom, a ljudi oko njega, svesni da halucinira, pokušavali su da ga smire, govoreći mu da mravi ne izlaze kada je hladno. On se na to nije obazirao.

– Skinite ih sa mene! – urlao je. – Skinite ih!

Skoro svi učenici su plakali. Činilo se da popuštaju, ne samo zbog gladi, žeđi, hladnoće, nedostatka vazduha, bolova u stomaku, zbog svega što su toga dana preživeli, već i zbog opšte panike koja je, odjednom, kako nekakva zarazna bolest, zahvatila baraku. Profesori su ih tešili neuverljivim rečenicama, iako su znali da više tako ne mogu da ih smire, da možda čak i raspiruju njihov strah, budući da se nijedna njihova pretpostavka nije obistinila. Plakali su i odrasli ljudi, poput čoveka sa zuboboljom; on više nije sedeo, ležao je na betonu, sklupčan kao kakvo dete, obema rukama se držeći za obraz. Sveštenici, uglavnom stari ljudi, sedeli su i ćutali, izuzev Miomira Joksovića, protojereja nove crkve i jednog od više stotina Kragujevčana koji su prošli golgotu Velikog rata, koji je sedeo između dvojice đakona i pognute glave, kao u transu, ponavljao na svakih nekoliko minuta:

– Ovo je božija kazna, deco. Neće na dobro da izađe.

Neki ljudi su proklinjali nemačke vojnike i Dobrovoljce, drugi su proklinjali sebe, jer nisu naslutili prevaru. Radnici Vojno-tehničkog zavoda psovali su svoje kolege koje su oslobodili tokom večeri i jednog koji je pristupio Dobrovoljcima. Mladić koji je govorio da mu je vrućina, krenuo je ka vratima, tvrdeći da ne može da diše i da će umreti ako ga ne puste na vazduh. Niko ga nije sprečavao. Kada se probio do vrata, zastao je, ali ništa nije rekao, kao da je upravo udahnuo željenu količinu kiseonika. Nedaleko od njega, zbunjeni talasom nemira koji je iznenada zahvatio baraku, Romi su ćutali i osluškivali šta se dešava.

Nekoliko minuta čula se neizdrživa buka, a onda su napolju odjeknuli mitraljeski rafali, prvo jedan kratak, pa nekoliko dugih, zatim i povici na nemačkom jeziku, da bi ubrzo u baraci sve utihnulo.

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5