Kada izađem da li ću ikoga zateći živog?

***

Došla nam je presuda

U obliku nevidljivog virusa,

Presuda mala a opasna:

 

U Francuskoj je juče umrlo 1000, u Španiji 999.

 

***

48 sati

Nisam otključao

Vrata od stana.

 

Kada izađem da li ću ikoga zateći živog?

 

***

Godina za ratara

Nije mogla biti bolja:

Red kiše, red sunca.

 

Ali čemu to, kada je policijski čas.     

***

Prvo sam sašao sa planine,

Pa sa bregova,

Najzad sa ravnice:

 

Evo me, javljam se, ispod zemlje.

 

***

Kako ste?

Jeste li svi dobro?

Je li i vi imate policijski čas?

 

Sve što je došlo, mora da ode.

 

***

Proleće je, poljsko cveće prekrilo je polje:

Tu su zvonac, bokvica, sporiš,

Turski karanfil i dr.

Ali čemu to, kada je policijski čas.

***

Čujem kako noću

Promuklim glasom peva:

Čudna jada, od Vuhana grada.

 

Ne tako, čudna jada od Mostara grada.

 

***

Sedim u samoizolaciji

I dobijam iz zavičaja vesti:

„Dvoje je umrlo

 

I odsekli smo nakrivljenu smrču“.

 

***

Kažem ženi:

Celo jutro gledam ulicu

Kroz prozor

 

I nisam video ni jednu živu dušu.

 

***

Imam ispravku: kažem ženi

Prošao je ulicom autobus

Ali ne znam da li je sa dušama

 

Ili prazan pa se vozika tek tako.

 

***

Ponovo kažem ženi:

Imam ispravku

Video sam dve duše na ulici:

 

Belog psića Bobilja, u čoveka koji baulja.

***

Kroz prozor se nagnula

Osoba – mlada žena,

Kao gleda ulicu – a ne vidi

 

Ispod spavaćice ispale joj sise.

 

***

Ako me sa svog prozora pita

Neznanka, koji je danas dan.

Nijedan, reći ću

 

U izolaciji smo.

 

***

Zašto da pesma ne bude dokument

O juče, o danas,

A da li će doći sutra.

 

Pita se ovaj katren.

***

Vidim proleću ptice,

Vidim lete s topola mace

A ne vidim i neću

 

Let korona virusa.

 

***

Dok pišem pesmu sa poentom,

Ona me, naslonjena na jastuk,

Kroz prozor gleda,

 

Kada ćeš podići glavu, kaže.

 

***

Pogledom sam bazao po nebu

I pao sam kao hlebna mrva,

Uhvatio sam se za glavu

 

Ja sam hrana korone-crva.