Intervju: Hane Hejgor Viemose, spisateljica
Hane Hejgor Viemose

Photo: jyllands-posten.dk

Kada je žena bitnik, onda joj svaki čas naprave dete

Hane Hejgor je trebalo da bude u Beogradu na Dan bezbednosti 13. maja 2020. da u knjižari Delfi promoviše srpsko izdanje svog romana Izjebana do smrti u Amazoniji (Presing 2019, edicija Severno svetlo) ali to je odloženo zbog poznatih razloga a spisateljica trenutno s terase svog stana u Rejkjaviku gleda  erupciju Fagradalsfjala i pati od morske bolesti zbog bezbroj zemljotresa.

Citat iz knjige Izjebana do smrti u Amazoniji:

Počela sam da sređujem naše knjige u dnevnoj sobi (odavno smo van kolektiva, selimo se iz jednog iznajmljenog stana u drugi, nalazimo se u hroničnom stanju pakovanja i raspakivanja), zabavljam se tako što pronalazim kategorije po kojima ću da ih poređam: Nova danska, Kafka, budale i stare barabe, male i dobre knjige, dosadna novija danska književnost, ružne knjige, crvene i narandžaste, velike ekspedicije, leksikoni, umetnost, antropologija, konji, moć, domorodački narodi, beznadežne zamlate, zvezde, stara danska književnost, islandska, starogrčka...

Pišeš mi, četujemo, zabavno je, ali onda pomislim na to kako si plesao sa spisateljicom I., trenutak samo, ukucam ja i odem u dnevnu sobu, premestim tvoju knjigu iz odeljka zabavna novija danska književnost u seronje, barabe i druge budaletine.

Posle još malo četujemo i zabavno nam je.

Autorka o sebi: „Zovem se Hane, žena sam i pisac, visoka 172 cm, teška 62 kg, govorim islandski, harakmbetski, španski, danski, a pomalo parlam i engleski, how are you today, buenos dias senor, godan daginn, annyonghaseyo, konichiwa, korpa haltera je veličine 75 c, gaćice 38 M, volim prirodu, ja sam majmun, vidite kako vrtim repom, imam pege i kovrdže, dvoje do četvoro dece, matericu u odličnom stanju, snažan mi je pms, menstruacija neredovna, a proizvodnja mleka impozantna.“

U svim tvojim knjigama glavni lik mnogo liči na tebe. To se, možda pomalo i iz intelektualne lenjosti naziva – autofikcijom. Šta misliš o tom ’žanru’, nasuprot, šta ga znam, postmodernizmu Džonatana Franzena. ili Ijana Makjuana, koji se, na primer, zahvaljuje komšinici neurohirurgu, jer je njegov lik – neurohirurg?

U stvari me žanrovi mnogo ne zanimaju. Pišem svoje stvari, bliske sopstvenom životu, jer to je moje gorivo, to je ono što moram da istražim i obračunem se s time, i zato što osećam potrebu da napravim red u svojim živim iskustvima. Drugi pisci rade nešto drugo. Moj doživljaj žanra kao takvog ne doprinosi naročito snazi teksta, da tako kažem.

Pada mi na pamet ’program’ Henrija Milera, onako kako ga je sam izrazio, naime u jednom romanu je rekao ’postavio sam sebi zadatak da opišem svoj celokupni život’. Ti pišeš upravo kao Miler i Bukovski, „osim što si žena, imaš dva sina, odgajaš ih, čak i dok pišeš (ima toga u ovom romanu), a često vodiš računa i o mužu. To je dakle žensko pismo na bukovskijevsko-milerovski način.

Da, i ja sam videla srodnost s njima. Kao i s američkim bitničkim piscima kao na primer Keruakom. Ali postoji suštinska razlika kada pišeš iz ženske perspektive. Kada je žena bitnik, onda joj svaki čas naprave dete, često abortira, ima menstruaciju i hrani decu za koju zapravo nije u stanju da se brine, ili u svakom slučaju mora mnogo, baš mnogo da se napregne da bi preuzela odgovornost za njih, decu mislim, a s tim se muški bitnički pisci, najblaže rečeno, uopšte nisu baktali.

Kada si počinjala da pišeš, da li si želela da slediš neke uzore?

Hmmm, u stvari ne mogu da se setim. Elem, počela sam da pišem zaista kasno, tek kada sam konačno napustila studije antroplogije, a pre toga sam čitav niz godina provela takoreći kao klošarka i svetski putnik, tako da je to što sam počela da pišem bilo u velikoj meri unošenje reda u sopstveni život, svođenje raćuna i propitivanje nekih od iskustava, lutanja i svega onoga što me pokreće u ovom životu. Ali jasno je da sam pokupila dosta insipiracije od pisaca sa sličnim životnim iskustvima. Ako bih morala da navedem jednog pisca koji za mene ima status posebne zvezde na književnom nebu, to bi mogla biti Šveđanka Sara Stridsberj.

Kako doživljavaš kritike svojih knjiga?

Ako mogu, ne čitam ih.

Kakvu kafu voliš dok pišeš?

Espresso (trenutno bez šećera i pavlake)

Da li je zabavan život pisca, to jest živeti od književnosti? (Pretpostavljam iz nekog razloga da je to u Danskoj na neki način moguće).

Da, na mnogo načina jeste. Ali kada je reč o finansijama, moraš da sačuvaš hladnokrvnost.

Da li su pisci dobri kao prijatelji?

Da, mislim da jesu. Život pisca nije običan, ni što se tiče radnog procesa, da tako kažem, ni što se tiče ekonomskih uslova, kao što sam već pomenula, tako da osećam da je vredno imati prijatelje koji dele, ili barem razumeju takve životne uslove.

Koju vakcinu protiv kovida-19 bi uzela da možeš da biraš?

Ne znam.

Da li si ikada nekom knjigom stvorila neprijatelje (jer to je ipak autofikcija što pišeš)?

Izvesno, ali nisu mi se još javili. Bar ne još.

Šta misliš, kada starost zaista počinje?

Rado bih se pridružila Prustovom mišljenju koji na to gleda tako što kaže: ’čovek sve vreme sreće drugačije verzije samog sebe’: ’Jer, čovek je biće bez nekog čvrsto određenog uzrasta i ima to svojstvo da za nekoliko sekundi može da se podmladi za mnogo godina, a okružen kakav već jeste vremenskim pregradama u kojima je živeo, on slobodno pluta u uzrastu, ali kao u bazenu i kome se vodostaj sve vreme menja i dovodi čoveka van domašaja čas jedne čas druge epohe.’

Koje ti je omiljeno jelo u restoranima?

Volim hranu s agrumima, đumbirom i morskom travom.

Šta očekuješ od jednog urednika u izdavačkoj kući (ako uopšte nešto očekuješ)?

Dobre razgovore, pomoć u sređivanju strukture dela.

Da li zamišljaš svog čitaoca?

Ne.

Odrasla si u Danskoj, ali sada živiš na Islandu. Da li si i ti od onih koji više vole selo nego grad? Usput – dok ovo pitam, trese se u Islandu: kako to doživljavaš?! [N.B. Tada još nije došlo do erupcije.]

Pa nisam ni u Danskoj živela u suvom centru, rasla sam na selu pored nevelikog provincijskog grada, Frederikshavna. Sada sam na periferiji Rejkjavika i baš mu odgovara što imam pogled na vulkane i glečere s prozora, a istovremeno da mi je nadohvat ruke  i gradski život. Upravo sada gledam erupciju vulkana južno od moje terase, mogu da vidim oblasti u niziji gde teče lava iz pukotina koje su nastale iz bezbroj malih i velikih zemljotresa tokom poslednjih sedmica. Bilo je više od 50 000 zemljotresa, kažu naučnici, a kada stanujete na 4. spratu kao mi, onda se kuća neprestano ljulja i trese i kao da imam napad morske bolesti. Nadam se ipak da će ovaj talas zemljotresa sada da prestane kada je vulkan počeo da bljuje lavu, ali to je i dalje neizvesno. Mi ovde imamo usađenu naviku da teške predmete ne stavljamo na police i ne kačimo na zidove...

Zašto si izabrala studije antropologije? Da li si nešto stekla iz tih fakultetskih godina?

Cunjala sam svetom više godina pre nego što sam se svrtela kući u Dansku i upisala na fakultet. Ali nisam bila baš sto posto sigurna da hoću da se vratim i počnem da studiram, to je bila između ostalog i reakcija na stvari koje sam doživela u Južnoj Koreji i Japanu, gde mi se sve srušilo (ne bih o tome), i mislim da sam izborom antropologije kao struke stekla neki osećaj opet nekuda mogu da odem. Takva je to struka.

Tvoj lik u romanu je mešavina neuspelog ženskog Indijana Džonsa i jednako neuspelog Alberta Švajcera a to što se irantovala na režisera Hercoga i naročito o njegovom istinitom liku Fickaraldu bilo je veoma simpatično.  I to nije jedino mesti u knizi gde izražavaš svoje, hajde da to kažem, političke stavove. Sada kad se osvrnem na sve danske (i skandinavske kad je već o tome reč) pisce koje sam prevodio – oni imaju isti etički kompas, to jest osetljivi su na nepravdu i imaju kritički pristup prema sopstvenoj vladi. Čoveku dosadi posvemašnji oportunizam, i po informativnim medijima i po golom internetu, pa i tvoji postovi na Fejsbuku predstavljaju neku vrstu utehe. 

Da, oportunizam ni u kom slučaju nije moj stav. Naprotiv, lako me iz takta izvedu politički cinizam, nepravde i okrutnosti kojih ima koliko hoćeš u ovom svetu, i koji te sve vreme tuku u glavu u vestima, i to ume da stvora teškoće ako si tankoćutan. Treba progovoriti. Otići na proteste.

Pohađala si Školu za kreativno pisanje (što me je mnogo iznenadilo, moram da kažem). Šta si u njoj naučila (za razliku od antropologije, ovu školu si završila)?

U Školi kreativnog pisanja sam pre svega stekla svest o jeziku, što mi je tako nedostajala na fakultetu gde sam osećala da me antropoligija gura u preuske okvire 'akademskog prenošenja znanja'.

Opisi tvojih sosptvenih seksualnih iskustava kao tinejdžerke i prvobitne teškoće da prihvatiš rod – pominju se kao 'transgresivne' i roman je u celini predstavljen kao 'epohalnni primer ženskog pisma' u obrazloženju nominacije za Književnu nagradu Nordijskog saveta. Ali imponovala mi je lakoća u opisivanju jamačno trumatičnih događaja. Tvoja knjiga je mogla da bude mračna, ali rezultat je urnebesno zabavan roman. Kako ti je to uspelo?

Nemam pojma. Sorry na odgovoru. Nije mi prvi put da me to pitaju, naime pitaju kako to da su humor i ozbiljnost tako izmešani u mojim knjigama – a ja uvek kažem 'pa to su dve strane iste medalje', i meni se ne dâ da ih razdvojim. Mislim da je moj humor neraskidiv od uvida da život ponekad zaista izgleda beskrajno mračan i doslovno nepodnošljiv.

Proputovala si svet uzduž i popreko. U jednom od poslednjih intervjua rekla si da si velike delove ovog poslednjog romana napisala maltene stojeći na jednoj nozi, ili u pokretu, zato što nisi imala vremena da sedneš i pišeš na miru. Ako se dobro sećam ili si se u stvari žalila na te neuslove za pisanje?! Kakogod, pitanje se odnosi na to „pisanje na putu“, „dok se istovremeno živi“ itd. Znači li to da čuvena „mir i samoća za pisanje“ ipak nisu nužan faktor za pisanje?

Za moje poslednje knjige (ovu i „Mado“) svakako nisam imala ni samoću ni mir za pisanje, naprotiv. Morala sam da kradem svaki minut za pisanje. Jer, morala sam da budem i – majka.

Koje iskustvo s tvojih putovanja je bilo najopasnije? Gde bi najradije volela da živiš (osim, naravno, Islanda)?

Sasvim je jasno (iz ove poslednje knjige) da sam najveće teškoće doživela u Amazoniji, srećom pretežno finansijske prirode, ali ne bih izuzela ni Australiju kao mesto gde sam bila em švorc em u krizi dok sam se tamo smucala. Životno mislim da nisam bila ugrožena, ali dotakla sam dno, što bi se reklo. Mislim da bih rado živela na Novom Zelandu, ako bih već morala da biram drugo mesto osim Islanda. I oni imaju mnogo nedirnute divljine i čiste prirode, kao na Islandu, a nemaju ni desničarska nacionalistička skretanja u politici, što inače poslednjih decenija zagađuje vazduh u zapadnoj Evropi. Moj je utisak da ovaj islandski mentalitet meni najbolje odgovara, i možda se napokon nalazim na pravom mestu, barem što se mene tiče, osim, naravno, ove lave, koja samo što nije potekla ulicom ispod moje terase evo dok ovo pišem.

Oceni 5