Kada nađete prvu, pozovite me da na njoj izbaždarim oči

***

Bio sam s prijateljima u gljivarenju po Bojčinskoj šumi. Autom smo ušli do tzv. Baze, a onda pešice desno prema terenima koje dobro poznajemo. No, gljiva nije bilo. Ali šetnja je bila lepa. U povratku, išao sam nekih stotinak metara ispred društva jer sam krenuo jednom prečicom, a moji prijatelji stazom. Kada sam se primicao Bazi, začuo sam veoma glasnu muziku. Kao da je bio montiran neki razglas. Pogledao sam kroz žbunje i ugledao nečiji parkiran auto sa otvorenim vratima, a ispred auta zaneseno su igrale sa uzdignutim rukama dve Nade, članice MDS. Kada su me ugledale, počele su da se smeju.

– A, znači, tako nastaju ta vilina kola! – viknuo sam kroz smeh da nadjačam muziku. – Igrate kao rusalke ili vile. Odsad ćemo ih zvati Nadina a ne vilina kola.

– Ulovile smo zec–gljivu pa slavimo – rekoše simpatične gljivarke i veselo otrčaše do gepeka da mi pokažu impozantan primerak te prilično retke vrste.

***

Bio sam vrlo polaskan ponudom naše slikarke Marije Dragojlović koja mi je, videvši koliko sam „opijen“ gljivama, ponudila da mi po mom izboru naslika neku gljivu. Naravno, ponudu sam rado prihvatio i predložio da to bude velika sunčanica čiji sam gipsani model odneo da joj „pozira“. Marija je suptilno, onako kako to samo ona ume, na finom japanskom papiru naslikala u tempera tehnici predloženu gljivu.

Sada ta slika visi na zidu moje dnevne sobe. Prijatelji koji svrate kod mene, pitaju:  – Ko ti je naslikao ovu lepu sliku?

– Marija Dragojlović! – odgovaram.

***

Na kraju sastanka MDS potura mi pod nos gospodin Toma Ivanović gljivu ogromnih dimenzija, Leucopaxillus macrocephalus, i kaže: – Pomiriši, videćeš kako miriše na svilu kukuruza.

Gljiva stvarno miriše na svilu kukuruza, i dajem gospodinu Ivanoviću za pravo, ali pitam se koliko li gljivara zna kako ta svila miriše. Imao sam problema sa nekim sagovornicima–gljivarima koji ne znaju ni kako miriše pšenično brašno. 

***

Gledajući posle kiše zelenkasti zid naspram mog stana u Beogradu, uvek imam vizuelne halucinacije. Naime, stara fasada, krečena ko zna koliko puta u svom dugom životu, dobija karakteristične, mozaične fleke prave golubice (Russula virescens). Stari nanosi prethodnih boja živnu od vlage i mene podsete na sretne trenutke susreta sa ukusnim golubicama. 

***

Lutamo po šumi Debelog brda iza Valjeva u potrazi za vrganjima. Vrganje, koje tražimo, veoma retko nalazimo, ali su zato paprene mlečnice česte. Pitam prijatelja Nikšića da li je ikada probao paprenjaču u svežem stanju.

– A zašto da probam?

– Ja sam probao, a ti kao doktor mikrobiologije i mikolog, pri tom i predsednik MDS, morao bi da znaš koliko je ljuta – nagovaram ga šaljivo.

On otkida jedan komadić i oprezno proba mleko jezikom. U početku ćuti, a zatim kako vreme prolazi sve učestalije ponavlja: – O, ooo, o! Ovo se širi. Ooo, o, ovo sa vrha jezika prelazi dublje. Ooo!

I tako celih desetak minuta odzvanjala je šumom očigledna nastava o uticaju paprenjačinog mleka na jezik predsednika Mikološkog društva Srbije i na izgovor vokala o.

***

Vraćam se iz šume sa nekoliko gljiva neobičnih svojstava: smrdljivom golubicom (Russula foetens), jestivom brašnicom (Clitopilus prunulus) i anisnom ulegnicom (Clitocybe odora). Na dvorištu zatičem kćerkice moje braće, Anidu, Merimu i Senu. Prilazim im i pozivam ih da mi pomognu u određivanju mirisa gljiva. Prvo vadim jestivu brašnicu i poturam im pod nos: – Na šta ovo miriše?

Devojčice se zgledaju, konsultuju i kažu: – Nešto kao hljeb.

– Dobro, – nastavljam sa propitivanjem – a ova? – i vadim anisovku.

– Uh, što ova lijepo miriše, kao na cvijeće – odgovaraju sve tri u jedan glas.

– Daj mi još da mirišem – reče najstarija Anida.

Najzad uzimam smrdljivu golubicu: – Pogodite na šta ova miriše.

Devojčice naglo pritrčavaju do gljive, a zatim uz odskok i cijuk povikaše: – Kuku, na crklu mačku. E baš si ti neki, pokvari nam onaj lijep miris na cvijeće.

***

U drugoj polovini novembra 1999. godine, na Trgu Republike u Beogradu, na panju jedne žalosne vrbe koja je nekada ukrašavala gradsku fontanu, primetio sam venac svežih, tamnih bukovača. Sagao sam se da ih bolje osmotrim i dodirnuo sam ih prstima. – Sirote! – pomislio sam. – Od svega ugrožene. – Ali kada sam se vratio na isto mesto posle polusatne šetnje, primetio sam da je neko nožićem pažljivo otkinuo gljive. Možda je moje detaljno posmatranje privuklo i ohrabrilo nekog meni nevidljivog berača, koji je moju analizu, a i bukovače, merkao iz prikrajka.

***

U jesen 2001. godine simpatični gljivar Panta na sastanku MDS prisutnim gljivarima “stručno” objašnjava donetu maglenku (Clitocybe nebularis): – Ona raste samo u listopadnim šumama.

– I u četinarskim! – dobacujem s mesta.

– Pravo da vam kažem, tamo je nisam nikada tražio, a ja pričam samo o svom iskustvu – kaže kroz smeh.

***

Mladi pečurkar, ali ne i sa malim iskustvom, pohvalio mi se da su on i njegov drug na Košutnjaku nabrali punu kesu tartufa.

– Gde ste ih našli? – pitam radoznalo.

– Na nekom panju – odgovori sav važan.

Čim je pomenuo panju odmah sam shvatio o čemu je reč, ali nastavio sam propitivanje zabave radi.

– Opiši mi kako izgledaju!

– Crni, duguljasti i imaju kožu kao krupnozrnasti šmirglpapir. Neki su račvasti. Tvrdi su i mali, kao pola malog prsta na ruci.

Divio sam se njegovoj moći zapažanja. Čovek bi mogao da ga pohvali za tako stručnu analizu ubranih gljiva.

– A kakva im je unutrašnjost?

– Bela!

– Jeste li ih jeli? – nastavio sam.

– Nismo. Juče smo ih brali – i coknu nabubrelim usnama i začkilji očima.

– Nemojte ih ni jesti – rekoh mirno – To su nejestivi đavolji prsti, Xylaria polymorpha.

Pečurkar me pogleda začuđeno i malo sumnjičavo.

– Nikada nisam čuo za tu vrstu.

– Nije važno da li si čuo. Tartufi ne rastu na panjevima.

***

Priča mi koleginica, gljivarka M. Davidović: “Jedan moj poznanik, koji se ne razume u gljive, išao je u petak na posao pa je pored staze našao 5–6 jaja vrste Phallus impudicus. Nije znao šta je to pa ih je doneo u kancelariju. Stavio ih je u fioku radnog stola. Kada je u ponedeljak došao na posao, u kancelariji je osetio neki neprijatan miris. Otvorio je fioku i zapanjen prizorom odskočio u stranu. Uplašio se kada je video da je iz onih jaja izraslo nešto dugačko i smrdljivo.”

***       

Ispoveda mi se prijatelj gljivar: – Već nekoliko godina posle Zadušnica, sa jednog panja koji raste pored groba, berem bukovače. I svaki put kažem: Hvala ti, Stevo Bećarov, što si mi poslao ovako divne gljive.

***       

Prijatelj našeg prijatelja gljivara krenuo je sa nama u lov na gljive. On osim dobre volje nema pojma šta mi to beremo.

– Vi mi kažite šta se skuplja. Kada nađete prvu, nemojte da je uberete, pozovite me da na njoj izbaždarim oči.

(Nastaviće se)