Pisma bratu
Vinsent Van Gog

Photo: Vincent Van Gogh

Kada ne bih obuzdavao svoj gnev, smesta bi me proglasili opasnim ludakom

9. januar 1889.

Fizički sam dobro, rana zarasta veoma dobro, a veliki gubitak krvi se nadoknađuje pošto dobro jedem i probavljam. Najstrašnija je bila nesanica, a lekar mi o tome nije govorio, niti sam ja njemu još o tome govorio. Ali sâm se borim protiv toga.

Protiv nesanice se borim veoma, veoma jakom dozom kamfora u svom jastuku i dušeku, a ako ikada i ti ne budeš mogao spavati, preporučujem ti to. Mnogo sam se plašio da spavam sâm u kući i brinuo sam se da neću moći zaspati. Ali to je dobro prošlo i usuđujem se da verujem da se više neće pojaviti. Patnja s te strane u bolnici bila je užasna, a ipak, budući da sam u svemu tome bio više ošamućen nego u nesvesti, mogu ti reći kao zanimljivost da sam nastavio da mislim na Degaa. Gogen i ja smo razgovarali ranije o Degau, i skrenuo sam pažnju Gogenu da je Dega rekao ovo:

„Čuvam se za Arlezijanke.”

A ti znaš koliko je Dega istančan, kada se vratiš u Pariz reci par reči Degau da ja priznajem da sam do sada bio nemoćan da ih naslikam, a da ne budu otrovnice, te žene iz Arla, i da ne treba da veruje Gogenu ako Gogen pre vremena hvali moj rad koji se odvijao u bolesnom stanju.

Dakle, ako se oporavim moram početi iznova i neću moći dostići one vrhunce na koje me je bolest nepotpuno odvukla.

23. januara 1889.

Upravo sam završio novo platno koje izgleda ljupko i gotovo šik, korpa od pruća sa limunovima i narandžama - jedna grana čempresa i par plavih rukavica, ti si već video te moje korpe sa voćem...

A da bih bio dovoljno zagrejan da složim ta zlata i te cvetne tonove - to ne može bilo ko, potrebna je energija i pažnja celog jednog bića.

Kada sam nakon svoje bolesti ponovo video svoja platna, ono što mi se činilo najbolje, bila je spavaća soba...

Upravo radim portret Rulenove žene, na kome sam radio pre nego što sam se razboleo.

Tu sam poređao crvene, od ružičaste do narandžaste koja se penjala u žute, sve do limun boje sa svetlim i tamnim zelenim. Kada bih to mogao završiti, to bi mi pričinilo veliko zadovoljstvo, ali bojim se da ona više neće hteti da pozira, jer joj je muž odsutan.

Dok sam bio bolestan ponovo sam video svaku sobu kuće u Zindertu, svaki puteljak, svaku biljku u bašti, razne izglede okoline polja, susede, groblje, crkvu, naš povrtnjak iza kuće - sve do svračijeg gnezda na visokom bagremu na groblju.

To je zato što ja imam još starije uspomene na te dane nego svi vi; samo majka i ja, takoreći, sećamo se svega toga.

Ne insistiram, pošto je bolje da ne nastojim da rekonstruišem sve što mi je onda prošlo kroz glavu...

Ali ako hoćeš, ti možeš tamo izložiti dva platna suncokreta.

Gogen bi bio zadovoljan da ima jedno od njih, a veoma mi je drago da pričinim Gogenu zadovoljstvo, sa izvesnim naporom. Dakle on želi jedno od ta dva platna, pa dobro, ponovo ću mu uraditi jedno od ta dva, ono koje on želi.

Videćeš da će ta dva platna zapasti za oko. Ali savetovao bih ti da ih zadržiš za sebe, za tvoj intimni ugođaj, tvoje žene i tebe.

To je slikarstvo pomalo promenljivog izgleda, koje dobija bogatstvo kada se duže posmatra.

Ti znaš da ih Gogen uostalom izuzetno voli. Rekao mi je o njima između ostalog: „to... to je... cvet.”

Ti znaš da Žanen ima mak, da Kvost ima slez, a ja imam pomalo suncokret.

Jesi li video za vreme tvoje nagle posete, portret gospođe Žinu u crnom i žutom?

To je portret koji sam naslikao za tri četvrti sata. Za sada treba da završim.

Pošto još traje zima, slušaj, pusti mi da mirno nastavim svoj posao, ako je to posao jednog ludaka, bogami, utoliko gore. Ja tu onda ne mogu ništa.

Nepodnošljive halucinacije ipak su nestale, sad su se svele na obični košmar, mislim da je to zbog silnog uzimanja kalijumovog bromata...

I još jedanput, ili me zatvorite pravo u ćeliju za opasne ludake, ja se tome ne opirem u slučaju da se varam, ili me pustite da radim svim svojim snagama, uz pomenute mere predostrožnosti. Ako nisam lud, doći će čas kada ću ti poslati ono što sam ti na početku obećao. Dakle, slike će možda neizbežno morati da se rasprše, steći ćeš o njima, usuđujem se da se nadam, utisak koji teši...

Ti mora da si bio sve vreme siromašan da bi mene hranio, ali ja ću vratiti novac ili ću vratiti dušu. Sada će doći tvoja žena koja ima dobro srce, da nas malo podmladi, nas stare...

Istina je to što ti kažem. Ako nije neophodno potrebno da me strpaju u rudničku ćeliju onda sam ja još dobar da platim barem robom ono što ja smatram da dugujem. Privodeći pismo kraju, moram ti još reći da mi je glavni policijski komesar došao juče u vrlo prijateljsku posetu. Rekao mi je, stežući mi ruku, da ako bi mi ikada zatrebao, mogao bih da mu se obratim kao prijatelj.

Daleko sam od toga da to odbijem, a moći ću uskoro da budem baš u toj situaciji, ako bi iskrsle poteškoće u vezi sa kućom.

Taj dobri Gogen i ja, mi se u dnu duše razumemo, a ako smo pomalo ludi, neka, zar nismo pomalo, prilično duboko, i umetnici, da bismo sprečili nemire u tom pogledu, onim što kažemo kičicom. Svi će možda jednoga dana imati neurozu, urlikaće, imaće sunčanicu ili nešto drugo.

Ali zar ne postoji protivotrov? u Delakroau, u Berliozu i Vagneru? A istina, naše umetničko ludilo, svih nas, ne kažem da naročito ja ne bolujem od njega do srži, ali kažem i ostaću pri tome, da naši protivotrovi i utehe mogu, sa malo dobre volje biti smatrani kao široko nadmašujući.

Samo tvoj,

VINSENT

3. februara 1889.

Kada sam sa dobrim Rulenom izašao iz bolnice, umišljao sam da mi nije ništa, tek sam posle imao osećaj da sam bio bolestan. Šta ćeš, ima trenutaka kada se grčim od ushićenja ili ludila ili poricanja, kao grčki prorok na svom tronošcu.

Tada imam veliko prisustvo duha u govoru i govorim kao Arlezijanke, ali osećam se tako slabim sa svim tim...

Moram da kažem to da su susedi, itd, posebno dobri prema meni, svi ovde pate bilo od groznice, bilo od halucinacija ili ludila, razumeju se kao ljudi jedne iste porodice. Juče sam išao da ponono posetim devojku kod koje sam odlazio u svom duševnom rastrojstvu, tamo su mi govorili samo takve stvari, ovde u ovom kraju nema ništa začuđujuće. Ona je zbog toga patila i bila se onesvestila ali je povratila svoj mir. A nju, uostalom, hvale.

Ali da bih ja sebe smatrao sasvim zdravim, ne treba to da radim. Meštani koji su bolesni kao ja svakako mi govore istinu. Čovek može biti star ili mlad, ali uvek će imati trenutke kada gubi glavu. Dakle, ne tražim od tebe da kažeš da mi nije ništa ili da mi ne bi bilo ništa.

19. marta

Učinilo mi se da u tvom plemenitom pismu vidim toliko bratske suzdržane strepnje, te mi se čini da je moja dužnost da prekinem svoje ćutanje. Pišem ti pri punoj svesti i ne kao ludak, već kao brat koga ti poznaješ. Evo istine. Izvestan broj ovdašnjih ljudi uputili su gradonačelniku (mislim da se zove gospodin Tardije) peticiju (bilo je više od 80 potpisa) obeleživši me kao čoveka koji nije dostojan da živi na slobodi, ili tako nešto.

Policijski komesar ili glavni komesar dao je onda naređenje da me ponovo interniraju.

Zato sam, evo, danima koji su dugi, zatvoren u ludničkoj ćeliji, pod ključem i s one strane brave i pod nadzorom čuvara, a da moja krivica nije dokazana, niti se čak može dokazati.

Samo po sebi se razume da u dubini svoje duše imam mnogo toga da prigovorim svemu tome. Samo po sebi se razume da ne mogu da se ljutim, i da bi u takvom slučaju izviniti se značilo optužiti sebe.

Samo da te obavestim, što se tiče mog oslobađanja - kao prvo, ja to ne tražim, budući da sam uveren da od cele te optužbe neće ostati ništa.

Samo, kažem ti, što se tiče mog oslobađanja, ti bi uvideo da je ono teško izvodljivo. Kada ne bih obuzdavao svoj gnev, smesta bi me proglasili opasnim ludakom. Budimo strpljivi i nadajmo se, uostalom, jaka osećanja mogla bi samo pogoršati moje stanje. Zbog toga te za sada obavezujem da ih pustiš na miru i da se u to ne mešaš.

Smatraj da si obavešten i da bi ti to možda značilo komplikovati i zamrsiti stvar.

Utoliko pre što ćeš shvatiti da ja, iako sam u ovom trenutku potpuno miran, lako mogu ponovo pasti u stanje prenadraženosti, zbog novih moralnih osećanja.

Zato možeš misliti koliko je to za mene bio udarac maljem usred grudi, kada sam video da ovde ima toliko ljudi koji su bili dovoljno podli da se udruže protiv jednog jedinog čoveka i to bolesnog.

Dobro - eto da možeš da se ravnaš, što se tiče mog duševnog stanja, jako sam uzdrman, ali ipak ponovo postižem izvestan mir da se ne bih ljutio.

Uostalom pokornost mi odgovara nakon iskustva sa učestalim napadima.

Dakle, strpljiv sam.

Glavno je, ne bih ti umeo baš tačno reći, da ti takođe sačuvaš svoj mir, i da te ništa ne ometa u poslovima. Nakon tvoje ženidbe možemo se pobrinuti da sve to isteramo na čistac, ali dok čekam, bogami, ostavi me ovde na miru. Uveren sam da su mi gospodin gradonačelnik kao i komesar u stvari prijatelji i da će učiniti sve što je u njihovoj moći da sve to izglade.

Meni ovde, osim slobode, osim mnogo toga što bih inače želeo, i nije suviše loše.

Rekao sam im, uostalom, da mi nismo u mogućnosti da podnesemo troškove. Ja ne mogu da se preselim bez troškova, a već tri meseca ne radim, i obratite pažnju da sam mogao da radim, da me nisu doveli do očajanja i ometali.

Kako su majka i sestra?

Budući da nemam ništa drugo da se razonodim brane mi čak i da pušim - što je ipak dozvoljeno drugim bolesnicima, budući da nemam ništa drugo da radim, mislim na sve one koje poznajem, po celi dan i noć.

Kakva nesreća - a sve takoreći ni zbog čega.

Ne krijem ti da bih više voleo da crknem nego da prouzrokujem i podnosim tolike nevolje.

Šta ćeš, trpeti a ne žaliti se, jedina je lekcija koju treba naučiti u ovom životu.

Ako sada u svemu tome moram ponovo da se prihvatim svog posla pravljenja slika, treba mi, naravno, moj atelje, pokućstvo, što doista nemam od čega da zamenim novim u slučaju gubitka. Zar da budem ponovo primoran da živim u hotelu, ti znaš da moj posao to ne dopušta, treba da imam stalni krov nad glavom.

Ako ta ovdašnja gospoda protestvuje protiv mene, i ja protestvujem protiv njih, a oni meni treba lepo da plate odštetu, najzad, oni samo treba da mi vrate ono što bih izgubio njihovom greškom i neukošću.

Ako bih ja - uzmimo - postao istinski umobolnik, doduše ne tvrdim da je to nemoguće, trebalo bi u svakom slučaju da postupaju sa mnom drugačije, da me puste da dišem, da radim, itd.

Tada bih se - bogami - pomirio sa sudbinom.

Ali sa mnom uopšte tako ne stoje stvari, a da sam imao svoj mir, već odavno bih se oporavio. Oni mi zanovetaju što sam pušio i pio, dobro, ali šta ćeš, svom tom njihovom umetnošću oni mi sve u svemu samo stvaraju nove nevolje. Dragi moj brate, možda nam je najbolje da se šalimo na račun naših silnih nevolja, a pomalo i krupnih nevolja ljudskog života. Pomiri se sa tim muški i idi pravo ka svom cilju. Mi umetnici današnjeg društva predstavljamo samo razbijeni krčag. Kako bih voleo da mogu da ti pošaljem svoja platna, ali sve je pod ključem, s one strane brave, ograde i pod nadzorom policije. Nemoj da me oslobađaš. To će se samo srediti, ipak obavesti Sinjaka da se u to ne meša, jer bi stavio ruku u osinjak - da ja ponovo ne pišem. U mislima ti veoma srdačno stežem ruku, pozdravi svoju verenicu, majku i sestru.

Ako bi te neočekivano emocije koje se ponavljaju morale da se nastave, mogle bi preobraziti trenutnu, prolaznu duševnu potresenost u hroničnu bolest.

Budi uveren da bih, ako ništa ne iskrsne, bio trenutno kadar da obavljam isti posao, a možda bih ga radio bolje u voćnjacima koje sam načinio pre neku godinu.

Sada budimo čvrsti koliko god možemo i sve u svemu ne dopustimo da budemo odveć bezobzirni. Od početka sam ovde imao veoma zle protivnike. Sva ta buka će naravno dobro doći „impresionizmu”, ali ti i ja ćemo lično ispaštati zbog gomile budala i podlaca.

*Prevela Vesna Cakeljić

Oceni 5